Зенон и Зидан

Једна од најфасцинантнијих ствари у вези са Зинедином Зиданом, у густишу фасцинантних ствари које се тичу овог фудбалера/уметника, јесте то да га никада, баш никада, ама баш никада нећемо сасвим разумети. Пише: Лука Јевтовић/РТС.срб Зенон из Елеје је био врло занимљив лик. Наиме, овај грчки филозоф је приговарао уобичајеном схватању кретања. Још прецизније, он га […]

субота, април 18, 2015 / 07:37

Једна од најфасцинантнијих ствари у вези са Зинедином Зиданом, у густишу фасцинантних ствари које се тичу овог фудбалера/уметника, јесте то да га никада, баш никада, ама баш никада нећемо сасвим разумети.

Пише: Лука Јевтовић/РТС.срб

Зенон из Елеје је био врло занимљив лик. Наиме, овај грчки филозоф је приговарао уобичајеном схватању кретања. Још прецизније, он га је порицао. Негирао је његову изводљивост својим чувеним парадоксом.

Замислите да желите да стигнете из тачке А у тачку Б. Да бисте то урадили, вели Зенон на свој начин, потребно је прво да пређете половину дистанце између две тачке. Међутим, да бисте стигли до половине, неопходно је да пређете половину овог новог размака. А опет, да бисте то учинили, неопходно је стићи на пола пута преосталог одстојања, али не пре него што савладате половину тог новог растојања. И тако у бескрај. Као последица, никада нећете доћи из тачке А у тачку Б. Нећете направити ниједан корак. Свако кретање је немогуће, јер пре него што стигнете до половине задате раздаљине морате прво да пређете половину половине, а пре него што можете то да урадите неопходно је савладати половину половине половине, а уочи тога половину половине половине половине и тако довека.

Наравно, ми знамо да је могуће преместити се из тачке А у тачку Б или, када смо код тога, у ма коју другу тачку која нам се допадне. Мицање је могуће, искуствено то знамо, и због тога је Зенонов парадокс, у чијем представљању он иначе користи хипотетичку трку између Ахила и корњаче, тек само једна врло интересантна мозголомка.

Али, можда Зенона можемо да схватимо и другачије. Можда он не говори само о физичком кретању, већ и о умном. Можда Зенон прича о узалудности наших покушаја спознаје и пуног разумевања стварности.

То већ мења ствари. Размислите. Сваки напредак у науци, колико год велики био, уистину је мали. Наше проникнуће у тајне света се повећава свакодневно, али са њим и схватање (и прихватање) нашег сопственог незнања. Сваки одговор твори нова питања и заиста делује као да се, хитајући стално напред, константно батргамо у једном месту.

Толико тога нама је непознато и вероватно ће тако остати још јако дуго. Можемо да измеримо гравитацију, али не знамо одакле она потиче. Не знамо зашто се смејемо, зашто спавамо, а ни зашто наши прсти имају отиске. Не знамо зашто мачке преду, нити формулу дистрибуције простих бројева. Не знамо зашто се топла вода замрзава брже него хладна. Не знамо порекло живота и универзума, па чак ни да ли је универзум јединствен или их има бесконачно много. А не знамо ни како настаје и од чега је сачињен фудбалер. Онај баш велики фудбалер.

Да, неке сврховите појединости нама јесу познате. У Холандији, од чувене Ајаксове академије, грандиозно али прикладно назване De Toekomst (Будућност, прим. аут.), па све до академија свих осталих респектабилних клубова, код дечака се инсистира да имају 10.000 додира са лоптом дневно. Резултат је, подразумева се, фудбалер наглашених техничких и моторичких способности. Јасно нам је и да претеран рад на издржљивости има негативан утицај на брзину, баш као што ће ефекти претераног рада на брзини бити негативни по издржљивост. „Шкотска игра", или било која игра на скраћеном простору са одређеним захтевима, у фудбалера ће усадити брзину мисли и квалитетну селекцију решења, док ће shadow play (игра без противника и без лопте) развити тактичку дисциплину и осећај простора.

Међутим, рад и тренинг нису свемогући и не може се сваки сегмент игре удесити, а свако умеће створити. Није могуће скројити савршеног фудбалера, на шта ће нас Марадонина само просечна десна нога заувек подсећати. Рад и тренинг помажу – помажу много – али не праве фудбалере, оне баш најбоље, пред којима падамо ничице, истовремено одушевљени и ужаснути. Ми појма немамо како они настају. Познато нам је само да њих не можемо да створимо. Њих проналазимо.

Фудбалски тренер, суочен са том мистичном даровитошћу, више је рудар него вајар. Он једино може да је препозна, осети и ископа, а не изради или изгради. Стомак му је тада много више од помоћи него глава, јер једино може да се ослони на претпоставке и предосећаје, никако на знање.

У овој групи „необјашњивих" фудбалера, чији таленат је толико велики да се чини да нипошто не може да стане у једног човека, и којих има толико мало да их је могуће набројати на прсте руку лика из Симпсонових, јесте и Зинедин Зидан.

