Клип (Klip)

Пише: Димитрије Војинов

Од макроилузија о постојању саме кинематографије до микроилузија о себи, друштву, историји, политици и систему вредности које наши аутори пласирају из филма у филм. У тој индустрији илузија ни не треба да чуди да су највеће успехе почели да постижу они који пласирају најнаивније илузије, било да је реч о наивности у занатском и приповедачком смислу, било да је реч о илузијама у идеолошком погледу. Вишедеценијски рад на томе да се наш филм одмакне од стварања аутономних филмских светова и инсистирања на неуспелим лажима које су подметане уместо истине довео је до парадоксалне ситуације да наш филм постане све неубедљивији у покушају да буде све релевантнији.

У тој клими појављује се КЛИП Маје Милош, филм који разбија каноне многих илузија које су се у међувремену успоставиле. Кренувши од нуле, обрисавши готово читаву инфраструктуру коју смо навикли да гледамо испред камере али уложивши јако пуно труда и знања иза камере, Маја је успела да створи филм који коначно говори истину о људима којима се деценијама пласирају те невеште лажи.

Уместо ликова из српских филмова који су већ почели да изгледају као да су свесни да су на филму, Маја Милош је понудила поглед на другу страну, поглед на публику тих људи, поглед на ту "тиху већину” која је мотор нашег живота, за које се праве филмови али који у нашем филму одавно немају места.

Резултат је шокантан на више нивоа, понајмање због тога што је сиротиња толико посвећена "сиротињској забави”. КЛИП нам нуди поглед у свет који уместо досадног реализма, уместо немуштих реченица својствених реалитy схоwу, делује врло узбудљиво, вибрантно, који нам је истовремено и познат и непознат.

Редитељски поступак којим је остварен КЛИП до сада није виђен. Свакако да се у свему овоме могу препознати Бернардо Бертолучи на нивоу приступа причи, Гаспар Ное на нивоу хипнотичности атмосфере, Лери Кларк у поистовећивању младости и еротике, фетишизам Валеријана Борочyка, Црни Талас на нивоу приказа друштва, фаунд футеџ филмови по томе што сваки уређај за снимање који се појави у кадру може да нам понуди нову визуру, спотови Ромаин Гавраса по изненадним испољавањима личности кроз агресију, али ниједан од њих није на овакав начин спојио та филмска средства. КЛИП је у том погледу јединствено искуство које сублимира неколико деценија филмских достигнућа на један крајње кохерентан начин, и рекло би се са ретко високом убедљивошћу филмског призора.

Док су управо сва наведена имена на нивоу убедљивости филмског призора имала парцијалан успех, Маја Милош је створила доследан, апсолутно убедљив и конзистентан филмски свет који је истовремено препун контингентних догађаја по којима личи на живот али у самој основи има врло јасну причу као пунокрвни репертоарски филм.

И управо на плану приче, КЛИП делује можда и најсубверзивније. Наиме, када се у овом вишеслојном делу разгрну сви они детаљи који чине свет његових јунака а ту се не могу избећи политика и социјални ангажман, реч је о чистој љубавној причи, и то љубавној причи о снажној страсти која доводи јунаке до самоуништења. Наш филм не само да одавно није понудио овако снажну љубавну причу већ би се могло рећи да КЛИП по интензитету својих емоција више личи на оно што љубав стварно јесте него на оно што подразумевамо под приказивањем љубави на филму.

Ово је моћан љубавни филм не само зато што приказује снажна осећања између двоје јунака које изванредно снажно и убедљиво играју Исидора Симијоновић и Вукашин Јаснић већ и по томе што у њему љубав нема алтисеровску функцију. На крају се она разреши онако како сам однос тражи а не како тражи функција филма као идеолошког апарата. Уосталом ако имамо у виду да баш у љубави и рату нема правила, невероватно је колико су баш љубавни филмови препуни конвенција. Ако су ЛЕПА СЕЛА Срђана Драгојевића наш велики ратни филм јер су прекршила правила тог жанра, онда му КЛИП може стати уз раме као љубавни филм.

Фреуд је неке од најзначајнијих самоанализа планирао да уради у Босни на простору насељеном "босанским Турцима”, људима са израженим упливом несвесног у свакодневни живот – наводно убеђеним да крај сексуалне активности значи и крај живота. Миље приградске омладине, подгрејане јефтиним алкохолом, трећеразредним рестловима дроге која остаје код нас на свом путу на Запад и запаљивим емоцијама турбо фолка јесте наша, а можда и не само наша "Босна” – пример идеалног савременог амбијента за самоанализу.

Збиља, јунаци КЛИПА су толико живописни и неоптерећени било којим конвенцијама да нуде материјал за анализу и чини ми се да ће рецепција овог филма бити крајње занимљива јер ће сваки гледалац не само другачије доживљавати овај филм већ ће свако на други начин покушавати да објасни коме се обраћа и шта покушава да нам искомуницира.

На нивоу овог талога духовито названог кинематографијом, после ТИЛВЕ РОШ, КЛИП је нови пример изузетно успешног филма који се базира на редитељском поступку. Реч је о раду чији се квалитет може сагледати тек на основу погледаног филма, и врло је значајно да у систему базираном на селектовању пројеката на основу сценарија, веће поверење буде пружено редитељима чији адути не могу да се приволе на папир већ се мора сачекати пројекција. То је готово па коперникански обрт у кинематографији у којој је професија продуцента готово на издисају и свела се на администрирање појединачних пројеката без континуираног и стратешки планираног рада. Отуд, ТИЛВА РОШ и КЛИП су два значајна филма која су настала мимо погрешних стандарда на којима се све базира. Надам се да ће после њих доћи до адекватних промена у начину рада.

После премијере КЛИПА, један мој драги пријатељ чији је креативни допринос присутан у неколико нумера на живописном турбо фолк соундтрацку филма, рекао је "Помало осећам грижу савести што сам радио те песме када их видим овако”. Мислим да је КЛИП филм који свакоме од нас који учествујемо у стварању било чега традиционално присутног на екранима или звучницима треба да створи извесну нелагоду јер је отворио прозор у нашу публику. Остаје да видимо шта ће осетити они о којима говори овај филм. И да ли ће осетити. Ипак, грађани одавно нису осетили поглед српске кинематографије на себи.

Отуд, гледано из позиције некога ко се бави филмом, поставља се питање ко кога гледа – јунаци КЛИПА нас или ми њих?