Алекса Милојевић: Шуме на општине

У подугачкој анализи директор Економског института из Бијељине, Алекса Милојевић, покушава да докаже да ли је и зашто боље да шумама управљају општине, а не Влада.

Нема тог природног богатства којег неспособна, погрешна Влада није у стању да уништи, да га економски обезвриједи, доведе у губитке. Наше шуме су поуздан примјер за то.

Умјесто да на основи тог нашег највећег и најраспрострањенијег природног богатства покренемо наш силан укупан привредни развој, шуме су због погрешне владине својине над њима у огромним материјалним губицима који се несмирено гомилају. Висока наклоњеност наше Владе концесионој распродаји наших природних богатстава носи опасне пријетње да се то догоди и са шумама. Под тешким неподношљивим теретом губитака, који се увећавају, концесиона продаја шума ће се појавити као нужна, природна последица.

Скоро потпуно одсуство дрвне индустрије на свој начин говори о погрешности и штетности постојеће владине својине на шуми. Сва искуства говоре да је општинска својина најбоља својина на шуми. Боља и од приватне. Општинска својина на шуми најпотпуније штити и обнавља шуму, уз најуспјешнији развој дрвне индустрије.

Нема примјера у свијету да је на централнодржавној, владиној својини на шуми остварен развој дрвне индустрије. Напротив, из тог својинског извора потичу све економске али и невоље везане за обнову и одржање шуме.

У комунизму, око 70 КМ цијена обловине, шуме нису у губитку, а буја дрвна индустрија.
Сада око 130 КМ цијена обловине, шуме у непролазним и све дубљим губицима а дрвне индустрије скоро да и нема. То је огромна системска провалија која јасно упозорава да нешто крупно, темељно није у реду са нашим шумарством и дрвном индустријом.

Ако би се погледало у правцу наше недавне (комунистичке) прошлости угледало би се да су и тада шуме биле у власништву општина и да је управо то, тај облик власништва, основа раније толике успјешности и у шумарству и у дрвној индустрији. То квалитетно општинско власништво на шуми је било такво да је чак успјешно одолијевало уобичајеним недостацима комунизма као система.

Још би се јасније видјело када би се поглед упутио према најразвијенијим земљама европског запада, прије свега Швајцарској и Њемачкој, код којих су шуме у већинском општинском власништву. Угледао би се силан резултат и у шумарству и у дрвној индустрији. Шуме се најмање сијеку уз највише нивое њихове обнове и заштите. На страни дрвне индустрије изузетан је резултат највишег нивоа природе. Укупна опредијељеност Владе је да се наша природна богатства концесионо уступе другима, што се свакако односи и на шуме. Бавећи се крајње споредним, кадровским питањем, Влада се заправо суздржава од било каквих активности на рјешавању проблема. Дозвољава да се убрзано гомилају губици, што управо води остварењу основног владиног циља. Да се шуме уступе под концесију. Онда када (ускоро) губици постану неподношљиви концесионо уступање шуме ће се показати јединим излазом.

Бављење кадровским питањем у шумарству нема за циљ и не води рјешавању проблема. То је само још једно владино варање народа на путу његовог испоручивања у колонијално ропство.

Концесионо убијање

Влада је запела из све снаге да преда природна богатства странцима што прије и што потпуније на широком фронту, обухватајући сва наша природна богатства.

И док други народи своја природна богатства бране и оружјем, ми мирно гледамо и подносимо како нам Влада одузима ову земљу и предаје другима.
Природна богатства су основ економије, основ економског опстанка народа. Као мали и сиромашан народ више немамо никаквих могућности да у међународној подјели рада учествујемо са неким технолошки савршенијим производом. Високе технологије су привилегија моћних и развијених.

Властита природна богатства су једина основа нашег економског опстанка. Да их чувамо и брижљиво користимо.

Влада се окренула на другу страну. Свим силама хоће да нам та наша природна богатства отме и преда у руке странаца. Зашто?

Историја колонијализма даје поуздан одговор. Да би опстала на власти. Уништити властити народ, одузети му његова природна богатства и предати их у руке странаца да би одатле стигла подршка остајања на власти. Тако је било свугдје што је изгледа стигло и на ове просторе.Ријетко је којој Влади успјело да за тако кратко вријеме концесионо распрода странцима.У почетку тихо, опрезно, пипајући а онда охрабрена резултатом, све гласније и одлучније.

