Лица са стубова на стубовима и стубови

Живимо дане предизборне кампање, дане обећања, лијепих ријечи и жеља. Које саопштавају док точе хектолитре бесплатног пива. Гдје махање партијском заставом носи бодове за будуће запослење.

Пише Марко Шука

Када се дијеле чланске картице, а аутобуси превозе људе из општине у општину да би било више на броју када циркус дође у мјесто. Дневно осване нека нова анализа ко ће шта добити, на колико ко рачуна.

Након циркуса и мамурлука. Онако уз главобољу док сједиш крај телевизора и рачунара и упијаш пропаганду.

Осврнимо се мало на лица људи који се смијеше са сваког стуба, билборда, екрана, портала и новина. Ко су ти људи и која промјена или побједа долази? Побједа коjа је наставак оваквог стања, стања пљачке и непотизма? То је побједа Српске и вила у Швајцарској, воћњака у Лакташима, и успјех из ресторана на крову крај Владе.

Шта је са промјеном, је ли побједа промјене разрачунавање са криминалом и корупцијом у својим редовима? Ма хајте молим Вас!

Је ли нормалан живот, живот кроз који су нас они који живе нормално већ провели? Је ли нама било нормално? Њима је без сумње било и сада им је, а да би им било још нормалније желе власт.

Лажни доктори, магистри, дипломирани свих врста су на врху, a за њима слиједе лажне и купљене дипломе медицинских сестара, шумара и свих оних занимања које је могуће негдје уновчити. Наравно ту је и по која вјерска титула.

Данас млади људи уписују факултете не као појединци већ као чланови. Нема Ја, рађају се са Ми. Што си прије постао дио неког оркестрираног испирања мозга, то ћеш када и ако завршиш факултет но ни то није неопходно, лакше доћи у позицију да радиш и да будеш плаћен. Ово двоје у нашем друштву није нужно повезано. Наравно, ако као члан не можеш да дођеш до дипломе кроз учење, које је и на јавним установама често сведено на биједан ниво, онда је ту могућност стицања дипломе на неком од приватних и нужно подвучено акредитованих установа у власништву горе поменуте лажне елите.

О разним типовима са купљеним школама свих нивоа не вриједи трошити ријечи. Та гомила садашњих, прошлих и будућих кандидата свих избора, носилаца признања и власти је као отровни бршљен који гуши ово друштво годинама и наставиће да га гуши.

Да видимо морал и стручност поштено образованих и стручних људи. Како је њима у овом систему, како се сналазе? Колико интелектуалаца трпи посљедице због критике негативних трендова и појава у друштву?

У Републици Српској је нормално да човјек буде власник приватног факултета и професор на јавном. Нормално је да о моралу и друштву прича професор који када му је тешко да испитује и када види да су ти који су дошли превише исписали, каже „ево свима шест да не читам.“ Жалосно је да то студенти прихвате, а још жалосније да предавач о друштву, лично даје примјер како не треба радити и живјети. Тада човјек постаје носилац једне „другачије“ листе у једној од изборних јединица.

Жалосно је и када емеритус на предавању каже да смо сви курве и да треба што скупље да се продамо, а онда оснује политичку партију у којој прича о правди и поштењу. А при том је по потреби ове или оне нације у зависности од могућности уновчавања. Када онај што је на кратко био оно што је Баја сада, своје студенте враћа одакле су дошли јер тај дан није расположен да испитује. А што га студенти срећу само на ходнику, то је примјер промјена и елите која носи стручност.

Када сте чули неког академика овдашње локалне академије? Ко су ти људи, је ли њима добро у овом друштву? Који је њихов допринос науци, култури и политици?
Ми немамо дисденте, а немамо ни јеретике. Изгледа да је посљедњи скочио у Саву.

Млован Ђилас је непуну деценију након успостављања система чији је он био значајан члан и један од најистакнутијих људи, написао у часопису „Нова мисао“ текст у којем је отворено говорио о ономе што је негативно у редовима чији је дио. Тако је настала „Анатомија једног морала“. На опомену и пленум одговорио је књигама, а саборци га послали у затвор.

Ту је потом Бранко Ћопић, дијете Крајине, неко ко је ослободилачку борбу и људе тог периода издигао из просјека уписујући их у вјечност. И њему је засметало понашање „црвене буржоазије“, а настала је „Јеретичка“. Прогоне и изопштеност је трпио док је могао а онда отишао како је и кад је хтио.

Помињући бунтовнике и часне људе из ближе прошлости не желим да заборавим многе у системима прије социјализма који су се борили радили и дјеловали из идеала и убјеђења, које је водила част и ријеч. Они су поменути посебно због репресије коју је спроводио тадашњи систем.

Сјетимо се Домановићевог вође и како је један бик промишљао, сјетимо се Нушићеве сатире и збиље. Ко данас добија књижевне награде и које су то теме?

Данас су пред нама сервилне сјенке људи које и ако нису сагласне немају ни храбрости ни воље да то кажу. Плаше се губитка позиција, или да не падну у немилост оних чији би они требало да буду водичи и узори.

Било какав став који неко јавно изнесе осуђен је на блаћење и пљување уколико не одговара интересима ових или оних. За то су задужени партијски тролови који ће све спиновати и усмјерити у неком неважном правцу. Јавна дебата није и никада неће ни постојати када су медији пуни неспособних и понизних слуга или позиције или опозиције. Њих (или нас) је образовао горе поменути професорски кадар да би служили њима, а не јавности, истини и части, а усљед свог незнања тога нису/смо ни свјесни.

Како до промјене када је ово понуђено? Је ли промјена лица које ћемо гледати на екрану промјена суштине система који је труо?

Неће бити господо.