Није било у Монтевидеу: Потресна судбина Ивице Бека инспирисала је холивудски филм

Српски фудбал је кроз историју изњедрио многобројне легенде, али веома мали број њих је имао тако буран живот пун преокрета какав је имао Иван Бек, најбољи стријелац репрезентације Краљевине Југославије на првом Свјетском првенству одржаном 1930. године у Уругвају.

недеља, мај 27, 2018 / 22:49

Бек, познатији по надимку Ивица, истинска је легенда југословенског и српског фудбала, а иако га је јавност "упознала" кроз филм "Монтевидео, видимо се", ријетко ко зна какав је заиста био његов животни пут, шта је све прошао и шта је све преживиијо, да би на крају умро у највећој беди. Био је и учесник Другог свјетског рата као припадник француског Покрета отпора, а по једној херојској акцији у којој је учествовао, 1967. године је снимљен холивуски филм "У орловском гнезду", велики хит са Ричардом Бартоном и Клинтом Иствудом.

Ивица, како му је због ситније грађе тепала мајка, је на Свјетском првенству у Уругвају 1930. године постигао три гола и био најбољи стријелац репрезентације Југославије која је освојила треће мјесто, а у то вријеме је био најплаћенији страни фудбалер у Француској, гдје је играо за Сет. Легендарни нападач је међутим прошао изузетно тежак пут до врха.

Ивица је фудбалом почео да се бави са 16 година, а одмах је, те 1925. прикључен првом тиму клуба БСК, једног од најпопуларнијих у то вријеме. Његов раскошни таленат је веома брзо дошао до изражаја, а статистика коју је имао у то вријеме може да се упореди са оном какву сад имају Кристијано Роналдоили Лео Меси. Одиграо је за БСК 50 утакмица и постигао чак 51 гол, више од једног по мечу. Све то у периоду од 17. до 19. године живота.

За репрезентацију је дебитовао са само 18 година, 15. маја 1927, против Бугарске у Софији (пораз 0:2). Са само 19 година се отиснуо у Француску гдје је потписао уговор са клубом Сет. Док је играо за Сет био је најплаћенији фудбалер у Француској. Занимљиво је да је годину прије селидбе у Француску провео у Шапцу, гдје се преселио да би завршио средњу школу. Ту годину је провео играјући за шабачку Мачву. Постоје неке теорије да се у Шабац преселио због љубави, али се разочарао јер није била узвраћена, па се због тога отиснуо у Француску, гдје је веома брзо постао велика звијезда.

Са новим клубом Бек је априла 1930. освојио Куп Француске, победом у финалу против фаворизованог Расинг Париза 3:1. Бек је постигао два гола, а штампа га је величала данима и писала да је најбољи играч Француске. Три мјесеца касније је играо на СП у Уругвају за Југославију.

По повратку из Монтевидеа Бек на кратко напушта Француску и једну годину проводи играјући за Уранију из Женеве за коју је постигао 16 голова на исто толико утакмица. Последњи меч у дресу репрезентације Југославије одиграо је 1931. године против Пољске у Познању кад је постигао два гола. За државни тим Краљевине Југославије је укупно одиграо седам утакмица и постигао пет голова.

После меча у Пољској, Бек је узео француско држављанство и у наредним годинама одиграо пет утакмица за репрезентацију те државе, али није успио да се упише у стријелце. Почетком 1932. се вратио у Сет, а са тим клубом је 1934. године освојио дуплу круну у Француској, првенство и куп.

Од 1935. до 1939. године игра за Сент Етјен гдје наставља да бриљира. У дресу Зелених постигао је невјероватна 103 гола на 108 утакмица. Слиједи Други свјетски рат, а капитулација Француске, јуна 1940. године, затиче га као члана Монпељеа. Бек се веома брзо после окупације и подјеле Француске активно укључио у Покрет отпора у коме је полако, али сигурно напредовао и чак постао командант једног одреда.

Прослављени фудбалер је у књиге из Другог светског рата заувијек ушао 21. јула 1944. године. Бек је предводио одред добровољаца који је освојио тврђаву Систерон у француским Алпима. Систерон су Нијемци током рата претворили у затвор, а Бек и његови саборци су успјели да је освоје и ослободе велики број заробљеника. Подвиг Бека и његових француских пријатеља послужио је као инспирација за велики холивудски хит који је у Србији познат по имену "У орловском гнезду", са чувеним Ричардом Бартоном и Клинтом Иствудом у главним улогама.

По окончању Другог свјетског рата, Бек, тад већ 36-годишњак, није више играо фудбал, већ је покушао да ради као тренер, али није имао много успјеха. Радио је са мањим клубовима, али ни изблиза није био успјешан као док је био фудбалер. Трагично је да је пред крај живота Бек буквално преживљавао, иако је током каријере зарадио много новца, али је због Другог свјетског рата потпуно осиромашио.

Педесетих година прошлог вијека, Бек, који се никад није женио, био је власник кафанице у Сету, али му је и тај посао пропао. Пред смрт је радио физичке послове у луци, а преминуо је изненада, на улици од последица срчаног удара, 2. јуна 1963. Имао је само 53 године. Сахрањен је на гробљу Ле Пи у Сету и дуго је био заборављен чак и домовини, али захваљујући филмском серијалу о успјеху репрезентације Југославије на СП у Уругвају и млађе генерације чуле су за његово име.

Члан легендарне генерације који је предводио напад Југославије на СП у Уругвају са Благојем Марјановићем и Александром Тирнанићем поријеклом није био Србин. Његов отац је био судетски Нијемац који је одрастао у Војводини, тад још увијек дијелу Аустроугарске монархије, а мајка Чехиња. Вили и Марта су сина Ивана добили 29. октобра 1909. године у Београду, тачније на Чубури. Упркос чињеници да му ниједан од родитеља није био наше националности, Ивица је одгајан као православни Србин. Кад је имао седам година, Ивица остаје без оца, који је, иако Нијемац, ратовао за Србију у Првом свјетском рату, а преминуо је на Кајмакчалану 1916. године, као надзорник-поручник топовске батерије, у војсци Краљевине Србије.



Оставите одговор