dysko

Знам да ништа не знам

Рече Сократ. „Децу туците само онда кад приметите да личе на вас“. Рече Душко Радовић. Поремећени систем вриједности се репродукује кроз генерације и генерације. То је неспорна чињеница. Како се то дешава? Једноставно – учењем. Дјеца посматрају своју околину, своје родитеље, вршњаке, учитеље – и уче. Зашто смо овакви какви јесмо? Јер су нам такви […]

четвртак, јул 1, 2010 / 21:34

Рече Сократ. „Децу туците само онда кад приметите да личе на вас“. Рече Душко Радовић.

Поремећени систем вриједности се репродукује кроз генерације и генерације. То је неспорна чињеница. Како се то дешава? Једноставно – учењем. Дјеца посматрају своју околину, своје родитеље, вршњаке, учитеље – и уче.

Зашто смо овакви какви јесмо? Јер су нам такви били и родитељи. Зашто ће нам дјеца бити попут нас? Зато што их не волимо довољно, те се не поправљамо.

Често се овде потеже питање образовног система. Већ неколико пута долазило је и до његовог реформисања. Међутим, нешто и даље шкрипи. Једноставно, кадрови које нам даје наш образовни систем до сада нису успјели да квалитативно унаприједе стање у заједници.

Нелогично би било рећи да имамо сјајне економисте, кад имамо девастирану економију. Још је нелогичније дичити се правницима, кад су сви свјесни да је наш правосудни систем свакакав, само не праведан. Можда су нам љекари феноменални, али су исувише скромни, па не воле да се размећу својим знањем пред пацијентима, који овде често умиру и због упале жучне кесе. Стидљиви су нам и педагози, па не воле да ометају клинце у основној школи док се млате по учионици.

Можемо овако да набрајамо до сутра. Одговорност за овакво стање не прихвата нико. Професори кривицу сваљују на друге професоре, државу, родитеље, а и на самог Бога, који је створио такве билмезе, па их њима накачио на грбачу.

Родитељи, пак, сматрају да од момента кад клинца одведу у вртић, већи дио приче је завршен, и траже од васпитно-образовног система да им учи и васпита дијете. У суштини, сви гледају само како да отаљају посао, и да се тих клинаца чим прије ратосиљају. Сјетите се само закључивања оцјена у основној и средњој.

Један дио професора и наставника, а то је већи дио, само гледа да се ријеши муке, па немилице даје пролазне оцјене, увјерен да нам помоћи и онако нема, са знањем или без њега, па жели само да се домогне прве биртије, те да ту ламентира о својој злехудој просвјетитељској мисији.

Други дио, нешто мањи, увјерен је да је знање вриједност као и свака друга, те да, самим тим, има и своју еквиваленцију у парама. Овај наставни кадар душу је дао за берзу, јер невјероватно прецизно валоризује значај који неком ђаку или студенту има нека двојка или шестица, те се, сходно томе, формира и реална цијена истих.

Трећи, и најмањи дио, јесу они несрећници који покушавају да честито раде свој посао, због чега су одавно постали предмет опште спрдње својих колега, ђака, студената и остатка друштвено-политичке заједнице. Како се та спрдња генерише годинама и годинама, ови наставници и професори временом постају матори чангризавци, огорчени на све и сваког, те почињу да траже од својих ђака и студената да напамет уче и назив предузећа које је штампало уџбеник из којег предају, чиме се потпуно обесмишљава сам циљ и улога образовања.

Заиста, шта је то циљ и улога образовања?

Онако на прву, рекао бих да је сврха образовања да човјек буде бољи и паметнији. Кад мало боље размислим, видим да је то и најбољи одговор. Уопште, стално усавршавање, учење, напредовање-јесте смисао човјековог битисања. То је наша основна карактеристика, која нас разликује од животиња: воља да се ради на себи, да се учи. Да се постане бољим човјеком.

Уколико тако посматрамо образовање, онда постаје јасно да образовни систем не можемо више посматрати у формалном смислу постојања предшколских, школских и високошколских установа.

Човјек, прије свега, сам ради на себи. То је његова лична воља, коју други не могу да му наметну. Наравно, уколико заједница тежи ка томе да буде просперитетна, она мора омогућити механизме преко којих човјек може да се едукује, и да стекне вјештине од којих ће моћи да живи. Уколико заједница суштински има такву жељу, онда ће инсистирати на томе да те вјештине буду управо такве-суштинске, а не само формалне.

Ако ћемо искрено, док год је форма испред те суштине, и док год је битна само диплома, а не знање и вјештина који је прате, онда смо сви дио исте хипокризије. И ученици, и студенти, и родитељи, и професори. Професор који тражи набубану лекцију, јер се плаши да упадне у креативну расправу са ђаком, не само да је незналица, но је и обична фукара. И ко год подржава ту фукару, односно ко год јој омогућава да и даље „предаје“, такође је фукара.

Како мјењати ствари? Како створити услове да креативност и иновативност постану кључне одлике нашег образовног система? Као и увијек, тако што ћемо сами бити најстрожији према себи, односно тако што ћемо сами морати да више учимо, студирамо. Да се еманципујемо.

Неће нити једна политичка странка то да уради сама умјесто нас, јер у странкама смо ми, овакви какви јесмо. Неће то учинити ни наставни кадар. И он је онакав какви смо и ми сами. Неће нико чаробним штапићем овде поставити ствари на своје мјесто.

Ево приједлога. Нека сваки читалац Фронтала зада себи сљедећи задатак:

У року од годину дана ћу научити један страни језик (језике данас можете учити и преко интернета). Научићу макар половину програма из Мajкрософт Офиса. Прочитаћу макар једну књигу из области социологије, филозофије, економије, педагогије… Прочитаћу макар три свјетска класика. Макар три домаћа класика. Одвешћу клинца макар једном мјесечно у позориште.

Учините ли то, највећи дио проблема сте ријешили.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *