Оглед о Универзитету (III)

Пише Александар Грбић

Ecce Homo

Само је смјена ректора Матаруге по абнормалности својој надишла његов избор. Радило се о изнуђеној оставци, дакле, о смјени. А начин је ове изнуде био тако бестидан, осион и дрзак, да ће имена "студентских првака" у хроникама академске јавности Републике Српске остати уписана као знак општег презрења: "јер је потребно да дођу саблазни, али тешко оном човјеку кроз кога долази саблазан." (Мт. 18, 7)

И све ће се ово једном јуче звати.

Кад је проф. др Милан Матаруга биран за ректора, ја сам јавно критиковао тадашњи поступак. Па онда и професора Матаругу као "кандидата СНСД-а" иако сам мислио да је, персонално, много мање зло по Универзитет његов избор него избор Новака Кондића или Витомира Поповића. И показало се. Али прва је тачка сваке израђеније критике увијек дубљи процес, његов садржај и идеја, а појединачно људи су друга тачка критике, тек по свом положају и улози у овом процесу. Садржај конкретног процеса овдје је био: политичка разградња универзитета која се испољила у оном судару интересно-политичких група око Новака Кондића и Милана Матаруге, и резултовала троструким понављањем избора.

Преварићемо се, дакле, у мишљењу да се овдје сад десио неки брзи и ненадани десант на Универзитет, иако би ова политичка акција, узимајући је издвојено, споља и изгледала баш то: муњевита диверзија, као налик оној совјетској против Хафизула Амина. Напротив, ово је само развој оне исте кризе која се показала и у поступку избора ректора Матаруге, то је један и јединствен процес у свом развоју. Као што туга изједа срце а рђа жељезо, и политика је дуго изједала изнутра Универзитет, свеудиљ и испотиха, па се више откривајући. И ако се баш хоће, овдје је процес – метастазирао.

Исте оне силе, дакле, које су професора Матаругу подигле на мјесто ректора, сад су га и обориле, или дио тих сила придружујући се оним које су већ биле отпор и код избора. Тако је претходно понижен Универзитет големом фамом око политичког избора, а сад је понижење утврђено политичком смјеном. Утолико више уколико смо још морали слушати увредљива тумачења врло узорних студентских вођа.

Ово можемо до краја разумјети само ако поновимо основне истине, које додуше сви знају, па их упоредимо са критичним случајевима на Универзитету. Јер поводом ових истина многи и врло утицајни се труде око тога да се оне забораве. А да се, онда, образовање и Универзитет утемеље на сасвим произвољним, али конјунктурним интересима који немају главну везу са образовањем и Универзитетом, него су политички или чисто лукративни. Агент ових интереса јест цијела једна каста коју сам ја претходно, немајући бољи израз, назвао кентаурима.

На тај начин и свака апологија сада бившем ректору првенствено би се тицала тих подземних, основних процеса, које сви већ јасно видимо. Тек потом тицала би се појединачно професора Матаруге који је као изабрани ректор ипак вукао добре потезе на Универзитету, и боље него што сам ја лично мислио. Уопште је изгледао ректор који би могао понешто отворити и модернизовати Универзитет. Због тога је и заслужио јавну реакцију против овакве смјене.

Ако ми је припало да изговарам труизме, и подсјећам јавност на то шта је универзитет, шта је аутономија универзитета и шта академска слобода, учинићу. Само претходно неколико ријечи о студентским првацима, и сасвим лично.

Мртве душе

До данас нема недовршене књиге за којом више жалим, него што су Гогољеве "Мртве душе". Грандиозна епска поема, као пишчев magnum opus, која би се развила у три дијела налик Дантеовој "Божанственој комедији", и у којој би руски порок прошао кроз очишћење и стигао до апотеозе руског живота и руске врлине, остала је фрагмент. Стваралачка снага је посустала, и писац је, у растројству, пред смрт уништио други дио, тј. пут очишћења; препород врлине није ни исписао, и остао је само – порок. Али овај фрагмент о пороку, који знамо као "Мртве душе", исполинско је и бесмртно дјело.

