Арапскe револуцијe (4) – Бахреин као прћија Кармаћана

Милко Грмуша у овом наставку фељтона обрађује четврту земљу арапског свијета, која се најмање спомињала у медијима у свјетлу антивладиних устанака. Зашто? Пише: Милко Грмуша Обрадовао сам се писању текста о Бахреину, који је посљедњи прије завршног петог дијела, у којем ћу дати коначну анализу и свој суд „догађања народа“ у арапским земљама ове године. […]

уторак, март 15, 2011 / 10:32

Милко Грмуша у овом наставку фељтона обрађује четврту земљу арапског свијета, која се најмање спомињала у медијима у свјетлу антивладиних устанака. Зашто?

Пише: Милко Грмуша

Обрадовао сам се писању текста о Бахреину, који је посљедњи прије завршног петог дијела, у којем ћу дати коначну анализу и свој суд „догађања народа“ у арапским земљама ове године. Искрен да будем, претходни текст о Јемену свакако је нешто најлошије што сам написао, откако пишем на Фронтал.РС.

Онлајн-исповијест

И то није случајно: Јемен ми је толико досадна држава, да ми се просто гадило свако слово које сам лијено куцкао по тастатури пишући тај проклети текст. И не ради се ту само о мени: кога то од вас не заболе уво за Јеменом? Будимо искрени…

И пошто је овај уводни параграф нешто као моменат личне потребе за искреном комуникацијом са читаоцима Фронтала, односно с обзиром да се мени првом гаде оне анализе које претендују да су попиле сву мудрост свијета, а аутори истих се понашају као да су сишли са Синаја и васколикој публици открили своја ингениозна запажања о томе како се понаша Америка, Кина, Русија, Њемачка.., у договору са уредником портала одлучио сам да намјерно касним са овим анализама, да оне не буду благовремене, да се пусти времену да покаже шта је било тачно у њима, а шта не, као и да не буду оперисане од субјективне ноте, већ управо супротно да одишу мојом личношћу, и да покажу не како се нешто дешава, јер то нити један човјек на кугли земаљској не зна и не може да зна, већ да заправо буду сачињене од једне логичке нити, механизма размишљања, који може и не мора да буде у корелацији са стварним дешавањима.

Тако ја посматрам анализу, и тако ћу је писати. Она не треба (а и да треба-не може) да објасни истину, она може само да трага за истином.

Кармаћани долазе

За разлику, дакле, од Јемена, Бахреин је интересантна држава. На самом почетку десетог вијека, 899. године тачније, том земљом завладали су Кармаћани, исмаилска секта која се поприлично разликовала од свих осталих варијанти исламског учења.

Наиме, Кармаћани су у Бахреину у пракси створили утопијску државу, засновану на разуму и равномјерној расподјели друштвене имовине међу њеним грађанима. Наравно, грађани су били само они посвећени и просвјећени, који су прихватали учење Кармаћана. Остали су били робови. Ништа посебно. Оно што јесте посебно, свакако је чињеница да је ова исламска секта антиципирала оно што се у Европи зове просвјетитељство, а које се на Старом континенту појавило тек у седамнаестом вијеку, дакле пуних седам вијекова касније.

Не треба из овога, наравно, извлачити одмах закључак да је све са истока нужно паметније и прогресивније, а као што овдашње будале, које се често називају интелектуалцима, често раде, у различитим идеолошким варијантама, свакако (различите су стране свијета које они преферирају, и различите су догме, али су увијек догме).

Исламистичко просветитељство

Ипак, погрешно је и не поменути овакве чињенице, просто зато што су управо то –чињенице. Дакле, Бахреин је у десетом вијеку практично остварио оно што су европски мислиоци замишљали у идеалним варијантама, и то вијековима након што су њихови идеали већ били остварени. Ово нас, наравно, нису учили у школама.

Карамаћани су се подсмијавали затупљености осталих муслимана, те су се изругивали поштовању муслиманских светиња као што је обожавање Црне стијене, коју су у једном моменту из Меке пренијели у своје сједиште Ахшу.

Такође, сматрали су прворазредном глупошћу то што ходочасници обожавају ствари које немају никакве везе са Богом и са правом истином и знањем, те су 906. године извели стравичан покољ над караваном ходочасника, који су се преко Бахреина враћали из Меке, побивши при томе 20.000 људи (геноцид, ха?).

Постајање посвећеним подсјећало је на масонске иницијације, с тим да Кармаћани нису били тајна организација, мада нису крили ни да им је учење езотерично. Симптоматично је и то да су под џихадом подразумијевали искључиво рат човјека против самог себе, односно против својих комплекса, страхова и сујете.

Има ли нешто проблематично у оваквом џихаду?

Послије Кармаћана…

По паду Кармаћана Бахреин је ушао у стање сталних трвења и различити завојевачи су војевали том земљом. Модерну историју Бахреина, а ту мислим на посљедњих стотињак година, карактерише интерес Британаца да имају своју базу у тако важном геостратешком подручју (причамо о Персијском заливу), односно да контролише земљу природом обдарену знатним количинама нафте с једне, односно амбиција Ирана да присаједини, како су они то рекли, своју „четрнаесту провинцију“.

