Завалске птице повезују Требиње и Мирослављево јеванђеље

Кључ је у подударности мотива – оних уклесаних у камену и сличних исцртаних у јеванђељу, појашњава нам кустос Јелена Пујић.

„Првенствено је сличност у начину рада – како су те птице у камену исказане, тим карактеристичним тачкицама и цртицима,и оне су употпуности на такав начин исцртане и у Мирослављевом јеванђељу, које је наш најстарији ћирилични споменик“.

Камена пластика из Завале код Требиња са мотивом птица и данас интригира истраживаче прошлости, а сви напори митолошко-теолошког ишчитавања ових симбола и даље су без правог одговора.

На ликовно најатрактивнијој плочи – већа и раскошнија птица, са кругом налик на нимбус, доминира над мањом и скромније исцртаном – с њом градећи композицију и данас нејасног значења: да ли у питању атак или божанска интервенција? Лакше није одгонетнути ни значење друга два пара птица, смјештених између путира. Ови артефакти из 11. или 12. вијека, међу археолозима познатији као „завалске птице“, претпоставља се да су сачувани дио камене орнаметике цркве Светог Петра у Завали.

Много вијекова касније птице из Завале нашле су мјесто и на службеном грбу Града Требиња, али у одгонетању тајне ових у камен уклесаних мотива, међутим, није се пуно одмакло још од 60-тих година прошлог вијека, када је ова грађа сакупљена и први пут истражена и описана.

„Претпоставља се да је ова већа птица паун и она се јављује као симбол у свим митологијама – од хришћанске до оних оријенталних, па се не може са сигурношћу тврдити шта су оне представљале. Нарочито стога што птице нису нађене у оквиру грађевинске цјелине старе цркве у Завали, већ су биле разбацане по селу, те се не може претпоставити ни који дио цркве су оне красиле ни које је литургијско значење ових представа“, каже археолог Јелена Пујић, кустос у Музеју Херцеговине у Требињу, у чијој се археолошкој збирци данас чува ова камена пластика.

Нимало случајно, поред птица из Завале у археолошкој поставци изложено је фототипско издање Мирослављевог јеванђеља, дар Народног музеја у Београду Музеју Херцеговине. И ту смо код још једне, за науку много значајније загонетке ових птица у камену.

Уобичајне су претпоставке да је овај у свијету чувени јеванђелистар и најзначанији споменик наше писмености настао на подручју Бијелог Поља или Котора. Међутим, још од времена када је у Завали нађена камена орнаментика са птицама, најприје Марко Вего, а потом и други истраживачи, почели су да откривају везе између ова два артефакта, а као заснов новој тези – да је Мирослављево јеванђеље рукотворено можда управо овдје, у Завали код Требиња.

У прилог претпоставци је и чињеница да је овај јеванђелистар настао у вријеме и по наруџби захумског кнеза Мирослава, брата великог рашког жупана Стефана Немање, а за потребе тада епископске цркве Светог Петра и Павла у Бијелом Пољу на Лиму, која је, опет – свој метох имала овдје, на подручју Херцеговине. Ипак, кључ је у подударности мотива – оних уклесаних у камену и сличних исцртаних у јеванђељу, појашњава нам кустос Јелена Пујић.

„Првенствено је сличност у начину рада – како су те птице у камену исказане, тим карактеристичним тачкицама и цртицима, и оне су употпуности на такав начин исцртане и у Мирослављевом јеванђељу, које је наш најстарији ћирилични споменик“, каже Пујићева.

Птице нису једини мотив са ове камене пластике који своје реплике налази међу илустрацијама Мирослављевог јеванђеља. И сличност орнаментних заставица збуњује и поставља питање – да ли је аутор иницијала и минијатура јеванђелистара „дијак Григорије“ илустрације радио управо у Завали, а по узору на нешто њему већ познато а што се дало прецртати: на мотиве и форме са орнаментике цркве Светог Петра.

„То су заствице, у троплетеру и двоплетеру, које чине једну плетеницу. Она се са три стране завршава у виду углова, а са остале три – у заобљеном конопцу. А такве, употпуности исте, заставице налазе се и у Мирослављеву јеванђељу“, додаје Пујићева.

Сматрајући је једном од најљепших икад написаних рукописних књига, УНЕСКО је 2005. године Мирослављево јеванђеље уврстио у своју библиотеку „Памћење свијета“, чиме је постало дио 120 највреднијих добара које је створила људска цивилизација, заједно са француском Декларацијом о правима човјека и грађанина из 1789. године, са колекцијама Шубертових и Шопенових дела, Гетеових рукописа, Бетовеновом Деветом симфонијом, Гутенберговом Библијом, рукописима Николе Коперника, са картом свијета из 1507. године, са феничанским писмом, архивом Николе Тесле… Да ли овај драгуљ српске и свјетске културне баштине настао овдје, у Завали код Требиња – питање је на које би одговор могле да дају ове птице, само да нису од камена. Јер камен, као камен, запитаном нуди – само ћутање…