Милан Благојевић

Милан Благојевић: Трговска гора наших апсурда

Мало, мало, па нам медији објаве вијест о томе како ништа, или готово ништа, није предузето од стране овдашњих власти на заустављању изградње одлагалишта нуклеарног отпада на Трговској гори, на територији Републике Хрватске, у близини Новог Града у Републици Српској.

Једна од тих вијести, она од 14. јула ове године, каже да овдашње власти нису предузеле готово ниједну конкретну мјеру према Хрватској ради заштите животне средине, која ће иначе сасвим извјесно бити угрожена изградњом наведеног одлагалишта и одлагањем нуклеарног отпада у њему.

Питање је да ли се уопште и може ишта ефектно предузети, ако се имају у виду следеће чињенице које откривају колико је Трговска гора само једна у низу трговских гора наших апсурда.

За правилну и потпуну слику овог проблема потребно је најприје знати да у међународном праву постоји Конвенција о процјени утицаја на животну средину прекодржавних граница. Она се још зове Еспо конвенција, по финском граду Еспо у којем је усвојена 25. фебруара 1991. године.

БиХ и Хрватска су чланице ове конвенције, и то Хрватска од 1996. а БиХ од 2009. године.

Из те конвенције (њеног Прилога 1, тачка 3) несумњиво произлази да јој се важење простире и на случајеве попут Трговске горе, то јест на ускладиштење радиоактивног отпада, јер је у том Прилогу прописано да се Конвенција примјењује и на ускладиштење наведеног отпада.

Међутим, члан 15. став 2. Еспо конвенције оставља слободу свакој од држава њених чланица да код потписивања, ратификације, прихватања, одобравања или приступања тој Конвенцији, или у било које вријеме након тога, може писаним путем изјавити њеном депозитару (генералном секретару УН) да за спорове који између држава произлазе у погледу тумачења или примјене Еспо конвенције, а који није могла ријешити међусобним преговорима са другом државом, у том случају прихвата да такав спор буде ријешен арбитражом, или од стране Међународног суда правде.

С обзиром на то да Хрватска не одустаје нити ће одустати од изградње наведеног одлагалишта нуклеарног отпада на Трговској гори, овај спор између ње и БиХ неће, увјерен сам у то, никада бити ријешен преговорима ове двије стране, на начин који би значио одустајање Хрватске од изградње тог одлагалишта и одлагања нуклеарног отпада у њему.

Стога би се овај спор могао једино ријешити путем арбитраже, што је по мени за нас лошија могућност, или од стране Међународног суда правде.

Међутим, с тим у вези одмах се појављују два проблема, од којих је један апсурд из наслова овог текста.

Први проблем је у томе што Еспо конвенција, како је показано, не значи да држава одмах на основу те Конвенције може, рецимо, тужити Међународном суду правде другу државу због кршења Еспо конвенције. Да би то могла учинити, потребно је, између осталог, да је та друга држава постајући чланицом Еспо конвенције дала и посебну изјаву којом прихвата такав начин рјешавања спорова са другом државом.

Није ми познато да ли је Хрватска постајући чланицом Еспо конвенције дала такву изјаву.

Али, узмимо да јесте, или да у било којем тренутку Хрватска накнадно да такву сагласност, на видјело у том случају излази други нерјешиви проблем, а то је апсурд везан за нас, и само нас овдје у БиХ.

Његова суштина је у томе што и ако је Хрватска, приступајући Еспо конвенцији, пристала да спорове са другим државама рјешава на Међународном суду правде, или такву сагласност дадне било када накнадно, како предвиђа члан 15. став 2. ове конвенције, готово сам сигуран да се у Предсједништву БиХ, које је надлежно за одлучивање о покретању тужбе пред тим судом, неће никада постићи консензус о томе, у случају Трговске Горе.

А само би се тако, пресудом Међународног суда правде у корист БиХ, могла зауставити изградња тог одлагалишта и одлагање нуклеарног отпада у њему.

Све друго је бојим се узалудно.