Данас се већ Влада незаустављиво креће у том правцу.

Посебан разлог бављења проблемом преноса својине на шуми на општине је на тој страни. Да се Влада онемогући у концесионој распродаји наших шума.

Да се наведе да су већ била два таква покушаја. Оба (Американци и Нијемци), су се односила на концесионо уступање сјече од милион m3 уз цијену 35 односно 40 КМ. Срећом, стало је. Вјероватно још није било сазрело.

Можда се чека ново рјешење. Онда када не будемо могли да враћамо иностране кредите узеће нам их бесплатно.
Можда за враћање само дијела отплатних рата.

Концесионом распродајом наших природних богатстава Влада нам одузима могућност отплате иностраног дуга.

Само је задржавањем природних богатстава у властитим рукама, уз дизање нивоа рационалности њихове употребе, могуће умаћи овим опасним пријетњама. То је управо и сав смисао преноса својине на шуми на општине.

Општинска својина на шуми је сигурна основа достизања највишег нивоа рационалности њене економске употребе уз највиши ниво заштите од њене концесионе распродаје. Локалне заједнице су најквалитетнији власници шуме гдје нема мјеста било каквим и помислима о њеној концесионој продаји.

Најефикаснија општинска својина на шуми омогући ће прибављање средстава за потребне отплате иностраних кредита и тиме спречавање нашег већ пријетећег пропадања у колонијално ропство.

Приватна партијска својина

Привреда не подноси политику. Свако и најмање уплитање политике у привреду обара њен резултат, до њене угрожености, уколико је уплитање значајније. Сви успјешни привредни системи се налазе изван сфере утицаја политике.

Разрађују се и унапређују методи управљања са што непосреднијим приступом и што већом одговорности радника и инвеститора (акционара) као кључних носилаца.
Иако је елемент самоуправљања у нашем претходном привредном систему донекле одолијевао политичким притисцима, ипак се сматра да су они били такви да су на крају довели до његовог пропадања. Неквалитетан, одлучујући политички власник, довео је привреду у неподносшљиве губитке не налазећи пут за њихово савлађивање.
Наше постојеће стање је много горе од претходног, самоуправног. Садашња јавна предузећа су у потпуном политичком власништву.То је довело до скоро потпуне угрожености јавног сектора наше привреде. Губици су огромни а економски излаз се не налази. Како је јавни сектор кључан за укупну привредну успјешност, то је угрозило укупан опстанак привреде.

Претходна самоуправна својина је била одређена врста мијешане својине. Ова данашња је у цјелини партијска. Сви органи су политичке институције (директор, руководиоци, надзорни одбори, управни одбори, чак и структура запослених). На дјелу је прекомјерно запошљавање углавном по партијској линији и за партијске потребе (избори и сл).

Утицаји радника или инвеститора на пословање предузећа не постоје. Већински политички власник (држава) посједује сва управљачка права. Утицаји малих акционара не постоје.

До краја неприродна симбиоза политичке и државне функције удлива као у лијевак, сву ту снагу у једног човјека која је таква да он постаје одлучујући просудитељ и пресудитељ свих догађаја, свега значајног. Послушна вертикала кадровска пирамида, дубоко урасла у државу, пасивни је извршилац свих одлука, не питајући за резултат. Разлози опрезности и пријетњи егзистенције су довољно снажни да зауставе сваку слободнију мисао која би упућивала на другачије рјешење. Само је политички полтронизам на цијени. Због тога је у нашој јавној привреди стала свака мисао о могућностима рјешавања проблема. Оволики губици и и присутни безизлаз довољно говоре о томе.

Биће потребни велики напори да из овог политичког друштва и политичке привреде уђемо у грађанско друштво и савремену неполитичку привреду. Али, то је једини излаз. Другог нема.

Није јавно

У ЈПШ „Шуме Републике српске“ држава је већински власник те је са тог формално правног становишта ово јавно акционарско друштво.

Јавно, засновано на формално-правном у потпуном је сукобу са стварним, негира га. Скоро да нема ни једног елемента јавности која је присутна у овом предузећу.
Код предузећа које користи природно богатство, економски садржај јавности је у нужности остварења економског вишка који се ставља на располагање широј друштвеној заједници за њену добробит. Како тога у овом случају нема, недостаје материјална основа јавности, која је пресудна. Умјесто економског вишка, који се ставља на располагање широј друштвеној заједници, ријеч је о предузећу високих пословних губитака који су такви да угрожавају и само природно богатство које му је стављено на кориштење.

Умјесто јавног, ово предузеће је по свим битним обиљежјима партијско, односно предузеће у приватној партијској својини. Нико нема прилику да врши било какву значајнију функцију у предузећу а да није по вољи владајућег партијског врха. Како иначе објаснити оволико гомилање губитака без изгледа и без значајнијих настојања за њихово рјешавање.

Имајући у виду оволику обузетост постојеће власти концесионом распродајом наших природних богатстава све говори да је оволико непролазно гомилање губитака управо у функцији остварења тог циља. Економски безизлаз као основ концесионе продаје.
Као политичко предузеће природно је да ЈПШ „Шуме Републике Српске“ слиједи политичке а не економске циљеве. Да су по сриједи економски одавно би им се нашло рјешење.

Ту је управо додатна потреба убрзаног преноса својине на шуми на општине. Да се онемогући ово „јавно предузеће“ у извршењу његових политичких концесионих циљева.

Од опасности централизма до благодети децентрализма

Клизањем на доле у правцу децентрализације слабе политички а нарастају економски утицаји, што увећава рационалност. Због тога је децентрализација пут увећања економске добробити.

У околностима приватне партијске својине централизам увећава снагу одлучујућег појединца до неподношљивости. Могућности остварења рационалних критерија одлучивања тада скоро да и не постоје. Толико је самовољних и толико штетних одлука које о томе тако поуздано свједоче (аутопут, аеродроми, ТЕ-3 у Угљевику, концесије на Дрини, концесије у Станарима , прекомјерно инострано задуживање и сл).
Ту је и једна посебна опасност садржана у настојањима странаца да нам се одузму наша природна богатства, веома подмуклим методама, углавном ослањајући се на домаћу власт. Због тога свака тежња ка децентрализацији је заправо смањење ове врсте притиска.

Децентрализација, односно пренос својине на шуми на општине је и прва линија одбране наших шума од њиховог пријетећег концесионог уступања странцима. У данашње вријеме то је од посебног значаја.

Када би домаћа власт стајала на страни народа, односно на страни заштите наших природних богатстава од њихове концесионе распродаје, сама би са своје стране, свом снагом подржавала процес децентрализације. Да би се смањила снага притиска странаца.

Величина притиска се смањује са растом површине. То није само физички него и друштвени закон. Колико је лако извршити притисак на поједнинца или њих неколико, толико је тешко када се тај број увећа за десетине, стотине па и хиљаде.
Док су шуме у централнодржавном, владином власништву стоје сви ризици њиховог концесионог уступања странцима. Онда када пређу у својину општина та врста опасности скоро да у цјелини престаје.

Квалитетан власник

Трагање за квалитетном својином заправо је тражење и проналажење најклавитетнијег, најбољег власника. Због тога, која је најбоља својина, односно који је најбољи, најквалитетнији власник као носилац права својине?

Критериј је у зависности, припадности. Што је зависност већа и власник је квалитетнији. То је општи и дугорочни пут развоја својине, односно проналажења најклавитетнијег власника.

Пут је јасно усмјерен према локалним заједницама, односно радницима и инвеститорима као ствараоцима богатства.

Од почетне скоро потпуне отуђености (одвојености) резултата рада од његовог ствараоца (робовласништво), историјска својинска магистрала иде у правцу овог приближавања, сједињавања. Својински развојни пут у привреди води према јачању улоге радника у управљању, што је заправо пут јачања својине радника. Радници као ствараоци богатства у све су напреднијој управљачкој вези са инвеститорима.
Надзорни одбори у Западној Европи, као основна управљачка тијела у предузећима, углавном се састоје од подједнаког броја радника и акционара (инвеститора). Многи мисле да је XXI вијек вријеме масовног (акционарског) сувласништва радника и њихових одлучујућих управљачких права.

