Милан Благојевић
Милан Благојевић: Српски правни и политички промашаји у случају Брчког
У обиљу незнања и њиме узрокованих пропуста српске политике и правн(ичк)е струке, оно што се већ четврт вијека зове Брчко дистриктом БиХ заузима проминентно мјесто.
Познато је да је тај дистрикт створен самовољом појединца, америчког адвоката Робертса Овена, једног од арбитара и предсједавајућег Арбитражног трибунала за спор о међуентитетској граничној линији у области Брчког, како гласи званичан назив тог трибунала. Званичан назив овог трибунала, у енглеској верзији Дејтонског споразума је Арбитрарни суд (Arbitral tribunal for dispute over inter-entity BOUNDARY in Brcko area).
Оно што је тај појединац учинио граничи се са немогућим и ирационалним, али су још ирационалнији незнање и пропусти српске стране, који су услиједили након тога.
Подсјећања ради, најприје треба поновити да је током преговора у Дејтону у новембру 1995. године остала спорна граница између Републике Српске и Федерације БиХ у подручју Брчког. Због тога је између ове двије стране у оквиру Анекса 2 Дејтонског споразума уговорен посебан члан (члан 5), којим је одређен Арбитражни трибунал за спор о међуентитетској граничној линији у области Брчког, како гласи званичан назив тог трибунала, или у верзији на енглеском језику Arbitral tribunal for dispute over inter-entity BOUNDARY in Brcko area.
Већ из овог званичног назива је јасно да питање за наведени трибунал, то јест предмет спора, није било да ли ће (или неће) бити створен Брчко као дистрикт или као неки други самостални облик организовања, већ куда ће ићи граница (BOUNDARY) између Републике Српске и Федерације БиХ у тој подручју. О томе се ова два ентитета нису могла договорити у Дејтону, будући да су се тада спорили да ли ће граница између њих у области Брчког ићи линијом фронта која је у том дијелу постојала на дан парафирања Дејтонског споразума, или ће бити помјерана према сјеверу или југу.
Управо зато је Анексом 2 Дејтонског споразума између Републике Српске и Федерације БиХ као уговорних страна уговорена ова арбитража, са предметом спора одређеним на сљедећи начин (члан 5. Анекса 2 Дејтонског споразума): "Стране прихватају обавезну арбитражу О СПОРНОМ ДИЈЕЛУ МЕЂУЕНТИТЕСКЕ ГРАНИЧНЕ ЛИНИЈЕ у области Брчког означеној на мапи приложеној у Додатку".
Из свега претходно реченог јасно је да је предмет спора била само граница између Републике Српске и Федерације БиХ у овом подручју и ништа више тога. Другим ријечима, ако је граница једино питање овог спора, а јесте, онда никако не постоји нити може постојати право да било ко такав предмет преквалификује у одлучивање да се територије Републике Српске и Федерације БиХ споје на овом мјесту и да се од тога створи Брчко дистрикт. Нажалост, управо то је учинио Робертс Овен, својом самовласном одлуком од 5. марта 1999. године. Том одлуком он је сам, и супротно предмету спора одређеном чланом 5. Анекса 2 Дејтонског споразума, одлучио да створи Брчко дистрикт, давши му сва државна овлашћења која у истој мјери имају и Република Српска, односно Федерација БиХ, створивши на тај противправни начин не дистрикт него трећи ентитет у БиХ.
Таква Овенова одлука нема упориште, како се погрешно сматра, у писму које му је у августу 1996. године упутио Слободан Милошевић, тадашњи предсједник СР Југославије. Чињеница је да у том Милошевићевом писму стоји да ће: «у случају да се не постигне већинска одлука Арбитражног трибунала, одлука председавајућег арбитра бити коначна и обавезујућа за обе стране». Међутим, те Милошевићеве ријечи не значе нити могу значити да је тиме Милошевић овластио Овена да промијени предмет спора, па да умјесто одређивања границе између ентитета у подручју Брчког од Брчког створи дистрикт.