Него, зашто ово скретање, или у каквој су вези "Мртве душе" са догађајима на Универзитету? Веза је у типу антијунака: студентски вођи овдје потпуно су тип Гогољевог Чичикова, а то значи они су субјект баналног порока. Ниске амбиције, сирови инстинкт, најгора протејска природа, лукавост, дрскост, сплетка, бестидност, све ове особине они носе и потврђују. А најприје, све је ту банално и недостојно, ситношиђарџијско и филистарско, да се очевидно изрођује зликовац у карикатуру.

Кад је професор Матаруга, дајући оставку, казао да одређене мрачне силе вуку Универзитет назад, то он није погријешио, него је сасвим пригодно означио те силе мрачним с обзиром на то шта политичко саботирање Универзитета значи за једно друштво. А ако су војници тих одређених мрачних сила ови студентски прваци, онда се све лијепо разумијева у овом Гогољевом кључу: посве комичне и недостојне појаве, као предсједник УС РС Ратко Савић, али које утичу и на најозбиљнији друштвени посао, и производе несагледиву штету друштву за дуго вријеме, зарад приватног интереса и брзе добити.

Ако смо казали Ратко Савић, и ако се овај маркантни млади човјек приказао као лидер у овом преврату, онда је правично да се позабавимо њиме као једним умјесто многих. Ја лично, уосталом, врло волим такве лидере.

Најприје, Ратко Савић је неколико пута подвукао да је акција спонтана и студентска, и да нема у њој политичке супстанце иако је он члан СНСД-а јер му се "свиђа Милорад Додик" и јер "мисли да је он добар политичар". (А "зар је то неко кривично дјело"?) Али погледајмо како се представио Ратко Савић, и да ли његове политичке склоности са овим пучем немају баш никакве везе.

У емисији "Српска Данас" од 9. 11. 2017. отворио је Ратко излагање ирониним подсмјехом, и на питање новинарке Љиљане Прерадовић – да ли су протести и захтјеви политички, одговорио: "Наравно, политички." – продужив причу да је и само та подозривост спин, и типичан за нашу јавност. Хладнокрвна нехајност Ратка Савића опонаша готово аристократски манир, који, са висине личне вриједности и моралне чврстине, презире јавност и њене заједљиве сумње у ову спонтану студентску акцију. Гогољев Чичиков се ипак тешко презнојавао и тресао се цијелим тијелом у својим сплеткама, зазирући од реакције и плашећи се да не буде откривен. Утолико је Чичиков кудикамо слабије саздан од Ратка Савића, или је то стога што Чичикова нико није штитио.

Даље, у емисији Српска Данас, једнако и у емисији Потез од 7. 11. 2017. на телевизији К3, упадљива је чудновата култура дијалога Ратка Савића. Ако га новинар прекине, или саговорник, и чим се укључи ријечју у његово излагање, први студент бањолучког универзитета одмах појачава тон да би га надгласао и да саговорник ућути. Јер, он има готове реченице које је дошао да изговори, па зато не зна да учествује у живом дијалогу који кривуда и мијења се од времена на вријеме. У истини, он и нема никакву моћ мишљења него само памћење, као папагај, да понови оно што је научио. Па иако је на први поглед видљиво да није баш најпаметнији човјек, и сувише лако он замјера саговорнику да говори глупости; још и сувише лако оптужује он саговорника да лаже, будући један маркантни вођа студената, слабе памети и јаких апетита, који није казао једну јединцату истину од пуча до данас. Тако, гријеше људи који га пореде са Милорадом Додиком. Ратко Савић је сушта Жељка Цвијановић.

Сад, да ли је немогуће повезати пуч Ратка Савића са његовим политичким патронима?

Они то мисле, али се тиме пуно и не занимају. Овдје се и несвјесно претпоставља неки непосредни доказ везе као једини довољан: нпр. пресретнута преписка, или снимљен разговор између господе "студентских вођа" X и господе политичких патрона Y, у којој бисмо имали разговор о плану пуча. Али прислушкивање разговора у правној држави каква је БиХ, и Република Српска, предузима се у два случаја:

1. општи и редован поступак: по одобрењу суда, у истрази, ради прикупљања доказа о извршењу кривичног дјела;

2. специјални случај: доживотно и безусловно овлашћење на прислушкивање туђих разговора којим располаже проф. др Витомир Поповић, на темељу личног статуса академика у АНУРС.