САД већ преко 40 година троши милијарде долара подстичући сувласништво радника у властитој привреди. Преко 12.500 предузећа која су у потпуном и дјелимичном сувласништву радника данас спадају у најздравији дио америчке привреде
Разлог зашто је радник најбољи власник је једноставан. Веза са производом као резултатом свог рада је непосредна и потпуна. Предузеће је оно које обезбјеђује живот њему и породици али и сав друштвени и професионални напредак. Властити живот и живот предузећа су дубоко срасли и неодвојиви. Слично се односи и на природна богатства.

Људи локалне заједнице природно вежу свој живот за своја природна богатства којима су окружени. Али то за њих није само предмет и прилика за материјално богаћење. Да се обогате тако што ће та природна богатства што прије и што потпуније искористити, уништити. Сасвим супротно.

Људи воле свој крај, њему припадају и желе да на њему остану вјечно, заувијек. Желе да живе од природе којом су окружени али да је таквом и одрже да је унапређују, да им буде још љепша и издашнија. Живот у свом крају и том природном окружењу су бројне дубоке, најдубље емоције и припадности. Због тога толика брига за очување и унапређење природних богатстава.

Знајући то, историјски својински пут Запада јасно води према локалним заједницама као најбољим власницима природних богатстава. Преносећи власништво над природним богатствима на њих, веза са природом се појачава, што завршава у појачаној бризи за њено очување и рационално кориштење. Сада се од природе живи, обезбјеђују материјални услови одржања властитог и живота породице. То је уједно основа свих професионалних и друштвених напредовања. Властита успјешност се настоји пренијети на будуће генерације што завршава у развијању дугорочне бриге и дугорочних погледа на очување и унапређење природних богатстава.

Само природна богатства изузетних економских издашности, од којих могу да имају користи сви чланови заједнице, законом се изузимају из својине локалне заједнице и преносе на централну власт. Наравно, уз потребно материјално обештећење локалне заједнице.

Обзиром да се ради о природном добру од националне вриједности инвестиције и њихово кориштење може да оствари само национална власт, без могућности, и дјелимичног, концесионог уступања.

Централнодржавно, владино власништво над нашим природним богатствима је антицивилизацијско и супротно је свим економским принципима. Шуме су један од поузданих сведока у којој мјери је Влада лош власник. То наше огромно природно богатство, које нам је подлога остварења нашег огромног материјалног богаћења, угрожено је биолошки до крајњих граница и у неподношљивим је материјалним губицима. Зар то нису довољни разлози да се ствари промијене?

Централнодржавна својина – „шуме једу људе“

Погрешна и штетна централнодржавна, владина својина на шуми не дозвољава развој крупних предузећа и освајање виших технолошких нивоа привреде.
Тендерско снабдјевање сировином, као облика реализовања централнодржване својине на шуми, носи своја два изузетна оптерећења. То су:
– неизвјесност и
– цијена

Потпуна је неизвјесност у снадбијевању сировином. Мноштво је утицајних, углавном неконтролисаних фактора, који на то утичу. То одузима могућност доношења било каквих дугорочнијих пословних одлука, посебно оних које би се односиле на предузимање обимнијих инвестиција и дизање нивоа технолошке прераде.
Разлози крајње неизвјесности у снадбијевању сировином нужно завршавају у најскромнијим инвестицијама и најнижем нивоу прераде дрвета.
Код многих то завршава у привременом пролазном запошљавању мање групе неквалификованих радника чија дужина запослења зависи од обима расположиве сировине.

Најнижи нивои прераде дрвета природно завршавају у потреби прекомјерне сјече.
Слично се односи и на тендерску, тржишну цијену у снадбијевању сировином. Овдје је грубо нарушен основни економски принцип у кориштењу природних богатстава.
Не може се зарађивати и на сировини и на готовом производу. Уколико се зарађује на сировини нема успјешног готовог производа. Наш примјер о томе рјечито говори. Висока тржишна цијена сировине (обловина) онемогућава развој дрвне индустрије.
Основни економски принцип у кориштењу природног богатства је да се зарађује на готовом производу док се сировина добија бесплатно.

