У међувремену: Један Смедеревац кује средњовјековне мачеве

Смедеревац Жељко Пантић обновио вештину ковања оштрица у деспотовом граду и наставио древни занат

Ковачка ватра српског мачара, ковача убојних оштрица, први пут после више од пола миленијума гори у Смедереву, последњој престоници средњовековне Србије. Древни занат ковања мачева пре 15 година почео је да обнавља Жељко Пантић. Данас је он европски познат маестро ватре и челика који влада магијом традиционалних технологија од викиншких до јапанских.

Репортери "Новости" су присуствовали посети представника једне средњоевропске амбасаде који су потегли пут из Београда да би од маестра наручили примерак витешког оружја искован на древни начин.

– Мач је једини предмет направљен људском руком који је затим ушао у људску свест као архетипски симбол – истиче Пантић. – Мач је једино оружје које је посматрано као живо биће. Они су добијали имена и карактеристике, приписивана су им натприродна својства. Историја света је историја мача, њиме се инаугурисало и рашчињавало. Мач је био статусни и магијски симбол.

Много је симболике и у томе што је прва модерна мачарска радионица прорадила у граду деспота Ђурђа, баш тамо где је искован задњи српски мач 1459. кад су Османлије освојиле тврђаву.

– Турци су забранили рад мачарима да се бунтовни српски народ не би наоружавао – причао нам је Пантић пажљиво посматрајући боју челика будућег јатагана зароњеног у посуду с ужареним коксом. – Срби су победили Османлије и то њиховим оштрицама, јатаганима.

Сликар Паја Јовановић оставио је сведочанство да су се Срби одмалена учили мачевању на слици "Час мачевања".

– Реч је о представи реалне обуке због које су српски хајдуци били страх и трепет за турске коњанике – објашњава Пантић. – Један јатаган су одупирали о мишицу и заустављали коња у нападу, другим одбијали ударац сабље и обарали турског јахача. За то су била неопходна врхунска вештина и сечива.

Маестро је прекинуо предавање чим је искусним оком уочио нијансу наранџастог усијања челика која показује да је право време за ковање. Ставио је будући јатаган на наковањ и прецизним и уједначеним ударцима тешког чекића почео да ваја метал. На површину ужареног челика избиле су мрље нечистоћа које су ударци избили из структуре метала. Овај поступак мачар мора да понавља небројено пута да би добио врхунско сечиво.

– Челик је чудесан материјал коме ковањем на одређеној температури мењамо микросастав, до нивоа кристалне решетке – објашњава Пантић. – Додавањем легирајућих елемената у количинама мањим од процента суштински мењамо особине челика. Данас то знамо. Али није јасно како су све то знали и стари мачари, чије оружје показује да су савршено контролисали технолошке процесе.

Ковање мачева било је тајанствена вештина, а тајне заната су преношене у облику легенди и алхемијских формула, које су у ствари шифроване технолошке рецептуре. На пример, чувено каљење у крви није служило да у мач усиса душу храброг непријатеља већ да хемоглобин веже штетни сумпор из челика. Каљењем у праху од костију челик се легирао фосфором. Калило се и у невитешким материјама, као што су коњски урин или кравља балега, због велике количине корисних нитрата.

– Мач је технолошки веома сложен производ, чије језгро мора да буде еластично и жилаво, а ивица врло тврда због оштрења – објашњава Пантић. – Биле су ми потребне године истраживања и праксе да бих открио како су стари мајстори то решавали.

Саговорник "Новости" је открио да су стари мачари правили језгро мача од снопова еластичних челичних шипчица, а затим додавали спољни тврди део.

Многе тајне старих техника открио сам захваљујући археологу Марку Алексићу. – Сад заједнички припремамо подухват искивања мача цара Душана, односно оружја какво су чувени српски оклопници користили у његово време. Надамо се да ћемо открити тајну оружја које је користио Душан, познати ратник и учесник битака.

ОРУЖЈЕ БЕЗ ГРЕШКЕ

МАЧАР признаје да је древна знања стицао делимично из литературе а много више из искуства, о чему сведоче недовршени мачеви поређани дуж зида радионице. Грешке на њима су лаику невидљиве, али не и мајстору.

– Подсећају ме да морам да будем пажљив јер не правим мачеве за украс – каже Пантић. – Моји мачеви су оружје, направљени тако да би могли да се користе на средњовековном бојном пољу.

Смедеревски мачар савладао је и израду најсложенијег производа средњовековног оружарства, викиншког мача. У његовом језгру биле су на посебан начин уплетене танке шипке челика које су му давале изузетну еластичност.