Арапске револуције (1) – Гадафоманија

Фронтал.РС, за разлику од већине домаћих медија, озбиљно прати дешавања у свијету. Tим трагом је кренуо и фељтон Милка Грмуше. Нешто се дешава. Нешто велико. И овај пут то не можемо објаснити логиком која је била важећа прије масовних побуна и преврата у афричким државама. Није могуће утврдити ко су добри и лоши момци. Какогод, […]

среда, март 2, 2011 / 04:37

Фронтал.РС, за разлику од већине домаћих медија, озбиљно прати дешавања у свијету. Tим трагом је кренуо и фељтон Милка Грмуше.

Нешто се дешава. Нешто велико. И овај пут то не можемо објаснити логиком која је била важећа прије масовних побуна и преврата у афричким државама. Није могуће утврдити ко су добри и лоши момци. Какогод, оно што је несумњиво, све су то изузетно опасни момци.

Пуковник Моамер ел-Гадафи изузетно је живописан лик. Власт у Либији преузео је у својој двадесет и седмој години. А планирао је да то учини још у деветнаестој. Као да је био инспирисан „Катекизмом револуционара“ руског нихилисте Нечајева – свој план никоме није у потпуности одао, чак ни својим највјернијим револуционарним друговима.

Свако од њих знао је само за дио плана, док је једино Гадафи имао у глави склопљен цијели мозаик. 1963.године рекао је својим друговима да упишу официрске школе, како би се инфилтрирали у систем, те како би били тако на извору информација, приправни за акцију у правом моменту.

Либијом је тада владао стари краљ Идрис, чија се државна политика сводила на чврсту повезаност са Сједињеним Државама и Великом Британијом. Будући да је народ с негодовањем гледао на такву краљеву орјентацију, те имајући у виду социјалну нестабилност у земљи, Идрис је у једном моменту одлучио да власт преда свом амбициозном нећаку Хасану. Гадафи је знао да више нема времена за чекање. Сад или никад.

Земљу су дуже вријеме потресали немири и масовни протести: против краља, против државе, против Американаца, против Јевреја (који тада, узгред буди речено, масовно бјеже из Либије).

Првог септембра 1969.године Гадафијеви завјереници изводе државни удар и склањају са трона краља Идриса, што и није био тежак задатак, с обзиром на укупно стање у земљи и чињеницу да је краљ тада био на лијечењу у Турској. Државни удар трајао је неколико часова, а власт је истог дана преузео Револуционарни командни савјет, који укида монархију и проглашава нову Либијску Арапску Републику.

Сви су били одушевљени, и народ и стране државе (с релативним изузетком САД и Велике Британије, а ни Идрис није био тих дана у елементу). Нову власт веома брзо признале су све земље свијета, укључујући и Америку, а након што се Револуционарни командни савјет обавезао да ће поштовати све раније преузете спољнополитичке обавезе претходног режима. Напослијетку, и бивши краљ Идрис признао је нову власт.

Какогод, нико у Либији неколико година није знао да се заправо Гадафи налази иза свега тога. Држао се иза завјесе све док се нису појавиле фракције унутар Револуционарног савјета.

Тад је и формално-званично преузео контролу у своје руке, а са конкурентима се немилосрдно разрачунао. Није био љубитељ званичних државних функција, волио је да га сматрају за идејног вођу Револуције. Своју идеологију образложио је у „Зеленој књизи“, коју је имала свака кућа у Либији. А та идеологија јесте интересантна мјешавина социјалистичких економских теза, пан-арапизма, позива на еманципацију и уједињење Африке, као и повезивање и уједињење свих муслимана на свијету.

Гадафи је дуго имао проблем са Америком. Финансирао је све могуће и немогуће покрете и организације који су се сукобљавали са Америма. Љубав је била обострана, па постоје и бројне теорије према којима су "звјездице и пруге" извршиле неколико атентата на бројну Гадафијеву дјецу.

Ипак, послије напада на САД 2001.године ствари се мјењају. Гадафи по први пут не подржава такве акције против Америке. И не само то-јавно их осуђује, а инспекторе Уједињених нација позива да дођу у Либију и униште све што их подсјећа на нуклеарно оружје.

Тад почиње глобална гадафоманија. Тони Блер посјећује га у његовим дворима, Американцима више није толико проблематичан, штавише-скроз им постаје симпатичан и океј. Гадафи се појављује на различитим мјестима, свима је интересантан. Постаје поп икона. Са собом води неке рибе за којима сви уздишу. Берлускони му завиди. Људи желе да буду попут Гадафија.

И таман кад му је тако фино кренуло под старе дане, кад људи у Риму, Лондону и Лос Анђелесу сматрају да је ствар престижа да се фотографишу са њим – трас! Почињу да се дешавају протести, масовне побуне, демонстрације, сукоби на улицама. Вријеме се вратило четрдесетак година уназад, историја се понавља. Гадафи данас схвата како је било Идрису. Само, Идрис је био мудрији. Он није играо до посљедње карте.

Гадафију, опет, није у природи да не игра на све или ништа.

(наставља се)



0 КОМЕНТАРА

  1. Шта год ко мислио о Гадафију ја цијеним његову принципијелност по питању односа са Србима, довољно је само да се подсјетимо како је избацио пацолија из шатора када му је само поменуо подршку називсности косова!
    Исто тако му и замјерам спуштање гарда према непријатељу, по питању Локербија!

  2. Интересантно је да све те земље иду напријед економски, споро, али иду. Гадафи је опет Либију подигао прије 40 година, и она изгледа сјајно у поређењу са ситуацијом на почетку, људи из Црне афике долазе у њу да чите улице. Али изгледа да је то у људској природи, већина револуција почиње не зато што је ситуација јако лоша, већ што побољшање не осјаћају сви једнако, тј. они ближе извора се први напију воде.

Оставите одговор на Шикуљак Одустани од одговора