Купујући сировину по веома високој тржишној, тендерској цијени наши дрвопрерађивачи губе било какву могућност освајања виших нивоа прераде и изградње крупног предузећа. Висока цијена сировине онемогућава их у стварању било какве значајније те врсте инвестиције. Због тога се нужно задржавају на најнижим нивоима технолошке прераде и најскромније величине предузећа са веома великим неизвјесностима времена његовог трајања.

Притиснути високом цијеном сировине, да би економски опстали, дрвопрерађивачи су присиљени да врше неподношљив притисак на висину надница.
Скупа сировина  јефтин рад једини је образац и основа економског опстанка. Мјесто невјероватног друштвеног парадокса.

Дижући и држећи високе цијене сировине, штетна централнодржавна својина на шуми доводи до стања када: „шуме једу људе“.

Умјесто да се обарањем цијене сировина стекну могућности технолошког напредовања у преради дрвета кроз стварања крупних предузећа, што је основа масовног запошљавања и остварења високих зарада, погрешна и штетна владина својина на шуми тјера у супротном правцу. Она обара наднице и смањује запосленост.

Општинска својина – успјешна крупна предузећа

Нова општинска својина на шуми као нови економски квалитет подразумијева потпуну промјену у кориштењу и располагању шумом.

Остварује се потпун економски заокрет. Престаје тендерско снадбијевање сировином што обара њену цијену до нивоа трошкова сјече и допремања до мјеста прераде.
Јавно акционарско друштво са претежним општинским власништвом (51%) постаје трајни корисник шуме. То је основа остварења сасвим другачијег економског резултата од досадашњег.

Ниска цијена сировине и посебно трајност и сигурност у снабдјевању основа су остварења највиших нивоа технолошке прераде дрвета. То је управо најповољнија основа за достизање најкрупнијих предузећа. Посебно имајући у виду регионална удруживања општина на пољу развоја дрвне индустрије.

Институционална основа

Почетна институционална основа преноса шума на општине и њиховог кориштења била би у доношењу два закона:
– Закон о преносу својине на шуми на општине и
– Закон о шумама,
у којем би се на нов начин уредила питања развоја, заштите и кориштења шума.
Оставривање општинске својине на шуми као новог економског квалитета подразумијева потребу остварења те врсте институционалне основе.
Она мора да буде таква да омогући потпуно остваривање јавног интереса.
Суштина остваривања јавног интереса је:
a) у постизању економског вишка који се ставља на ширу употребу
b) у оставривању максималног притиска на економску рационалност предузећа дрвне индустрије.
Већинско акционарско учешће општине (или заједнице општина) у јавној корпорацији дрвне индустрије по основу својине на шуми (51%) подразумјева тај ниво учешћа у расподјели нето добити, и пребацивање његовог износа у корист општине.
Остваривање максималног притиска на економску рационалност предузећа дрвне индустрије оставрује се методом признавања стандардних трошкова од стране општине. Тиме би се спријечила приватизација рентних корисности од кориштења шуме као природног добра, што је управо случај у ЈПШ „Шуме Републике Српске“.
Поред доношења два закона потребно је донијети и два оснивачка акта:
– оснивачки акт инвестиционог фонда општине и
– оснивачки акт јавног акционарског друштва дрвне индустрије.
На овој институционалној основи шумама би се вратио садржај јавног добра који му по својој природи припада.

Општинска боља од приватне

Шуме су на Западу у претежном приватном власништву. У ЕУ-15 у 11 земаља учешће приватног власништва на шуми износе 75%.

Земље са претежним приватним власништвом на шуми:

Земља – Учешће приватног власништва у укупном (%)
Аустрија – 82
Белгија – 57
Данска – 72
Финска – 70
Француска – 75
Италија – 66
Луксембург – 53
Португалија – 92
Шпанија – 78
Шведска – 80
Велика Британија – 57
Словенија – 80
Укупно – 75

Ако се има у виду чињеница да шуме ових земаља учествују у укупним шумама западноевропских земаља (ЕУ-15) са близу 90% онда је видљиво у коликој је превласти (65%) приватно власништво над укупним шумским фондом Западне Европе.
Укупна својинска структура на шуми у ових 11 земаља је следећа:

– приватна својина 75%
– општинска својина 13%
– централнодржавна својина 11%
– својина кантона 1%

Укупно 100%

Само су у четири западне земље шуме у претежном државном власништву.

