Звијезда је преамбициозна

Театар из угла лаика: Гледано 08. октобра, 2010. године у Народном позоришту РС- 17. извођење; и 05. новембра 2010. године – 18. извођење. Пише: Драган Тешановић Бањoлучка публика жељна је озбиљних , великих позоришних представљања. Народно позориште РС препознаје ту потребу, па су у сезони 09/10, слиједећи хтијење за стварањем таквих сценских дјела, одабрали амбициозни […]

субота, новембар 13, 2010 / 09:00

Театар из угла лаика: Гледано 08. октобра, 2010. године у Народном позоришту РС- 17. извођење; и 05. новембра 2010. године – 18. извођење.

Пише: Драган Тешановић

Бањoлучка публика жељна је озбиљних , великих позоришних представљања. Народно позориште РС препознаје ту потребу, па су у сезони 09/10, слиједећи хтијење за стварањем таквих сценских дјела, одабрали амбициозни продукцијски подухват1) Звијезда је рођена –штунк2) мјузикл. Кабаре3) у комбинацији са елементима мјузикла4) се чинио правим избором.

Указивање на болесно и грешно под капом небеском, приказано кроз призму шоу бизниса интригантна је тема. Проблеме друштва у коме је свако морално, духовно, културно правило изгубило смисао дијеле и умјетници а умјетност онда има обавезу да о томе и говори.

У представи игра осам младих глумаца, који су уложили много рада, труда и знања; да ову захтјевну идеју донесу под свјетла. Уочљиве су темељне припреме за изведбу глумачких, пјевачких и плесних задатака, јер свако од њих пјева, плеше и игра по неколико различитих улога. Помогнути балеринама у плесним тачкама изгледају добро (што позитивно говори о основној вокацији режисера представе), а музичке нумере су пјеване на начин који лаичко ухо може сврстати као одличан, па тренд да бањолучки глумци посљедњих година посвећују пажњу развоју својих вокалних способности и приређују концерте, у овој представи доживљава своју пуну афирмацију.

Издвајање заслужује одлично пјевање Слађане Зрнић као Били Холидеј , добре разраде сценског поступка Владимира Ђорђевића као Морисона и Ање Станић као Ејми Вајнхаус. Солидни су и Жељко Еркић као Елвис и Ђурђа Вукашиновић као Мерилин, или нпр. степовање Бориса Шавије и плесачица, заједничка плесна сцена уз пјесму Мајкла Џексона …

Представа садржи добру маску , шминку и костиме, експериментисање са видео бимом , интересантно кокетирање са начином глумачке игре у појединим сценама усклађено са епохом у којој се поједини дијелови представе догађају ….

Али…

Мноштво предуслова за добру представу је дефинитивно постојало, али ако бисмо направили поређење са нпр. рестораном може се рећи овако: ако имате способног шефа ресторана и идеју какву чорбу желите, затим добро изабрано поврће, најбоље комаде меса, мноштво зачина, опремљену кухињу; то још не значи да ће бити изабран најбољи рецепт и да ће главни кухар свој дио посла одрадити ваљано.

Нажалост ,кориштени текстуални предложак у ком се писац поиграва са идејом присуства малих богова на земљи и њиховог ђавололиког водитеља-најављивача, склопљен од дугог и исцјепканог монолога водитеља те кратких слика из живота седам икона свјетске филмске и музичке сцене у којима се наговјештавају смртни гријехови5), није уједначена, цјеловита и јасно писана прича него експериментална драматуршка форма која измиче пажњи.

Режисер није показао јасну визију шта представа треба бити: едукативни садржај за дио публике који долази у позориште случајно или зато што мора, забавни програм за публику која у театар иде по навици, очекујући да се опусти и насмије или сапатнички вапај онима које режисер сматра сличномишљеницима.

Ако је представа кабаре, подразумијева се да је ангажована… али Водитељ-Луцифер (глумац Борис Шавија овдје је остављен на вјетрометини тешко разумљивог и недосљедног текста, озбиљан испит са којим се тешко изборио) из својих много лица неуморно прозива публику упирући прстом у сваког понаособ. Водитељ публици намеће особине оних који углавном своје мишљење не обликују гледајући театарске изведбе него разне великобратске емисије и стварајући стални осјећај нелагоде код оног дијела публике која очекује од театра зрнце свјетлости, мудрост, идентификацију.

Ако…

Ако је едукација била циљ онда је нпр.разрада глумачке игре прилагођена епохи углавном филмског изражаја потпуно неухватљив дио за огромну већину публике. Публика којој се, желећи да је просвијетле, одашиљу високопарне поруке о бизарности манипулативних метода масмедија најчешће нема развијен сензорни орган за пријем значајних порука које се никако не уклапају са њиховим поједностављеним живљењем. Ако неко раније није размишљао о феномену манипулације нашим постојањем, вјероватно неће ни послије ове представе.

Ако је представа мјузикл требала би бити забавна, не много ангажована али забава је углавном успутна и испреплетена са самопљујућим примједбама па ни они који очекују представу саткану од смијеха , пјесме и зезања нису добили своју предсатаву.

Ако пак размишљамо могућој тежњи да се достигне вишеслојност представе и задовоље различити дијелови , како тек о томе говорити кад сваки слој садржи мањкавости.
Којој публици је у ствари намијењена?

