Милан Благојевић

Милан Благојевић: Огавност једног система

У тој борби Кочић је, између осталог, 1907. године покренуо часопис "Отаџбина" који је штампан на ћирилици, што говори и о Кочићевом односу према српском писму. Свега овога се присјетих гледајући и читајући шта ових дана говори Жељка Стојичић, министар просвјете и културе Републике Српске.

Окончало се саборовање на Стричићима, посвећено српском писцу и трибуну Петру Кочићу. Он је, зна се то добро, заступао српске националне интересе те се за вријеме Аустроугарске окупације Босне и Херцеговине борио за побољшање положаја српског народа.

У тој борби Кочић је, између осталог, 1907. године покренуо часопис "Отаџбина" који је штампан на ћирилици, што говори и о Кочићевом односу према српском писму. Свега овога се присјетих гледајући и читајући шта ових дана говори Жељка Стојичић, министар просвјете и културе Републике Српске.

Рече између осталог Жељка, како 24.08. ове године, преноси портал РТРС, да би Петар Кочић: "данас, више него икада, тражио да српски народ води бригу о свом језику, писму и идентитету, да буде јединствен, да се Срби међусобно поштују и уважавају".

Само дан касније, иста Жељка Стојичић нам као министар поручи, а портал РТРС пренесе: "да у животу и дјелима Петра Кочића јединство чине језик, људи и земља, а све то је у служби националне идеје којој је великан служио цијелог живота…и да она сматра да је служење националној идеји и стварање јединственог културног простора српског народа Републике Српске и Србије, између осталих, кључни успјех одржаног Свесрпског сабора у Београду у јуну ове године."

Када ове Жељкине ријечи чита неко необавијештен, рекао би за њу не само да је Српкиња, већ и да је великосрпкиња.

Међутим, Жељка Стојичић је Хрватица из Мркоњић Града. Тако се она национално изјашњава и по том основу је постала СНСД-ов министар просвјете и културе у Влади Републике Српске, а прије тога је по истом националном кључу била и посланик СНСД-а у Народној скупштини Републике Српске.

Није спорно право Стојичићке да се национално изјасни као Хрватица, али је у најмању руку неумјесно, како од ње тако и од СНСД-а чији је члан, да послије таквог изјашњавања она говори о служењу српској националној идеји, стварању јединственог културног простора српског народа Републике Српске и Србије, те да је то кључни успјех недавно одржаног свесрпског сабора у Београду.

Међутим, такво понашање и бенефите које оно доноси није омогућила Жељка сама себи, него је то посљедица нечега што је изван Жељке Стојичић и бројних других Жељки и Жељка.

Ради се о нечему што је дио једног огавног система, чиме се користе не само Жељка Стојичић, већ и бројни други прије ње, а користиће се и послије ње.

Ради се о, од стране ОХР, наметнутим одредбама у Устав Републике Српске, према којима најмање четири члана једног конститутивног народа мора бити заступљено у Народној скупштини, односно да у Влади Републике Српске мора бити пет министара из реда Бошњака, а три из реда Хрвата. У суштини, и Изборни закон БиХ, у одредбама у кандидатским листама за изборе у Народну скупштину Републике Српске, садржи правила о изјашњењу кандидата о припадности конститутивном народу, као и да се неизјашњавање кандидата о томе сматра као његово одустајање од права на изабрану, односно именовану функцију.

Али, како потоњих кандидата нема, једино што остаје вођама политичких партија у Републици Српској је да, пошто на партијским листама за изборе морају имати и Бошњаке и Хрвате, нађу оне који су подобни, а не оне који ће таласати. И да се, када буду изабрани, од њих може добити и то да, иако су се изјаснили као Хрват(ица), заговарају служење српској националној идеји и стварање јединственог културног простора српског народа Републике Српске и Србије.

На исти начин систем функционише и у Федерацији БиХ. Бројни су примјери о томе, попут Срба министара у Влади Федерације БиХ или у кантоналним владама, који су, када им је то требало да би (п)остали министри, били већи муслимани и од Алије Изетбеговића, односно већи Хрвати од Фрање Туђмана или већи католици и од Папе.

Зато овакав систем не заслужује ниједан други епитет до епитет огавног система, који је савремена Содома и Гомора.

У таквом огавном систему истински је успјех појединца да остане психички нормалан и човјек, под притиском разврата који је чак прописан као слово устава.