Западне земље са претежним државним власништвом на шуми:

Земља – Учешће државних шума у укупним (%)
Канада – 94,0
Ирска – 66,2
Њемачка – 53,6
Швајцарска – 71,9
Укупно – 71,4

Ово су земље у којима је претежно општинско власништво на шуми.

У Канади која је трећа земља свијета по површини својих шума (244,6 милиона хектара) иза Русије и Бразила, претежно власништво на шуми је општинско. Провинцијама (општинама) припада 83% од укупне површине шума. Само је 11% шума у власништву централне владе док у остатаку (6%) учествују други различити власници (црква, заједничке шуме и сл).

У три западноевропске земље претежно је општинско власништво на шуми.
Следећа је власничка структура у Њемачкој:

– приватне 47%
– покраијне и општине 49%
– савезна држава 4%
Укупно 100%

Од свих земаља у Европи, у Швајцарској је највеће учешће општинских шума у укупним.
– општинске и кантоналне 56,1%
– приватне 28,1%
– остале јавне 15,1%
– шуме савезне државе 0,7%
Укупно 100%

Сасвим је другачија влсничка структура на шуми у Републици Српској:

– у власништву Владе 76%
– приватне 22%
– национални паркови 1,2%
– плантажне шуме 0,5%
– у власништву војске 0,3%
Укупно 100%

Мјерено развојем дрвне индустрије највећа ефикасност припада општинској својини на шуми. Вриједност дрвне индустрије по 1m3 остварене сјече (КМ/1m3)

Швајцарска 3000
Њемачка 1265
Аустрија 707
Словенија 375
Република Српска 132

Разлике су несагледиве и јасно указују на изузетну економску премоћ општинске својине на шуми.

Највеће учешће општинске својине на шуми у Швајцарској (56,1%) показује највиши ниво економске ефикасности. Овдје се на јединицу посјеченог дрвета (m3) оставрује вриједност у дрвној индустрији од чак 3000 КМ.

Само нешто мање учешће овог својинског облика у Њемачкој (49%) обара овај економски резултат за више од два пута. Овдје се на јединцу посјеченог дрвета (m3) оставрује вриједност у дрвној индустрији од 1265 КМ.

Приватна својина на шуми биљежи свој значајан економски заостатак. У Аустрији у којој је учешће приватних шума (82%), што је највеће међу западним земљама (изузимајући Португалију) економски резултата у развоју дрвне индустрије је знатно нижи и износи 707 КМ/m3 сјече. То је мање од четвртине (24%) резултата оставареног у Швајцарској на претежној општинској својини на шуми.

Словенија у којој је учешће приватних шума веома високо (80%) остварује се доста скроман резултат у дрвној индустрији. Свега 375 КМ/m3 сјече.

Скоро да је неупоредив резултат у случају Републике Српске. Овдје изузетно висока централнодржавна, владина својина на шуми скоро да не дозвољава остварење било каквог резултата. Дрвне индустрије скоро да и нема. По јединици сјече (m3) овдје се у дрвној индустрији оставрује вриједност од свега 132 КМ.

На нижем обиму сјече (3,2 милиона m3) Швајцарска остварује вриједност у дрвној индустрији од 9,6 милијарди КМ док Република Српска на сјечи од 3,4 милиона m3 остварује вриједност у дрвној индустрији од свега око 450 милиона, што је 21 пута мање.

То су подаци који довољно говоре о економској ефикасности општинске и економској неефикасности владине својине на шуми.

Општинска својина је уједно најбољи чувар, заштитник шума и њен јанбољи обновитељ.
У Швајцарској, са претежном општинском својином на шуми сијече се 43% прираста. У Аустрији са претежном приватном својином сијече се 63% прираста. У приватној шуми у Швајцарској се сијече више него у општинској. Учешће приватне својине на шуми овдје је 40% док је учешће у обиму сјече много веће и износи 63%. Код нас у Републици Српској са одлучујућом централнодржавном, валдином својином сијече се 76% прираста.

Од укупне дрвне залихе код нас се годишње сијече 2% што јасно говори о угрожености шуме. За обнову остаје 50 година што је крајње недовољно.

На другој страни у Швајцарској са претежном општинском својином сјече се свега 0,8% залиха. Вријеме обнове шуме овдје је 125 година.