Није добро имати много дилема у само једној представи јер гледалац представу гледа најчешће само једном и са ње понесе основни утисак који ће памтити. Вишак симбола, различитих пренесених значења и шаренило догађаја обухваћено неконзистентном причом која надилази сагледавање током једног присусутва изведби, оставља осјећај конфузије и извјесне ароганције.

Од гледаоца представе се захтијева да буде изузетно информисан о субкултури посљедњих неколико деценија, да обавезно говори енглески језик, да има богате асоцијативне могућности повезане са знањима из религије и филозофије а и тад није засигурно да ће нит важних збивања у представи остати непрекинута.

Истина је да је све отишло у пакао забаве и манипулације те да медији и конзументски приступ јефтином ставралаштву неумитно одводе у потпуну отуђеност према истинским вриједностима. Ипак, утисак је да прекомјерени песимизам усмјерен према будућности избија из мноштва реплика представе, по њеним ауторима сврстане у пакао забаве.

Посвећена позоришна публика се овом представом гура се у исти кош са великобратовцима и, посљедично томе, доводи креаторе представе на ивицу узајамног поштовања са онима који пожеле да се сложе у ставовима са њима.

Понеки од нас још вјерује у духовност позоришта, у постојање храма у којем се добија прилика чути и видјети понешто од важних животних истина али претенциозно је вјеровати да комуникацијски круг позоришта довољно масован да има значајнији утицај на јавно мишљење. Не треба одустати од покушаја пробудити оно нешто, макар у једном гледаоцу, али реалност је да позоришна умјетност комуницира са тек неколико процената јавности.

Да не буде забуне у вези с горе реченим, аутор представе (Милош Пауновић) очигледно посједује широко позоришно знање и, ако се не одлучи за неку другу каријеру, његов ауторски потенцијал ће неким новим инсценацијама , кад креативно сазри и унаприједи комуникацију са публиком више долазити до изражаје.

Дакле неколико сјајно отпјеваних пјесама и неколико добрих глумачких минијатура, значајне ауторске идеје и много преданости магичном вртлогу театра али…

Много виђеног у овој представи противрјечи себи.
„Звијезда…“ је захтјевна за гледање , оставља трага у размишљању али без обзира на труд и амбицију није онолико велика представа колико је могла бити .
————————————————————-
Екипа представе:
ЗВИЈЕЗДА ЈЕ РОЂЕНА (Бранислав Пиповић – Милош Пауновић)
Редитељ, аутор текста, аутор идеје, кореограф и избор музике: Милош Пауновић
Сценограф: Драгана Пурковић – Мацан;Костимограф: Ивана Јовановић;Музички аранжер: Владимир Грајић; Дизајн свјетла: Миљенко Бенгез;Лектор: Милорад Телебак
Корепетитор и вокални педагог: Сања Чолић – Зелић; Видео радови: Петар Билбија, Саша Хајдуковић, Зоран Галић, Драган Мајкић; Организатор: Александар Пејаковић
Суфлер: Свјетлана Поповић; Инспицијент: Нада Галић
лица: Џуди Гарланд/ дјевојка – Сандра Љубојевић; Били Холидеј / Етел / фотограф – Слађана Зрнић; Елвис Присли/ продуцент / чувар – Жељко Еркић ; Мерилин Монро / продуцент – Ђурђа Вукашиновић; Џим Морисон / Џон Кенеди / газда – Владимир Ђорђевић;Мајкл Џексон / новинар / младић – Велимир Бланић;Ејми Вајнхаус / болничарка – Ања Станић ;водитељ – Борис Шавија ;конкубине – Ана Радовановић, Ана Росић / Жељка Гргић; премијера: 25.12.2009.

————————————————————
НАПОМЕНЕ:

1) „Штунк“ – измишљена ријеч из филма Велики диктатор коју Чарли Чаплин користи са вјероватним значењем „безвриједно“.

2) Број извођења представе до објаве текста -18 (на Великој сцени Народног позоришта Републике Српске – 15, на гостовањима – 3 Гостовања: Дани Матице хрватске Мостар , Будва (2 представе)

3) Мјузикл (енгл. musical) је музичко – сценско дјело забавног карактера са говореним дијалозима, музичким и плесним тачкама, најчешће у два чина.Настао је око 1900. Њујорку , као израз специфичног америчког забавног живота. У почетку је био својеврсна синтеза бурлеске, водвиља, пантомиме, балета и оперете али ускоро је постао самосталан облик захваљујући првенствено квалитетним либретима која се често темеље на вриједним литерарним остварењима, као и прворазредним изведбама. Музичке тачке носе обиљежја забавне и џез музике, а неизоставан дио мјузикла је и сонг, солистички музичка изведба по којој се мјузикл памти.

4) Кабаре ( фра. cabaret) је врста забавног позоришта чији се програм углавном састоји од изведби шансона, скечева, сатира и кратких представа са темама критике друштва, политичког или умјетничког смјера. Замишљен је као авангардно позориште за одабрану публику, а касније се развио у комерцијализиран облик за широку публику.
 

5) Шоу биз звијезде су приказане у седам бизарних животних ситуација које алудирају на : гордост- сцена са Елвисом ; среброљубље- сцена са Ејми ; разврат- сцена са Џуди ; завист- сцена са Били ; прождрљивост- сцена са Џимом, бијес- сцена са Мерилин; лењост- сцена са Мајклом (примједба аутора коментара).

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *