Александар Костовић: Пишући о Славији, уствари пишем о нама

Генерално, већина историчара није присутна у јавности. Да ли због тога што дане проводе листајући прашњаве ‘артије у потрази за записима о минулим временима или је у питању нешто друго? Александар Костовић није један од њих.

среда, јун 27, 2018 / 13:18

У јавности је већ препознатљив као ангажован историчар, пасионирани љубитељ најважније споредне ствари на свијету, а свој траг оставио је и у медијима. У Источном Сарајеву организовао је изложбу посвећену Фудбаском клубу "Славија." За Принцип каже да су некадашњи фудбалери "Славије" били ствараоци живота у Сарајеву. Многи историчари су се "успавали" и не пишу и не говоре довољно о историји сарајевских Срба, поручује Костовић. Ако не желимо да научимо наше грешке записане у лекцијама учитељице живота, онда смо осуђени да их понављамо.

Откуд идеја да организујете изложбу посвећену ФК "Славија" ?

Као сваки навијач, у почетку сам сакупљао ствари везане за клуб за који навијам. Шалови, дресови, улазнице, фотографије из новије историје, све везано за Славију било је предмет мог интересовања. Временом ми је и као навијачу и као историчару почело да смета што се нико не бави озбиљније проучавањем историје клуба до 1941. године. Кренуло је као хоби, сакупљање онога што је могло да се нађе приликом најосновнијих интернет претрага. Када се кренуло у мало озбиљније истраживање дигитализованих збирки доступних на интернету, јавила се жеља да нешто од тога повремено и објавим. Те прве објављене приче о историји Славије, повезале су ме са људима сличних интересовања, прије свега са истраживачима историје фудбала. То је био улазак у свијет колекционара, историчара, хроничара, свих оних који су на неки начин били повезани са историјом спорта у Краљевини. У тој заједници сви се међусобно помажемо размјењујући информације и материјале. Пошто се у овој години обиљежава 110 година од оснивања најстаријег сарајевског клуба, сматрао сам да је почетак Свјетског првенства идеалан да покажем бар дјелић од прикупљеног. У томе ми је много помогла екипа из Мр Елепханта без које би ово било неизводљиво.

Да ли сте задовољни регаовањем јавности у Источном Сарајеву и Српској ? Какви су ефекти изложбе ?

Јако сам задовољан, чак помало и изненађен интересовањем јавности за изложбу, а томе је доста доприњела медијска пажња на којој сам свима захвалан. Отварање изложбе је намјерно темпирано дан прије почетка Свјетског првенства како би скренули пажњу да смо и ми некада давали учеснике највећих свјетских такмичења, а који су потекли из клуба чију традицију баштини наш локални клуб. Морам рећи да је изложба изазвала огромно интересовање и да буквално нема дана да ме неко не назове везано за поставку.

Идеја је била да се након скидања поставке она поклони клубу, али због велике заинтересованости постоји могућност да буде изложена и у неким другим градовима. Јављају ми се потомци фудбалера, симпатизери клуба, људи који су учествовали у обнови рада клуба деведесетих, али мене лично много је дирнула посјета Боре Бајагића, чији је отац Вељко играо за Славију. Човјек је допутовао из Канаде да погледа изложбу, а међу експонатима су се налазиле и фотографије које ми је управо он слао.

У изложби спојили сте историју и спорт. То су ваше двије "љубави" по којима сте препознатљиви у Источном Сарајеву. Припремате ли сличне пројекте ?

За викенд смо имали посјету колега из Суботице и Марибора,а повод је била презентација књиге "Фудбалска такмичења Јужних Словена 1873-1941” аутора Небојше Јаковљевића. У амбијенту у коме је постављена изложба, сви заинтересовани су могли чути доста детаља везано за историју спорта Сарајева и Краљевине Југославије. План је да до краја текуће године објавим књигу у којој ћу да презентујем прикупљене информације и фотографије, а поводом јубилеја клуба спремамо нека изненађења, али рано је да сада говорим о томе.

Да ли су сарајевски Срби заборавили корјене, традицију или се довољно не говори о значају Срба у историји града на Миљацки ?

Генерално, јако мало знамо о нашој недавној прошлости. Кривица је највише на нама историчарима. Ако су некада и постојали разлози због којих се неки периоди нису представљали онако како струка налаже, данас нема изговора. Није више битно ко од нас ради у струци, а ко не, али чињеница је да смо се успавали. Ентузијазам појединаца је супер, али мислим да нам треба неко кровно удружење у којем би, осим историчара, били сви они који истражују о прошлости сарајевских Срба. Пишући о Славији, ја у ствари пишем о нама као народу и о Сарајеву као простору гдје смо живјели и стварали. Можда из данашњег угла дјелује чудно, али ти спортисти су били ствараоци. Били су корак испред свога времена и у неким стварима организованији него што је то данас случај. А да су била боља времена нису. И није то само случај у спорту већ и у култури и у осталим сегментима живота.

Зато задатак свих нас треба да буде да пробудимо интересовање за нашу славну прошлост. Јер то нису људи са стране. То су наши преци, то смо ми. У данашњем времену у којима нас бомбардују непотребним информацијама са свих страна, јако је битно пронаћи вријеме за овакве ствари. И то је наш задатак. Не само да презентујемо већ да заинтересујемо. Не можемо стварима прилазити са уско научне стране, већ све радити на популаризацији појединих тема. Не заборавите да је ове године 100 година од уласка Степе Степановића на челу српске војске и ослобођења Сарајева. Уз пар часних изузетака, нико се не бави тиме. Али не можемо ми сад критиковати власт ову или ону да ништа не ради на обиљежавању, јер смо ми историчари ти који треба такве ствари да потенцирамо. Али да се не би ствари сводиле на ентузијазам појединаца, то треба уклопити у неки систем, удружење, шта год.

Као један од оснивача "Соколова" како коментаришете тренутно стање у "Славији"?

Имао сам срећу да сам у породици имао навијача старе Славије коме је први репрезентативац са ових простора Славко Загорац био учитељ у школи. Од њега сам слушао приче о старим играчима, великим утакмицама, тако да сам ја вирусом Славије заражен и прије њене обнове 1993. године. Некако је било природно да будем ту од првих дана и када је навијачка група у питању. Када гледам фотографије од прије 15-ак година, видим страшну енергију. Буквално је читав град дисао за клуб. Не само град, читава регија. То данас нажалост није случај. Ја више нисам на трибини него у управи. Посљедњих годину дана доста се урадило на стабилизацији клуба, али некако недостаје амбиције. Финансијска ситуација није идеална, али ми због славне историје немамо право да не вјерујемо да можемо и морамо боље. Ми морамо вратити град клубу и клуб граду. Без публике на стадиону игра губи смисао. Славија није само фудбалски клуб. Ту је тренутно суперталентована генерација рукометаша, па кошаркаши, одбојкашице, карате клуб, атлетичари…сви они заслужују много већу подршку од оне коју добијају. Није до никога другог већ до нас. Не може се десити да само двије градске општине подражавају клуб. Не представља Славија само општину Источно Ново Сарајево већ и град,регију и Републику Српску. Хајмо се за почетак вратити на стадион и у дворану. Не тражити изговоре зашто не доћи на утакмице већ тражити начине на које можемо помоћи у раду спортског друштва. Ми ближег немамо.

Принцип



Оставите одговор