Општинска својина много брижљивије обнавља шуму од приватне. Приватне и јавне шуме у Швајцарској учествују у укупном броју садница са 30% док је њихово учешће у укупним шумама 44%. Код шума у општинској својини, учешће је обрнуто. У укупној површини шуме општина учествују са 56% а у броју садница са 70%.

Очекивани резултат

Када се код нас својина на шуми пренесе на општине бићемо подручје са најквалитетнијом својином на шуми у Европи. Бићемо испред садашње Швајцарске са учешћем општинских шума у укупним од чак 76%. Биће то повољна својинска основа за остварење највиших резултата у заштити и обнови шума као и најразвијеније дрвне индустрије, развијеније и од данашње Швајцарске.

Из разлога сигурности а и због тога што многи не вјерују у могућност оставрења овог резултата могуће је претпоставити да ћемо у догледном, доста кратком времену, да остваримо свега 33% економског резултата данашње Швајцарске у дрвној индустрији што износи 1.000 КМ вриједности дрвне индустрије по 1m3 остварене сјече.

Обзиром на толику биолошку угроженост шума реално је претпоставити смањење обима сјече онда када се шуме нађу у новој квалитетнијој општинској својини. Умјесто данашњег нивоа сјече од 76% за очекивати је да се она у најкраћем времену смањи на 50%, односно на ниво сјече од 2,3 милиона m3 . На тој основи вриједност у дрвној индустрији у догледном времену би достигла износ од око 2,3 милијарди КМ са око 10.000 запослених.

Није међутим могуће говорити о самосталном издвојеном развоју дрвне индустрије. Развој је јединствен синергијски процес привреде у цјелини, свих њених учесника. Резултати у једној дјелатности се брзо преносе на остале што увећава укупан развојни резултат изнад нивоа појединачних остварења. Због тога је од толиког значаја за развој привреде цјеловитост њене структуре. И на нижим нивоима развијености, уколико је привредна структура цјеловитија, остварује се повољнији резулат од онога када то није случај. Једна од особина колонијалне привреде је управо у непотпуности структуре, што веома снижава резултат. Поједини дијелови привреде могу да буду развијени, али је укупан развојни резултат, због непотпуности привредне структуре веома ограничен.
Само је на потпунијем властитом кориштењу природних богатстава могуће развити потпунију привредну структуру, и на тој основи, и на нижим нивоима природне развијености остварити самосталан успјешан развој.

Убрзан развој дрвне индустрије, на основи нове квалитетне општинске својине на шуми, снажно би подстакао укупан привредни развој. Ефекти у дрвној индустрији, та огромна тражња, снажно би покренула терцијарни сектор привреде (трговина, туризам, угоститељство, саобраћај, грађевинарство, образовање, финансијски сектор, комуналне дјелатности и сл).

Развој дрвне индустрије би снажно подстакао развој осталих индустрија било са:
– становишта властите увећане тражње за тим производима (комплементарне индустрије) или
– појачаним инвестицијама које би дошле са стране преливања ренте од општинског власништва на шуми у опште корисне сврхе.

Оволики развој дрвне индустрије не би био могућ без покретања укупног индустријског развоја. Бројне су индустрије које би се развиле на основи и за потребе дрвне индустрије.

Високи износи ренте које би општине остваривале као претежни власници на шуме, односно већински власници у акционарском капиталу дрвне индустрије, били би снажан инвестициони подстицај за развој привреде у цјелини, посебно индустрије. Ефекат инвестиционог мултипликатора од најмање четири, водио би изузетном убрзавању укупног привредног развоја.

На овим основама реално је претпоставити да би развој дрвне индустрије у вриједности од 2,3 милијарди КМ, у свом укупном, синергијском резултату омогућио достизање укупне вриједности бруто друштвеног производа у Републици Српској од око 7 милијарди, односно увећања вриједности капитала на ниво од 1,8 милијарди КМ. То би донијело нових око 20.000 радних мјеста.

Сасвим је реално очекивати да би се то остварило у веома кратком року, вјероватно у наредних пет година.

У следећих пет година реално је достизање 60% вриједности дрвне индустрије Швајцарске што би на нивоу сјече од 2,3 милиона m3 дало вриједност дрвне индустрије од око 4 милијарди КМ.