Aко ми не испуњавамо ниједан од тих услова, и немамо таквога доказа, принуђени смо ослонити се на властите снаге и скицирати неколико најобичнијих разлога и закључака за које је свако способан. Тиме ризикујемо да нам се Ратко Савић супериорно подсмјехне, али је то, нажалост, цијена коју морамо платити.

Погледајмо.

Прво је оправдано претпоставити да је Ратко Савић амбициозан човјек. Ово закључујемо из његовог статуса: предсједник УС РС који је истовремено и виђенији млади социјалдемократа, који редовно посјећује семинаре и организује студентске сусрете, поуздано је амбициозан и енергичан човјек.

Амбиција сама по себи није зла особина. У случају Ратка Савића њој очевидно прилази још једна особина, и то конформизам. О томе говори блискост утицајним круговима, лоша конзервативна реторика која опонаша партијске прваке, и најприје престижан статус виђенијег младог социјалдемократе, тј. чланство у владајућој партији. Млади човјек који за средње школе и студија не искаже ништа самостално и бунтовничко, макар и лутање, а заузима већ виђеније и утицајне позиције, очевидно не тражи себе него тражи успјех. И то успјех у конвенционалном, чаршијском облику.

Овакав човјек, онда, не гомила лични капитал, интелектуални и морални, него социјални и политички капитал. Такав рад брже носи плодове; али му је мана што се тако, немајући личне вриједности, нужно веже за одређене центре по чијој наклоности и милости једино има положај. Незамислив је онда његов брз успјех у другој средини, као у човјека који своју вриједност, нпр. одређено знање или таленат, носи у себи. Зато прима сва правила игре, и нестрпљив је да заигра у првој лиги. И према томе циљу сваки његов потез је пажљиво одмјерен, а овакав човјек често је човјек знатног практичног смисла. Нама се сад представља цијела једна плејада оваквих људи, који ће опонашати успон икона овог начина, као Николе Шпирића, и који су се макијавелизму учили у "Кули од карата" или "Игри пријестола". На тај начин и Ратко Савић је осуђен да прилази јачем, док не оплете мрежу довољно чврсту да се на њој држи. Па то што му се "свиђа Милорад Додик" и што "мисли да је он добар политичар" почива на случајној околности што је Милорад Додик данас предсједник најјаче партије у Републици Српској, и ако би сутра био најслабији Ратку се можда више "не би свиђао". А све се мијења у времену свесилном.

"Сад врх сабље круна виси,

сад врх круне сабља пада,

сад на царство роб се узвиси,

а тко цар би, роб је сада."

Уопште је тај тип човјека у нас потпуно апсорбован интересно-партијском свијешћу. Такав, он врло добро зна да је још за кратко вријеме студент, а цијелога живота на политику упућен. Па зашто би се занимао студентским интересом или интересом Универзитета, за које залагање неће брзо, или уопште, наплатити у социјалном и политичком капиталу, кад може лијепо са тога мјеста да учини услугу тачно оним круговима моћи који ће му се скоро знати одужити? Он се тиме ничему не излаже, то је са становишта амбиције разборито поступање, и њему се не може приговорити. Јер он ће своју будућност исцртати на темељу личних веза и партијског статуса, и не на темељу вођења студентске организације. А партија је, знамо, хијерархијска организација у којој нема пуно мјеста за самосталну акцију нижега чланства.

Ако би се, дакле, студентски вођи могли овако подвести под друштвени тип амбициозног партијског шакала, како у том свјетлу изгледа овај пуч? Да ли би овај тип човјека, самостално и без повољног мига својих патрона, упустио у такав преврат, "заузео" ректорат, и израдио ректорову смјену? Да ли би тако прекршио партијску дисциплину, знајући да партијски укоријењен човјек у најбезазленијем скоку ломи врат, само ако је својеглав тај скок? А њега, рекосмо, чека партија послије студија. Па, зашто није консултовао ширу студентску базу, ако је диверзија студентска?

Свако нека себи одговори на ова и слична питања.

Разлози и поводи, методи и апетити

У правној и историографској литератури је познато да тзв. casus belli представља подједнако стварне разлоге и, чешће, разлоге који се користе само да се оправда неки рат или сукоб. Потребно је да догађаји у јавности важе као реакција а не акција, као одбрана неког начела или вриједности, а не као напад из ма ког разлога. (Шта је casus belli поучно говори и Езопова басна "Вук и јагње".)

Да ли су испостављени захтјеви овдје били штит испод којег је "пренесена порука" ректору? Да ли се афере, као тзв. случај Балабан, некад темпирају, а да ли се онда фактуришу подједнако, према одговорности? Још, да ли су ова питања реторска?

Што је ректор Матаруга подлегао притиску и тако брзо поднио оставку то у главном почива на чињеници с почетка, да је он и биран уз утицај мрачних сила. Ако је избор ректора, како се тада показало, заправо измјештен с Универзитета, онда ће бити, досљедно, и његова смјена. При овом измјештању центри мрачних сила користиће се увијек оном кентаурском кастом и корумпираним студентским представницима. Ако овладају само овим елементима држаће Универзитет потпуно у шаци. Кентаури ће им дати подршку из система, а студентски представници, као партијски шакали, ће добро послужити као дефаматорски ескадрони на Универзитету, слично таблоидном новинарству у јавности. Тако умрежени могу се острвити на сваку мету, као што су иста ова ништавила прије неколико мјесеци водила кампању у јавности, и на мрежама, против професора Мојовића.

Ако уз ово мрачне силе уздигну и награде неколико кентаура и партијских шакала међу студентским вођима, а елиминишу неколико вриједних, самосталних и заслужних, као сада за примјер другима ректора Матаругу, и раније професора Краварушића, онда су то премисе чији је закључак тако ужасан да ћу ја пропустити да га овдје извучем.

Студенти су увијек потенцијално неугодна друштвена група, а могу бити и врло корисни, јер су "бременити будућношћу", и зато ће све политике настојати да их придобију или користе. Тако, са партијског становишта, супротно ће се оцијенити студентски вођи Никола Дроњак и Ратко Савић. Али са правога студентског становишта, и са становишта Универзитета, они су потпуно исти сплеткаши који су искористили студенте као штит за приватне интересе. Као пунољетни грађани, и студенти су овлашћени на политичку акцију, али тада не наступају као студенти него као грађани.

Студентима се, уосталом, најлакше манипулише. Јер, невоља са моралним разлогом је у томе што се он нуди једнако набољем човјеку, као и преиспољном преваранту. А овим посљедњим превратом запаљени су у студентским вођима најнижи апетити, који ће се можда и страшно одразити на будући рад Универзитета. Студенти не могу бити у одлучивању равни професорима Универзитета. Некакво опште једначење свих учесника, и потирање хијерархије, разориће сваку институцију, а још најприје Универзитет.

Велика је одговорност на студентима овдје да се очисте сами од ових представника, и да разумију да су они на Универзитету прије свега да уче, а не да се баве универзитетском кадровском политиком или уопште политиком. Ако то не разумију огромна већина њих ће имати штету, а корист само неколицина њихових врло узорних представника. Mutatis mutandis, велика је одговорност и на Универзитету, тј. да нађе довољну храброст и почне да се сам чисти изнутра, коју особину он као систем има in abstracto; како га не би мрачне силе ломиле на оваквим аферама, не водећи се уопште интересом Универзитета.

Шта значи борба за Универзитет?

Реагујући на Хегелову филозофску концепцију историје као развоја слободе, Ранке је казао да је свака епоха једнако удаљена од Бога. То је значило да свака епоха има унутрашњу, властиту вриједност, и да је треба према томе и цијенити.