Британија и Иран споразумјели су се да спор пресијеку Уједињене нације (док је то још била институција од каквог-таквог угледа и значаја), те је Савјет безбједности 1970. године донио резолуцију, а коју су прихватили и Иран и Британија, према којој је Бахреин независна држава са потпуним суверенитетом и слободом избора и вођења своје спољне политике.

Формално признавање независности Бахреина поклопило се са временом велике нафтне кризе, чије је рапидно поскупљење значило све већи прилив новца у ову земљу, што је свакако био сјајан поклон за „осамнаести рођендан“ и еманципацију те државе.

Веселе седамдесете

За разлику од неинспиративног Јемена, Бахреин није своју економију оставио на милост и немилост ћудљивим тржишним промјенама цијене свог главног природног ресурса, те је мудро и стратешки диверзификовао своје привредне капацитете. У прилог тој тези свакако иде и чињеница да је Бахреин паметно искористио грађански рат у Либану из седамдесетих година прошлог вијека, усљед чега је постао и банкарски центар регије умјесто Бејрута. Седамдесете су биле сјајне године за Бахреин.

Ствари се компликују након 1979.године и Исламске револуције у Ирану. Наиме, нова, револуционарна и радикална исламистичка власт у Ирану сматрала је да полаже легитимно право на Бахреин („четрнаеста провинција“, јел`те), те је организовала тзв. Исламски фронт за ослобођење Бахреина, који је већ 1981.године покушао да изврши државни удар у тој држави (да, да, то је она иста година кад је Халид Исламбули убио предсједника Египта Садата, а како би радикални исламисти преузели контролу над Египтом и даље проширили револуцију која је започела у Ирану). Али, као и у случају Египта, ни у Бахреину није дошло до исламске револуције.

Бахреински краљ Иса бин Салман Ал Калифа имао је снажну подршку Запада, а ионако толерантну и за арапске прилике либералну земљу и даље је модернизовао и приближавао западном систему вриједности, при чему је подршку имао у већински сунитској војсци, иако је Бахреин, опет, већински шиитска земља.

(једино су Ирак, Иран, Бахреин и Азербејџан земље са већински шиитским становништвом).

Од оца је остануло сину

Године 1999. власт преузима Исин син Хамад, који је наставио очев либерални курс, проширивши право гласа и на жене, ослободивши политичке затворенике и, уопште, чинећи све те стварчице које су западњацима изузетно симпатичне, а од којих се овима у Ирану стомак окреће. Бахреин постаје један од кључних америчких савезника у ратовима у Авганистану и Ираку, а америчке базе налазе се широм ове земље.

Наравно, ниједна власт није одушевљена могућношћу губљења свог статуса, па ствар није другачија нити у Бахреину. Иако је главни град Бахреина, Манама, тако уређена да се не би постидјела нити једне свјетске метрополе, људи у остатку Бахреина још увијек не живе попут оних у главном граду.

Ипак, као и у случају Либије, Туниса, Египта и Јемена; никад и нису посебно квалитетно живјели, а ипак се нису увијек бунили. Сада то раде, а посебно у томе предњаче радикалне шиитске групе, које имају снажну подршку у Ирану. Власт, која се сматра либералном, не либи се да се против демонстраната послужи и методама којих се не би постидио нити Стаљин (о Гадафију да не причамо)

Против тога није смјела (или хтјела) да зуцне ни Хилари Клинтон, кад је прије неколико мјесеци била у посјети Бахреину, иако је била замољена од бројних бахреинских невладиних организација, да осуди прекомјерну употребу силе владе у Манами против демонстраната.

Ријеч Америке и ријеч Револуције

За разлику од Египта и Јемена, Сједињене Државе Америке, како се чини, још увијек не савјетују својим челним играчима у Бахреину да напусте државно кормило, како би се тиме колико-толико неутралисало незадовољство оног дијела демонстраната, који се буне против ауторитарне власти и лоше материјалне ситуације. При свему томе би на власт били доведени провјерени кадрови, који би наставили исту политику, а дотадашњим вођама би се омогућило да несметано уживају у чарима сунца на неком егзотичном острву...

То имплицира да је процјена Стејт Департмента да је ситуација у Бахреину још увијек релативно стабилна, односно да је тамошња власт способна да контролише стање у земљи.

С друге стране, ако причамо о оном дијелу демонстраната који имају јасне идеолошке и политичке мотиве, јасно је да се они неће смирити док не изведу револуцију. Али, не ону која је у главама овдашњих наивних фејсбукполетараца. Већ ону. Ону која је започела 1979. године, и чији идеолози не планирају да је заустављају.

Опет да споменем Стаљина, ови револуционари не држе се његове доктрине о „социјализму могућем и у само једној држави“. Они хоће радикални исламски поредак и теократију у свим муслиманским државама. Можда и…

Али, о томе „и“ у сљедећем наставку.



Оставите одговор