Узимајући укупан синергијски ефекат, односно развој комплементарних дјелатности, на тој основи, укупан друштвени производ Републике Српске би порастао на нових око 12 милијарди КМ. Буџетски приходи би порасли за нових близу три милијарде КМ. Укупан број новозапослених у привреди, која свој основ има у развоју дрвне индустрије, тада би био око 35.000 радника, уз увећање капитала од нових 1,2 милијарди КМ.

То је развојни резултат којег је могуће очекивати у наредних десетак година. Тиме би се достигло тек нешто изнад половице развојног резултата земље (Швајцарске) која захваљујући најквалитетнијој својини на шуми, има најразвијенију дрвну индустрију.
Обзиром на нашу изузетну својинску премоћ, која би се остварила, сасвим је реално очекивати крајње превазилажење овог развојног резултата.

Зависно од нивоа сјече, наше општине које сијеку преко 100.000 m3 (Котор Варош, Рибник, Рогатица, Соколац, Србац, Теслић, Фоча, Хан Пијесак, Шипово) увећале би вриједност свог бруто друштвеног производа (БДП) за нових око:

Србац 550.000.000 КМ БДП и 1600 нових запослених
Шипово 850.000.000 КМ БДП са 2.500 нових запослених

Ако би општинама припало 20% оствареног пореског прихода то би увећало буџете ових општина за нових 20 до 30 милиона КМ.

Сразмјерно нивоу сјече велики број општина би остварио битно побољшање свог економског положаја.

Општинска својина, као најквалитетнија својина на шуми, омогућила би убрзано претварање овог нашег огромног шумског у наше огромно материјално богатство. Нова најклавитетнија општинска својина на шуми, коју је потребно остварити, обилан је извор нашег будућег богаћења и запослености. Тек ће се тада видјети које смо силне штете подносили због наше толико погрешне централнодржавне, владине својине на шуми.

Закључак

Својина је кључна економска чињеница. Какав ће се економски резултат да оствари зависи од својине. Нађе ли се у погрешној својини економска појава се квари и претвара у своју супротност. Умјесто запослености и добитака, јавља се незапосленост и губици. До угрожености саме појаве, ако је својина крајње неповољна.

Све говори да је то управо случај са нашим шумама.

У погрешној централнодржавној, владиној својини, шуме су у непролазним губицима који се гомилају. Уз то дрвне индустрије скоро да и нема. Пријетећа је угроженост шума. Због прекомјерне сјече шумама је остављено свега 50 година за обнову што је крајње недовољно.

Висока тендерска цијена обловине и крајња неизвјесност у снадбијевању не дозвољавају могућност развоја чак ни малих и средњих предузећа у дрвној индустрији. Не може се зарађивати и на сировини (обловина) и на готовом производу.
Широм је отворено и питање јавности својине на шуми.

Економска суштина јавности је у наплати дијела остварене нето добити (рента) по основи власништва над природним добром. Обзиром да кориштење природног добра нужно доноси изузетне добити, незамисливо је да та врста предузећа може да буде у економским губицима. Ако је то случај, онда је сигурно да се природна добра налазе у погрешној својини која није у стању да задовољи економски критериј јавности.
То се управо односи на наше ЈПШ „Шуме Републике Српске“ са својим губицима.

Партијски садржај централнодржавне својине на шуми је посебан разлог њене оволике неефикасности.

На другој страни сва искуства говоре да је општинска својина на шуми најбоља, најефикаснија. Општине су најквалитетнији власници шума.

Преносом својине на шуми на општине створиле би се могућности изузетне заштите и обнове шуме уз динамичан раст запослености и вриједности дрвне индустрије, као и привреде у цјелини. Процјене су да би се за наредних око десет година вриједност нашег друштвеног производа заснованог на развоју дрвне индустрије, порасла за око 12 милијарди КМ са око нових 35.000 запослених.

Посебан израз квалитета општинске својине на шуми је што омогућава развој крупних предузећа у нашој дрвној индустрији. То је изузетно повољна основа да ово наше највеће природно богатство претворимо у наше највеће материјално богатство. Само на основи преноса својине на шуми са владе на општине.

Потребно је развити широке друштвене активности да се то оствари.