Мало подсјећања на агресију НАТО бомбардера по Српској

На састанку НАТО-а 25. и 26 јула 1995. године одобрена је листа циљева који ће бити гађани у Републици Српској. Иницијатори и главни планери били су адмирал Лејтон Смит и генерал Мајкл Рајан. Бомбардовања су била у функцији директне подршке муслиманско-хрватским борбеним снагама, подсјећа Ковачевић

петак, август 10, 2018 / 23:28

Разговарао: Огњен Беговић

Најжешће бомбардовање од НАТО авијације доживјели су тадашње Српско Сарајево, Вогошћа и Хаџићи, складишта наоружања и муниције у Жуновници и Јахоринском потоку код Пала, те ватрени положаји Војске Републике Српске на Гаврића брду, рекао је Срни Благоје Ковачевић из Организације старјешина Војске Републике Српске.

Најжешће су бомбардована и војна складишта у Топлику, у Лукавици и Чајничу, радарски системи на Јахорини, центри везе на Козари, Озрену и Великом жепу, као и касарне у Калиновику и на Хан Пијеску.

"Гађане су српске јединице на ватреним положајима широм ратишта на Сарајевско-романијском продучју", прича Ковачевић.

Прво су, каже он, планиран удар НАТО авијације по јединицама противваздушне одбране српске војске, а сљедећи циљ били су центри везе, односно радарска постројења, која су бомбардовани до потпуног уништења, што је довело до многобројних људских жртава, и војника и цивила.

"Један од НАТО циљева био је и уништење привреде и индустријских капацитета Републике Српске, попут Фабрике `Претис` у Вогошћи и Ремонтног завода Хаџићи, који су бјесомучно бомбардовани до потпуног уништења, а у огромној мјери уништени су и многи важни инфраструктурни објекти", наглашава Ковачевић.

И мостови су гађани приликом повратка НАТО јединица, напомиње Ковачевић и истиче да је дневно кориштено седам ударних авио-група које су полијетале из Авијана, не рачунајући крстареће пројектиле који су долазили са носача авиона из Медитерана.

"То показује да се све вријеме радило о детаљним, прецизним и плански припреманим убилачким и рушилачким акцијама против снага Војске Републике Српске и Републике Српске у цјелини", рекао је Ковачевић, предсједник Скупштине Регионалног одбора Сарајевско-романијске регије Организације старјешина Војске Српске.

ПРВО НАТО БОМБАРДОВАЊЕ СРПСКЕ И ОПЕРАЦИЈА "ТЕКБИР"

Он каже да су НАТО бомбардовања положаја Војске Републике Српске, привредних субјеката, индустријских капацитета и инфраструктурних објеката била у функцији директне подршке муслиманско-хрватским борбеним снагама у њиховој намјери да униште Војску Републике Српске и њене јединице око Сарајева.

"Операција, која је под кодним називом `Текбир` почела 15. јуна 1995. године, имала је за циљ и, како то наводи муслиманска страна, тзв. деблокаду Сарајева и спајање тог града са централном Босном", говори Ковачевић за Срну.

Он подсјећа да је бомбардовање положаја Војске Републике Српске и територије Републике Српске обављено први пут 10. априла 1994. године, када је генерал Мајкл Роуз добио одобрење да УНПРОФОР санкционише поступке Војске Републике Српске у борбама око Горажда.

Наиме, појашњава он, Војска Републике Српске је почетком априла те године кренула са активностима да сузбије нападе муслиманских снага из енклаве Горажде и покушај спајања са снагама из Сарајева, те да их сведе на заштићену зону и томе учини безопасним по српске јединице на територији Сарајева и подручје које овај град спаја са Херцеговином.

"УНПРОФОР, оличен тада у команданту генералу Роузу, није одобравао те активности Војске Републике Српске и запријетио је бомбардовањем српских положаја. Међутим, Војска Републике Српске морала ја да ради то што је започела, па је Роуз донио одлуку да 11. априла употријеби силу против Војске Републике Српске.

Гађани су директно борбени положаји Војске Републике Српске. Том приликом било је жртава међу нашим војницима, а гађана су и командна мјеста јединица, па чак и санитетско возило", наводи Ковачевић.

Према његовим ријечима, на интервенције Генералштаба Војске Републике Српске да се бомбардовање заустави, Роуз је објавио краткотрајни прекид те акције с намјером да се јединице врате на почетне положаје и да се направи статус кво што је одговарало само муслиманским снагама.

"Међутим, Срби нису могли да то прихвате и наставили су са напредовањем ка Горажду с циљем да изврше постављени задатак. Роуз тада налази нови повод за наставак бомбардоваља у инциденту који се десио на потпуно другој страни, у општини Рајловац, код села Доброшевићи, гдје је тенк Војске Републике Српске погодио моторно возило француских снага.

То је употријебљено као изговор за нови напад на положаје Војске Републике Српске око Горажда 15. и 16 априла 1994. године. Српска противваздушна одбрана одговорила је на те нападе и један француски авион је оштећен, док је британски авион оборен", присјећа се Ковачевић.

Он додаје да је, након интеревенција више фактора из иностранства и Србије, дошло до преговора и договора снага у сукобу да се ограниче на достигнутим линијама и да престане бомбардовање Војске Републике Српске.

НАТО И УНПРОФОР ПРОТИВ СРБА

Међународна заједница, оличена у САД и савезницима, НАТО чланицама, одлучила је тада да на сваки начин приведе рат крају, да порази Војску Републике Српске и да српској страни издиктира услове мира.

"А, да би се то десило, пошто је ситуација на терену била другачија јер је Војска Републике Српске држала већи дио територије БиХ, имала је иницијативу на свим дијеловима ратишта и пријетила је муслиманској страни да ће бити поражена на ратишту – НАТО је одлучио да се једнострано сврста на страну муслиманско-хрватске федерације. То се одвијало од почетка па све до краја рата, при чему је савршено јасно да УНПРОФОР нису биле никакве снаге за стабилизацију или подршку миру већ су оне биле борбене јединице НАТО", категоричан је Ковачевић.

Према његовим ријечима, да би те снаге могле да дјелују на терену добиле су јединице за подршку, односно најбоље снаге у саставу НАТО, које су биле придружене снагама УНПРОФОР-а, уз максималну подршку НАТО авијације.

"Шта им је био циљ? Циљ је био направити инцидент и за то оптужити српску страну", говори Ковачевић за Срну.

Нажалост, наглашава он, 25. и 26. маја поново су почели напади на Републику Српску, и то бомбардовањем Јахоринског потока код Пала.

Овог пута повод је био инсценирани напад на тзв. Тузланској капији, а о то

м инциденту, каже он, све је речено у епилогу на суђењу генералу Новаку Ђукићу, јер је утврђено да ни он ни српске снаге немају никаве везе са тим инсценираним догађајем, који је муслиманска страна потпуно неоправдано назвала масакром.

Након тога, наставља Ковачевић, слиједи блокада УНПРОФОР-а око Сарајева, јер се он тада свим својим снагама ставио у функцију муслиманских војних јединица.

"Српска страна је на то морала да одговори. Да ли срећно или несрећно, изабрани су припадници УНПРОФОР-а да буду узети као таоци. То је изазвало гњев у свјетској јавности, и тражено је да буде извршена стравична одмазда над српским снагама. Ипак, дошло је до преговора да се тај проблем ријеши, али под сталном пријетњом силе", истиче он.

Ковачевић подсјећа да је 2. јуна 1995. године над Крајином оборен амерички авион, што је био још један повод за стравичну употребу силе над српским снагама.

У БОРБИ ПРОТИВ СРБА ДОЗВОЉЕНА СВА СРЕДСТВА

Велика Британија и Француска користе снаге за брза дејства уз подршку муслиманских јединица, а током јуна снаге муслиманско-хрватске федерације покрећу талас напада, подржане директно НАТО авијацијом и снагама за брза дејства.

Кренули су тада, објашњава он, према Возући, Добоју, Брчком и Теслићу, а највећа офанзива спремала се око Сарајева, јер им је циљ био тзв. деблокада тог града и његово спајање са централном Босном, након чега су намјеравали да крену у коначно сламање Републике Српске. То је била њихова шифрована операција "Текбир" која је почела 15. јуна 1995. године.

"На састанку НАТО 25. и 26 јула 1995. године одобрена је листа циљева који ће бити гађани у Републици Српској. Иницијатори и главни планери били су адмирал Лејтон Смит и генерал Мајкл Рајан", подсјећа Ковачевић.

Повод, каже он, за општи напад на српске положаје били су потенцијална ликвидација заробљених припадника мултинационалних снага, евентуални напад на снаге НАТО, концентрација српских снага према заштићеним енклавама, гранатирање цивилних подручја и слично.

"Овим документом је промовисано да су Срби агресори и да се против агресора могу употријебити сва средства", каже Ковачевић.



Оставите одговор