Александар Тепић о животу и смрти његовог оца

Александар Тепић, син легендарног мајора Тепића, говори о свом оцу и околностима под којима је страдао, дигавши у ваздух складиште муниције код Бјеловара да не би пало у руке хрватској паравојсци

среда, септембар 28, 2016 / 10:48

Александар Тепић, син легендарног мајора Тепића, говори о свом оцу и околностима под којима је страдао, дигавши у ваздух складиште муниције код Бјеловара да не би пало у руке хрватској паравојсци

Његово име носе улице у многим градовима Србије и Републике Српске, касарна у Јакову код Београда, а спомен-плоча њему у част налази се и у једној од зграда Генералштаба Војске Србије у Топчидеру. Ријеч је о мајору Милану Тепићу, посљедњем народном хероју СФРЈ и једином коме је тај орден додијељен током рата у којем је нестала та земља. Од његове херојске погибије прошло је 25 година.

Тепић је 29. септембра 1991. године, нешто прије 11 часова, дигао у ваздух велико складиште муниције ЈНА у Беденику код Бјеловара, жртвујући свој живот. Претходно је у борби погинуо војник на одслужењу војног рока Стојадин Мирковић, док су старијег водника Ранка Стевановића припадници хрватске паравојске стријељали по заузимању складишта.

Неколико заробљених војника ЈНА је касније ослобођено. Према подацима Војске Србије, на хрватској страни је у експлозији било 11 погинулих, мада се спекулише да су њихови губици били и већи.

Четврт вијека касније, шта осим наведених података знамо о Милану Тепићу и околностима под којима је жртвовао свој живот за одбрану своје земље и армије којој је припадао? „Политика“ је о овим темама разговарала са Александром Тепићем, Милановим сином.

Овај тридесеттрогодишњи информатичар, упркос свему кроз шта је прошла његова породица, смирено говори о животу и судбини свог оца. Каже да не би желио да ово буде прича о њему и његовој породици, истичући да дијеле судбину оних који су у ратовима изгубили неког ближњег. Александар Тепић напомиње и да се у сјећањима на посљедње дане и погибију његовог оца, не смију заборавити његови саборци, како страдали Мирковић и Стевановић, тако и они који су преживјели.

– Мој отац рођен је 26. јануара 1957. године у Козарској Дубици, тада се звала Босанска Дубица. Имао је двије сестре. У овом мјесту је завршио основну школу, а од трећег разреда гимназије био је војни стипендиста. Уписао је Војну академију, прво саобраћајни смер, а касније су га због добрих резултата пребацили на смијер техничке службе – смијер мотори и моторна возила. Практично, осим што је био официр стекао је и знања машинског инжењера – каже Александар Тепић.

У активну војну службу Милан Тепић ступио је 1980. Прво место службовања било му је Славонска Пожега, где су његова супруга Драгица и он добили ћерку Тању и сина Александра. Средином осамдесетих година прекомандован је у Вараждин, а 1990. године, када се већ рат осећао у ваздуху, у Бјеловар.

У овом граду била је смјештена моторизована бригада ЈНА, касарна је била у самом Бјеловару, а складиште муниције изван града. Током 1991. нижу се оружани инциденти у Хрватској, породице припадника ЈНА српске националности су под посебним притиском. Милан одлучује да дјецу и супругу склони код својих, у Козарску Дубицу. Док се могло, обилазио их је, чак је долазио и на школске родитељске састанке. У љето 1991. ситуација је ескалирала, па се са супругом могао телефоном чути само у ријетким приликама. Слободног кретања за припаднике ЈНА више није било, касарне у Хрватској су блокиране и опкољене.

– Био сам у прилици да разговарам са онима који су са мојим оцем били у складишту, са некима тек недавно. Један од њих је први пут о томе причао аутору књиге о мом оцу, али је инсистирао да говори у мом присуству – каже Тепић.

Објашњава да су се официри из касарне у Бјеловару мјесечно смјењивали на дужности у складишту у Беденику, а у септембру је ту дужност преузео његов отац. У уобичајеној ситуацији, у складишту би били тројица старјешина и око педесет до шездесет војника. Имали су на располагању четири оклопна транспортера.