Иако је, дакле, Овен својом одлуком од 5. марта 1999. године очигледно изашао изван граница своје надлежности, изостала је правилна реакција власти и правн(ичк)е струке како у Републици Српској, тако и у Србији. Да би се разумјело у чему се огледају ти пропусти, треба подсјетити на чињеницу да је тадашња СР Југославија (чија правна насљедница је Република Србија) у децембру 1995. године у Паризу потписала међународни уговор – Општи оквирни споразум за мир у БиХ. У члану 3. тог Оквирног споразума уговорено је да уговорне стране (Р БиХ, Република Хрвастка и СР Југославија) поздрављају и потврђују споразум (Анекс 2) о граници између Републике Српске и Федерације БиХ, а тиме и члан 5. тог анекса, то јест споразум о Арбитражном трибуналу за спор о међуентитетској граничној линији у области Брчког.
Но, поред тога уговорне стране (Р БиХ, Република Хрвастка и СР Југославија) су се чланом 3. Оквирног споразума правно обавезале и на то да поштују и промовишу испуњавање свих обавеза наведених у Анексу 2, а то значи и обавеза које се односе на одређивање границе између Републике Српске и Федерације БиХ у подручју Брчког. Другим ријечима, то значи да је СР Југославија (односно Србија као њена правна насљедница) имала уговорну обавезу да промовише обавезу Арбитражног трибунала за Брчко да одреди међуентитетску границу у том подручју, што значи да, ако трибунал својом одлуком изађе изван оквира тако одређеног предмета спора (као што је учинио Робертс Овен одлуком од 5. марта 1999. године), промптно реагује пред одговарајућом правном институцијом и затражи поништење такве одлуке.
Нажалост, таква реакција је изостала како од стране српске политике, тако и од правн(ичк)е струке. Наиме, нико у то вријеме није указивао на потребу да СР Југославија, док је постојала, а ни Србија након тога, поднесе тужбу Међународном суду правде за поништење одлуке Робертса Овена од 5. марта 1999. године, због очигледног и тешког прекорачења његових арбитарских надлежности. Томе у прилог свједочи, између осталог, Резолуција Народне скупштине Републике Српске из марта 1999. године. Њоме је Народна скупштина само изразила свој став да је: «Одлука предсједавајућег арбитра Арбитражног трибунала за спорни дио међуентитетске линије разграничења у области Брчко неправична и да је у потпуној супротности са чланом 5 Споразума о граничној линији између ентитета, због чега је Народна скупштина не прихвата».
Међутим, изостао је став Народне скупштине да се од тадашње СР Југославије, у испуњавању њене уговорне обавезе из члана 3. Општег оквирног споразума, затражи поништење те арбитражне одлуке. И никада послије тога Република Српска то није тражила од СР Југославије, односно Србије, нити су СР Југославија, односно Србија након престанка постојања СР Југославије то учиниле. А требале су и могле су, за шта су имале упориште и у једном случају из 1960. године пред Међународним судом правде.
Ради се о пресуди тог суда од 18. новембра 1960. године у предмету број 238. Био је то спор између Никарагве и Хондураса у којем је тражено поништење арбитражне одлуке о једном дијелу границе између ових држава, коју арбитражну одлуку је 1906. године у својству арбитра донио тадашњи краљ Шпаније. Међународни суд правде је прихватио да расправља по предметној тужби Никарагве којом је тражено поништење наведене арбитражне одлуке шпанског краља из 1906. године, уз наводе да је њоме арбитар, између осталог, изашао изван граница својих надлежности.
Дакле, Међународни суд правде се по тој тужби упустио у меритум спора, али је одбио тужбу, навевши (стр. 25. пресуде) да је «Никарагва својом изричитом изјавом и понашањем признала арбитражну одлуку и да Никарагви стога више није могуће да се након таквог признања враћа назад и да оспорава ваљаност арбитражне одлуке». Осим тога, како је одмах затим истакао Међународни суд правде, «Пропуст Никарагве да и послије више година (од 1906. до 1960. године – моја опаска) постави питање ваљаности арбитражне одлуке након што јој постала позната, такође потврђује закључак (о правној неоснованости тужбе – моја опаска) до којег је дошао Суд.
Најзад, на стр. 27. наведене пресуде Међународни суд правде је након мериторног испитивања чињеница и доказа утврдио и то да шпански краљ као арбитар у наведеном спору својом арбитражном одлуком из 1906. године није изашао изван граница својих овлашћења и предмета спора.
Овај дио пресуде Међународног суда правде је нарочито важан када се ради о одлуци Робертса Овена од 5. марта 1999. године којом је створио Брчко дистрикт. Наиме, када је шпански краљ 1906. године донио своју арбитражну одлуку у граничном спору између Никарагве и Хондураса, он није излазио изван граница предмета спора, то јест он није створио неку засебну политичко-територијалну јединицу од граничног подручја које је било предмет спора нити је рекао да ће таква јединица бити кондоминијум Хондураса и Никарагве. Умјесто тога, он је арбитражном одлуком из 1906. године само одлучио којом линијом ће ићи граница између Хондураса и Никарагве у спорном подручју (о томе видјети више на стр. 22. предметне пресуде). И управо због тога је Међународни суд правде правилно закључио да арбитар таквим својим одлучивањем није изашао изван граница својих овлашћења и предмета спора.
Зашто сам навео овај примјер? Учинио сам то због тога што он доказује да је и СР Југославија, а послије ње и Србија, имала могућност да се тужбом против БиХ обрати Међународном суду правде и тражи поништење арбитражне одлуке Робертса Овена од 5. марта 1999. године. Да је поднесена таква тужба, у њој се могло сасвим основано позивати на случај Никарагве и Хондураса из 1960. године и истицати да, за разлику од тог случаја у којем шпански краљ као арбитар својом арбитражном одлуком није изашао изван граница својих овлашћења, у случају Брчког арбитар Робертс Овен није одлучивао у границама предмета спора (одређивање границе између ентитета у подручју Брчког), већ је умјесто тога произвољно и супротно Дејтонском споразуму (члану 5. Анекса 2) створио Брчко дистрикт, давши му исте уставне надлежности које имају остала два ентитета – Република Српска и Федерација БиХ на својој територији.
Да је тако учињено, Међународни суд правде не би имао правног основа да каже да таквим самовољним поступањем арбитра Овена наводно није повријеђено право и да не поништи такву арбитражну одлуку због њене очигледне ништавости усљед тешког прекорачења арбитрових овлашћења и предмета спора.
Нажалост, ни СР Југославија, а ни Србија послије ње, никада то нису учиниле. Умјесто тога, власти у Републици Српској су, супротно Резолуцији Народне скупштине Републике Српске из марта 1999. године којом је одлучено да Народна скупштина не прихвата арбитражну одлуку Робертса Овена, прихватиле противправну Овенову одлуку, и то најприје 2009. године. Те године је власт у Републици Српској најприје прихватила Амандман 1 на Устав БиХ, којим је прописано да Брчко дистрикт има самостални статус са сопственим овлашћењима и органима како су утврђени коначном одлуком предсједавајућег Арбитражног трибунала.
Затим је Влада Републике Српске у децембру 2011. године донијела закључак о утврђивању картографске основе Републике Српске, којим је у подручју Брчког престала да постоји, односно брисана је, а тиме и укинута граница између Републике Српске и Федерације БиХ.
Стога сада, све и када би се појавили тужбом пред Међународним судом правде, том суду не би преостало ништа друго до да каже српској страни, као ономад 1960. године Никарагви, да је својом изричитом изјавом и понашањем признала арбитражну одлуку Робертса Овена и да стога више није могуће да се након таквог признања враћа назад и да оспорава ваљаност арбитражне одлуке, односно да без обзира што је Робертс Овен прекорачио границе својих овлашћења одлуком од 5. марта 1999. године, пропуст српске стране да и послије више година (од 1999. до данас) постави питање ваљаности те арбитражне одлуке након што јој је 1999. године постала позната, такође потврђује закључак до којег је дошао Суд да је тужба неоснована.