Развијајући ову идеју, Јакоб Буркхарт је у својој историји културе подвлачио да варварство није нека давно прошла епизода из дјетињства човјечанства, а цивилизација није нешто дато и осигурано, као добро које су нам преци изборили и дали у тековину, и које ми можемо мирно уживати. Напротив, цивилизација је непрекидна будност и стална борба са варварством, које стално наваљује новим и јачим легионима. (Варварство је и модерна појава, и Буркхарт је нпр. презирао Американца онога времена као варвара који се баш поноси немањем историје, који је потпуно у садашњости, и чији је дух у главном плутократски.)

У овом свјетлу можемо разумјети концепт мрачних сила у ријечима професора Матаруге. Свако друштво и свако вријеме има своје мрачне силе. А варварство се у нас конкретно испољава као разарање институција. То је оно што се дешава и Универзитету.

Универзитет није институција која је циљ сама себи. То је друштвена институција која се разумије само по њеном друштвеном циљу, а тај је циљ да шири знање и помјера његове границе. Овом циљу одговарају двије основне функције универзитета: наставна функција и истраживачка функција (teaching and research). Обе ове функције су подједнако на корист цјелини друштва и појединцима у њему, само ће се оне често сударити са појединачним интересима политичких, привредних и културних елита, који довољно често вјерују да је њихов групни интерес важнији од општег.

Тако, академска слобода и аутономија универзитета нису никакве произвољне привилегије наставника, сарадника и истраживача, или универзитета као посебне институције, него су логички услов његове функције, његов condition sine qua non. Неслободан универзитет не може да обавља своју функцију, и он се изопачује у празну химеру. Неслободан наставник или истраживач, који мора да брине о томе да његов рад не угрози његов посао, каријеру, слободу, или чак живот, потпуно је бескористан и налик ушкопљенику. О томе је, у вријеме велике револуције америчког високог образовања, казао први предсједник Универзитета у Чикагу, Вилијем Рејни Харпер:

"Када, из ма којег разлога, управа универзитета покуша да уклони професора због његовог политичког или религиозног осјећања, тог тренутка престаје та институција да буде универзитет."

Данас су разлози ријетко религиозно мотивисани, а скоро искључиво интересно-политички, и утолико више важи овај принцип за ове ниже разлоге, као у случају ректора Матаруге, или сасвим приватне, као у случају професора Краварушића.

Поучан је овај примјер револуције у америчком високом образовању која се десила у посљедњој четвртини XIX вијека. Тада је, поводом расправе о дарвинизму, побиједила академска струја која је афирмисала слободно истраживање над ауторитарним и доктринарним маниром који је био врло утицајан, и везан за протестантски фундаментализам. Уз ово, најважнија програмска реформа се састојала у америчком прихватању модела академске слободе који су развили њемачки универзитети: и то принцип академске слободе као основни и темељни принцип универзитета. На том су принципу, онда, прво Њемци потом Американци, подигли универзитет као примарно истраживачку институцију. (Више о томе као и о либералнијем развијању овог њемачког принципа у америчком високом образовању, може се наћи у чланку Џефрија Р. Стоуна "Кратка историја академске слободе". Ни амерички универзитети нису до данас тако аутономни и слободни како се можда мисли, него се за своју слободу боре свакога дана.)

Није случајно, дакле, што се америчка и њемачка моћ подижу и обнављају и на снази њихових универзитета. Уз ово, они имају довољно новца да купују стручњаке, уколико је потребно. То онда резултује у сиромашнијим и несређеним земљама и тзв. "одливом мозгова", што је врло несрећан, дословни превод енглеског израза brain drain.

Ми, напротив, имамо само људе и Универзитет као ресурс. Уз то имамо и све мање људи, уколико смо управо од тих сиромашних земаља, коју једнако исцрпљују демографска немоћ и речени brain drain.

Разумно је, у таквим околностима, да се старамо око оптималне употребе свакога ресурса. По овој теми, то је отварање академске јавности и ослобођење Универзитета из тврдога загрљаја мрачних сила како их је назвао професор Матаруга, и њихових лакеја, а инсипидних потрагуша, како би их, можда, именовао Лаза Костић.