У септембру 1991. Југославија се у крви распада по националним шавовима, па тако и њена војска. Војници из бригаде у Бјеловару дезертирају, а у складишту Беденик остаје их свега десетак, са све тројицом старјешина. Милан Тепић наређује да се прилази складишту поново минирају, сумњајући да његов претходник на тој дужности, Хрват, то није урадио како је тражено.

Војницима предочава план да, у случају пада складишта муниције, дигне у ваздух и објекат и себе, о чему ће их на вријеме обавијестити како би се на време склонили на безбједно и тако преживјели детонацију. Од тада Тепић не излази из једног објекта, гдје му је при руци детонатор, не дозвољавајући могућност да га било шта изненади и спријечи у намјери.

– Код њега је одлазио само један војник, поријеклом из Бањалуке, који је касније испричао да су се у тој просторији налазили само војнички кревет и клупа на којој је отац држао сестрину и моју слику – каже Александар Тепић.

Хрватске снаге крећу у напад у зору 29. септембра 1991. године. Група војника опкољених у складишту пружа огорчен отпор, а прилазе складишту „покривају“ паљбом са оклопних транспортера. Убрзо противоклопна ракета погађа један транспортер, посада успијева да се извуче из олупине. Нешто касније, друга ракета погађа сусједни транспортер у којем гине Стојадин Мирковић.

Припадници Збора народне гарде надиру, војници ЈНА се под борбом повлаче у посљедњи заклон о којем су раније разговарали. Када је постало јасно да се складиште више не може одбранити, као и да су његови војници у безбједном простору, Тепић активира детонатор. Над околином Бјеловара одјекнула је страшна експлозија. Хрватски медији су извјестили да се печурка над Бедеником, облак дима, могла видети из Мађарске.

– Мислим да се мој отац одлучио за тај чин јер му је породица била на сигурном, код његових, и зато што је вјеровао у државу и војску, да ће нас збринути. Тако је и било, стамбено смо обезбјеђени, а и ја сам завршио Војну академију. Никада нисмо тражили никакве привилегије у односу на породице других страдалих – каже Александар Тепић.
На гробљу у родном мјесту мајора Тепића налази се надгробни споменик са његовом сликом и подацима. Али, гроб је празан – његови посмртни остаци званично нису пронађени, а незванично – сахрањени су у необиљеженом гробу на једном загребачком гробљу. Породица је дала узорке ДНК, тако да је на Комисији за нестала лица да покуша да пронађе посмртне остатке посљедњег народног хероја.



0 КОМЕНТАРА

  1. Чудно је то. Ево евоцирам ових 20 година од краја Отаџбинског рата. Присјећам се свих филмова који су снимили српски аутори. Добро, нису то српски но југословенски аутори, али који, гле чуда, живе и раде у Србији, у Београду. Све звучна имена. Мој до мојега. И шта видим. Видим да су снимали о разним Турнејама, Педерима, Георгију који убива аждаху, Плакању над Југославијом, Кукању над Југославијом, Нарицањем над Југославијом. Ето сви ти заклети Југословени, који понекад признају да су српскок подријетла, нису смогли снаге да сниме филм о последњем хероју те њихове Југославије. Испада да они нису ни Југословени. Па шта су онда? „Па ти ниси Јаковљевић, па ко си ти’?“ рекао би наивни Ђуро Чворовић у легендарном „Балканско шпијуну“. Мајор Милан Тепић уписао је своје име златним словима у историју свог народа. И зато платио главом. Клањам се његовим сјенама а породици сву част и заслуге треба пружити. За разлику од ових смрадова с почетка приче које треба што прије заборавити. И њих и њихова „ремек дјела“. Професор Мило Ломпар је у свом генијалном уратку „Дух самопорицања“ наводи да у цијелокупној историји српског народа није било већих националних издајица од такозване елитне интелигенције у Срба, друге половине 20 вијека. Тај усуд се, нажалост, како видимо, наставља.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *