Милош Црњански: Дневник о Чарнојевићу (1921)

За разлику од Гавре Ђаковића и Беспућа, Дневник о Чарнојевићу је прича која се на самом почетку самопоставља у средиште глобалних свјетских збивања. Како одабиром симболичког датума, Видовдан 1941. године, тако и осјетном жељом да се о рату и човјеку у њему говори. Петар Рајић је тзв. "сувишни човјек", као и Ђаковић.

Такође, као основна разлика за изражавање и грађење главног лика у Беспућу, он je представљан од стране свезналог приповједача, који унутрашњи монолог Гавре Ђаковића допушта кад он жели, док је овдје у питању непрестани говор у првом лицу. Такав, да би се без задршке у овом случају дао посматрати као "лирско ја".

Спион, спион!

Има чак и референтнипримјера: "Болести су биле моји најлепши доживљаји", па пасус касније, нови почиње са "Болести ми беху најлепши доживљаји". А три су пасуса у том поглављу-строфи, које је и графички одијељено једним празним редом.

Наизмјенично контрастира између патње на источном фронту, те свог дјетињства. Ухватили су га, као Србина, оптужујући га за шпијунажу и претукли. Затим га послали у ров према Русима. Слике полицајаца који салијећу жену са двоје дјеце , говорећи јој: спион, спион; те силне гомиле слика у којима: неко чита Сан матере Божје, жути гојни Руси, три Словака који читав дан покушавају нешто скухати на свијећи, чивутске дјевојчице до 10 година, које се нуде за храну, и многе друге – изничу из свијести доживљеношћу као нагазне мине.

Тек када се налети на њих. Послије их опет губим из сјећања, као неповезане слике. Лирске.

Бацао капу у вис и викао: Живио Десанчић!

Особито је танан и патетичан, приповједајући о мајци која га је научила на бијеле рукавице. Како путују у бање, како је волила свадбе, те како пролази читав низ светковина свог одрастања, особито инсистирајући да му се приповједа о људима у фесовима "који једнако кољу", односно пјевају пјесме и причају бајке у којим се једнако убија и ратује.

На фронту, и онако од дјетињства болешљив, он на смрт побољева, гдје га враћају у Пољску, тј. санаторијум. Одатле кући гдје му је умрла мати. Тетке га салијећу да се жени, и он онда даје социјални пресјек, кроз проводаџисање људи који га позивају у кућу. Попова (њине жене раскопчаних груди и несређене косе упале за врат), трговчева (њине жене мале и сухе, радине). Дјевојке гасе свијећу и љубе га да се не зна која, а он ни једну не жени, и прозивају га у граду "фрајла".

Тек када га тетке притискају сиротом дјевојком која је упорно у њиховој кући и упорно се нуди. Ти његови незаинтересовани наступи слични су опису потреба. Он је мушки жив, и јасно је наглашено да му је до тјелесног (грли у мраку протинице, дјевојка се брани), али често све то ради преко воље (болили би ме некад зуби од њиних уста). На крају, понуђачица поручује да више неће долазити, те да ће сношај добити тек као њен муж. Она га замара (брачним) причама о томе како ће намјестити постеље, салоне, посуђе и како ће је примити у задругу. На концу, опет се понавља рефренични мотив, на меденом мјесецу са Мацом: "…само га у вину не беше".

Мирис

Први пут поменут на мајчиом укопу, гдје је на столу, храни, мирис мртваца. Овдје је то мирис његове жене. То што га нема у вину, указује да лирско ја од њега бјежи у опијање.

Црњански нема пуно бриге око оваквог начина изражавања, односно теже схватљивости и вишеслојности, коју ставља пред читаоца. Он зато фронтовски тик јуришника, избацује у једној изузетно лирски контаминираној реченици, која каже: "Кад прне по која препелица, ја се сјетим земље, полегнем у спржену траву и ћутим." Објашњавањем ове реченице дошли би до тога да звиждукави звук препелице која полијеће, у његовом мозгу ствара везу са гранатом и пострауматским стресним синдромом који је налегла у подсвијести демобилисаног туберана.

"Ништа нема смисла, све је пропало у ове три године". (стр. 33, издање Век Политике)

По свему судећи, и у овој реченици, на претходно указан начин описује, пред мајчину сахрану, ида је година 1917. Помињући Србијанце који су изгинули и остали без породица многобројних, те Битољ и Божић под македонским сунцем. Сви ишчекују Србијанце.

"Божић Битољски је данас"

Са женом нема дјеце, и она почиње да се гоји. Прича просто о свим женама у граду, ма како се чедно доимале. Угађа му на сваки његов миг, испитује га о прошлим љубавима, које је заборавио. Но, она га подсјети на Пољакињу из Кракова, кад је био у санаторијуму. Ту даје мисао: "Не, није љубав Бог, ни животиња, ни лудило; она је магла, магла крви, младости и неба." Каже да жена која не воли оца своје дјеце, никада неће наћи мира.

У основи, даље се приповјест раздваја једним дијелом који је тек лирски загађен, да се ни читати не да. Он прича о својим студијским данима. Ту је централни лик његов пријатељ, Далматинац, о којем прича иде врло поетично.

Износи се фактички манифест "суматраизма", мада и даље остаје нејасно да ли је тај лик заиста лик (у самој структури дјела постојећи), или је он у туберкулозном бунилу измаштана анима њега самог. Главном приповједачу је име Петар Рајић, што сазнајемо из натписа над његовим креветом, гдје је "као од шале, од веселих другова написано немачки:

Name: Peter Raitch
Charge: Stellenloses Kanonenfutter
Religion: gr.-ort.
Stand: ledig.
Alter: 23
Beruf: Konigsmord
Diagnose: Tuberkulosis

(Чин: Топовско месо; Брачно стање: Самац; Занимање: Краљоубица)

Тај други лик је "Нека далматинска ждера, пробисвет, немој да му узајмиш".

Једино гдје одиста видимо неко име, то је када он говори (Рајић) да му је отац био "весео човек, као и мој". Те помиње онда дрвара Егона Чарнојевића, којег знају по манастирима сремским "зими и лети носио бео шешир".

Мати га је школовала "на Ријеци",. Обзиром да Рајић послије тога бива пробуђен од једне сестре која носи свјетиљку, те прича о свом јадранском искуству преко пута острва Крка, све је јасније да казује судбину тог морепловца и суматраисте, који се поздравља и представља у студентском друштву са: "Полинезија, господо".

Овај лик (Рајић-Чарнојевић) намјерно је недоречене раздијељености, занесен школом и великим, те пролазним љубавима.

Ждера једна, Далматинац

Убацивањем суматраисте, дошло је до разбијања тока какав је имао роман, бацајући га у још неразазњивију авангарду.

Повратак који приповједа о Рајићевом његовом изласку из санаторијума, те службовање у својству курира до конца рата, више се не може отрести те лирске непредметности, и поред тога што фабуларно доврши његову повијест ратну.

Пољакињу је, заједно са сином, довео код својих тетака, затим је сина опет узео отац, који пријети да ће га убити. Наиме, спомиње се да је прво узео сина, па да се она борила да га врати. Она је мужа варала са њим, а њега са мужем, воли је је што није лијепа, и зна да ће се вратити мужу, али му је опет свеједно. Болестан је, а доктори кажу да ће живјети још 30 година, и да је сва његова болест умишљена.

Прозни рефрен

Од овог дијела почињу његови прозни рефрени бивати тако нападни, да их ни они са најмање осјећаја за књижевност не могу не примјетити. Међу њима, ту је и онај са препелицом, али увијек помало измијењен: "Кад прне по која препелица, ја се сетим земље у туђини и полегнем уморно по класју или у проју".

Као што при смрти мајке, о њему више говоре реченице: "Умрла је и није дала да ме буде", тачнији смисао Дневника о Чарнојевићу, налази се у анализи тих прозних рефрена. Не морају они бити дуги. Довољно је да једном каже: "Никога ми није жао, осим мене сама", да би на крају књиге рекао: "Никога ми није жао, мене најмање".

Неки, као: Понегде међу дрвљем падне по који увео лист", лајтмотивски се понављају много пута до краја, дајући поетску ритам-секцију патетично-романтичној мисли: "Жуто лишће ће нас спасти". Исто тако он зазива долазак једног новог, бољег човјека, уз закључак (такође рефреничан): "Он увек долази".

Воли ћилим(ов)е, прича о пајању прашине са сакривених слика цара Душана, о ишчекивању Србијанаца који се боре за нас "за гробље, гробље". Свеједно му је да ли ће путовати на југ или на сјевер (уопште долази у стање као и његов суматраистра), на концу посјећујући град светог Андреје, град својих предака.

Das Hundregiment

Те његове изјаве препуне перипатетике, које је раније извлачио покушајима ка женама, те да је "дивљи", "гори од Сањина", покушава сва та наклапања о љубави ка небу и шумарцима, одријешити тако што га брани жена, сада "председница неког женског кола", говорећи да је зло одњегован, и да је уобразио неки Велтшмерц. У истој реченици он нбаставља: "али откуд довraga Weltschmertz у Банату?"

Хрвате помиње у пар наврата. Једном му каже сестра љутито: Што нисте рекли да сте Хрват, боље би било". Други пут су чули да су хрватске јединице прве прешле границу. "А кажу да ће се све заборавити", што је још један од мотива који често понавља, односно оних прозних рефрена, пошто на још једном мјесту каже да ће се све "за три-четири године заборавити".

У данашњем поставнојевском читању, каже се како су "куће пуне Босанчића-сирочића", тј. "Југословенство је јако у моди."

"Уопште ми се убијање сад јако свиђа"

Ипак, овај стил приповједања би се могао назвати (поготово у поређењу са Вељком Милићевићем и Беспућем) туристичко-таблоидним. Уз огромну количину суматраистичких топонима, те висок профил помињаних имена.

То је и у сржи Петра Рајића, који руске заробљенике пита знају ли Рјепина; а у Сент Андренји пита старца да ли зна "господина Јашу Игњатовић". На то му овај одговори на мађарском.

Нема бољег начина да се заврши забиљешка о Дневнику о Чарнојевићу и мисли на маргинама индустријске кланице Великог рата, већ још једним прозним рефреном (или римом) коју су несумњиво главно стилско обиљежје Црњансковог стила у разликовном смислу.

Сјети се владике који уређује мађарски катехизис: "Код нас је родољубље у моди, како га се не бих сетио. Ја волим моје дедове, они су знали да убијају. Уопште ми се убиство сад јако свиђа" – то је рекао и раније објашњавајући да иде у лов на срне: "А кад ми је досадно ловим срне које је и мој отац радо ловио. Уопште ми се убијање сад јако свиђа".

(Прва објава. 01.12.2018.)