Милан Благојевић

Милан Благојевић: Стварност односа Русије према нама

Недавно су, само који дан "и случајно" пред овдашње локалне изборе, Сергеј Лавров и Дмитриј Медведев послали писмо подршке Милораду Додику, у којем су му зажељели "отпорност, храброст и успјехе, а братском српском народу срећу и просперитет".

Рече у свом писму министар спољних послова Русије и да "Руска Федерација обраћа приоритетну пажњу досљедној примјени Дејтонског споразума" те наглашава "да смо (читај Русија – моја опаска) одлучни и убудуће да спроводимо принципијелну и одговорну линију ради одбране Дејтона".

Међутим, колико је стварно Русија одлучна да "принципијелно и одговорно" спроводи одбрану Дејтонског споразума, а то значи прије свега суверенитета БиХ као државе чланице УН, доказује детаљ из 1997. године, који не говори само о стварном односу Русије према БиХ, већ прије свега према Србима и Републици Српској. У том стварном односу Русије према нама нема ничег новог. Умјесто тога, и тај детаљ само потврђује константу руске политике према нама, стару сада безмало 150 година.

Стога ћу у овом тексту хронолошки подсјетити на историјске доказе који то потврђују, а онда рећи и о том детаљу из 1997. године. Све то чиним само истине ради и не желећи тиме било какво зло Русији. Уосталом, зар истина може бити зло – наравно да не може.
Ево, дакле, тих чињеница:

1. Санстефанским мировним уговором који је Русија склопила са Османским царством 1878. Русија је пристала да Бугарској, која се стварала тим уговором, припадну српске територије, и то Ниш, Врање, Пирот, као и највећи дио Косова.
2. Када се српски народ дигао на устанак 1875. године против турске власти за посљедицу је добио не само Берлински конгрес 1878. већ и окупацију БиХ од стране Аустроугарске која је, укључујући и њену каснију анексију, Босном и Херцеговином суверено владала све до пред крај 1918. године. И све то захваљујући Русији која је у јануару 1877. године са Аустроугарском у Будимпешти закључила уговор (Будимпештанску конвенцију) којом је Русија пристала да Аустроугарска окупира Босну и Херцеговину.
3. У књизи Јована Душанића под насловом "Утемељивачи Републике Српске на преласку из XIX у XX век" они које то занима наћи ће историјске податке о догађају из јануара 1918. године, са пријема који је за стране дипломате приредио Владимир Иљич Лењин, поводом Октобарске револуције. На том пријему српски посланик М. Спалајковић је "изнео истинску оптужницу, дирљиву и оштру, против руског напуштања Србије" (у Првом свјетском рату – моја опаска), те да је Спалајковић рекао, "окренут према Лењину на мање од метар од лица: Ви сте бандити…срамотите словенски род и ја вам пљујем у лице!"
4. Све вријеме њеног трајања Краљевина СХС, а затим и Краљевина Југославија је за совјетску Коминтерну била великосрпска творевина која треба бити растурена.
5. На почетку распада СФРЈ Савјет безбједности УН је 30. маја 1992. усвојио Резолуцију број 757, а у новембру 1992. године и Резолуцију број 787, којима су СР Југославији уведене до тада незапамћене санкције. Њима су осиромашени и обезглављени и држава и народ. За те санкције је гласала и Русија као стални члан Савјета безбједности УН. А да је само била против тога, не би било таквих санкција.
6. Потом је Русија 1993. године у СБ УН гласала и за Резолуцију којом је створен Хашки трибунал за бившу СФРЈ. Без гласа Русије као сталног члана СБ УН то не би могло бити учињено.
7. Мало се овдје код нас зна за Резолуцију СБ УН, број 836 од 4. јуна 1993. године, којом је (тачка 10 Резолуције) СБ УН одлучио да државе чланице, дјелујући као такве или кроз регионалне организације или аранжмане, могу предузети под овлашћењем СБ УН и у тијесној сарадњи са Генералним секретаром УН и УНПРОФОРОМ све неопходне мјере, укључујући и ваздушне ударе, у и око тадашњих сигурних зона у БиХ. Ни ову резолуцију СБ УН није могао донијети без сагласности Русије, а управо "захваљујући" тој резолуцији Срби и Република Српска су доживјели тешка ваздушна бомбардовања и страдања – ко се од нас не сјећа, рецимо, ваздушних бомбардовања Српске 1995. године.
8. Иако по Дејтонском споразуму и Русија има право да својим војним снагама буде присутна у БиХ ради очувања мира и стабилности, Русија то неће. Била је овдје само кратко вријеме по завршетку рата и онда је нетрагом нестала.
9. Али зато Русија није пропустила да буде члан Савјета за примјену мира у БиХ, тијела чије постојање није прописано међународним правом, и да у том својству у децембру 1997. године у Бону гласа за Бонске закључке којима је, супротно Повељи УН, Уставу БиХ и цјелокупном Дејтонском споразуму, тај по међународном праву непостојећи савјет дао високом представнику у БиХ "право" да намеће своју вољу као устав и закон у БиХ и да тиме ОХР влада Босном и Херцеговином као да је она колонија, а не држава чланица УН. И послије тога је Русија у више наврата гласала за више резолуција СБ УН, којима је СБ УН, супротно Повељи УН која је и за њега обавезујућа, давао подршку тим противправним "овлашћењима" ОХР-а. Ниједна од тих резолуција не би могла бити донијета без сагласности Русије.
10. А током агресије на СР Југославију 1999. године, Русија није нашла за сходно да помогне у одбрани те државе и спречавању окупације дијела њене територије, оног на Косову и Метохији.

Ето, било је то само неколико примјера како нам је стварно "помагала" Русија и како нас је стварно "бранила". Има тих примјера још, попут преузимања нафтне индустрије Републике Српске од стране Русије, послије чега се Рафинерија у Броду готово распала и, извјесно је, више никада неће моћи обављати своју основну и профитабилну функцију – да прерађује сирову нафту.

Али, о том и другим примјерима руске "помоћи" нама не бих говорио, јер су они претходни, мало детаљније наведени примјери сасвим довољни.

Све сам их навео не зато што желим зло Русији, већ само истине ради. А Русији и Русима искрено желим свако добро.