Ла Кастелан је предграђе Марсеља на северном ободу града. Изгледа баш као што би вероватно изгледао и неки од новобеоградских блокова након вишегодишње суше, а спада у оно што се у Француској зове quartier difficile. Ту је Зидан одрастао и ту је почео. По ћошковима и шљунковитим трговима. Са другарима који су га задиркивали због његове стидљивости.

Када је имао 14 година, приметио га је човек из Кана. Већ тада, било је јасно, мали „Јаз" је био en route ка незамисливој слави. За први тим Кана дебитовао је са 17 година, а 1991. године помогао му је да се успне до четвртог места у шампионату, што је најбољи резултат у новијој историји клуба. Потом одлази у Бордо са којим стиже и до финала Купа Уефа, где ипак бива поражен од минхенског Бајерна.

Многи су тада желели Зизуа (надимак је добио управо током боравка у Бордоу), али зграбио га је Јувентус. Одлазак у Серију А, тада и даље најбољу и технички најпросперитетнију лигу света, није могао да омане. Освојио је scudetto 1997. и 1998. године, а Уефин Суперкуп и Интерконтинентални куп 1996. године. Два пута је, ипак, поражен у финалу Лиге шампиона.

У међувремену, Зидан је дебитовао и за селекцију Француске – и то како. Les Bleus су губили са 2:0 у мечу против Чешке 1994. године, када је Зидан ушао у игру. Постигао је два гола и спасао је свој тим пораза. Био је то омен, мустра свега лепог што ће доћи. Бицикла у пријему, још један дриблинг и ударац левом ногом са солидне удаљености. То је био први гол, док је други дошао након ударца главом. Најважније голове у својој каријери даће управо левом ногом и главом, иначе својим „слабим странама", како је једном рекао.

Француској је прву и једини титулу првака света донео са два гола главом у финалу против Бразила, док је La Novena (девета титула првака Европе) стигла у Мадрид након паранормалног волеја на Хемпден парку против Бајера из Леверкузена.

Зидан је био грациозан, а његова игра препуна миловидних пируета и аксела. Био је невероватно пријатан призор. Његов однос са лоптом имао је скоро умирујући ефекат. Гледајући га, имали сте утисак да је увек недеља поподне, оних пар минута између обилног оброка и дремке на каучу. Његов лењи спокој био је заразан.

Али, његова конфигурација је била необична. Био је елегантан, да, али је био и некако кабаст и имао је кануе уместо стопала. Његова лепота никако није била конвенционална.
Равни његовог тела, приликом шута, пријема или трка, пресецале су осу тла под незнатно атипичним углом. Било је скоро немогуће приметити ту пекулијарност, али је она сасвим сигурно била ту, у сваком његовом покрету.

Због тога је, ваљда, изгледало потпуно нормално када би Зидан радио потпуно ненормалне ствари на терену. Зато што смо већ претходно, иако врло суптилно и можда не потпуно свесно, били фрапирани гледајући на који начин ради врло обичне ствари.

Пре Зидана, француски фудбал био је најбољи када је у средини националног тима стајао carré magique. Чувени и опевани„магични квадрат" у везном реду репрезентације, који су чинили Мишел Платини, Жан Тигана, Алан Жирес и Луис Фернандез, водио је Француску до титуле на Европском првенству 1984. године и до полуфинала Мундијала две године доцније. Њих четворица су били сјајни, али је један Зидан био бољи.

Међутим, Зидана није било лако уклапати у тим, иако се то можда чини апсурдним. Он није био брз, а његов дефанзивни инстинкт је био развијен колико и Т-рексове предње ножице. Због тога му је концепт „разбијеног тима", развијен у Италији, а који дели екипу на седам дефанзивних и три офанзивна фудбалера, толико пријао. У Јувентусу су куражност и субординираност Едгара Давидса, Антонија Контеа и Дидијеа Дешама чували њега, Алесандра Дел Пјера и Филипа Инзагија и допуштали им максималан ниво комоције.

Еме Жаке је био вођен истим уверењем када је 1998. године учинио да Француска буде прва селекција која је са толиком количином успеха играла 4-3-2-1 формацију. „Јелку" је, иначе, највероватније крајем осамдесетих година у Ден Хагу први играо холандски стручњак Ко Адријансе. Опет је Зиданова слобода била максимална, јер су иза њега бдили Дешам, Кристијан Карембе и Емануел Пети.

На Европском првенству 2000. године, које је Француска такође освојила, Жаке је прешао на свагдашњију варијацију система са пет играча у везном реду, каква 4-2-3-1 поставка свакако јесте. Зидан је поново био неспутан и непотчињен захтевима у игри, у чему му је много помагао дисциплинован и врло интелигентан начин на који је Патрик Вијера интерпретирао позицију задњег везног фудбалера.

Зинедин Зидан је био вољен и узношен јер је освојио све почасти које игра има, али није то било све. Био је бравурозно даровит фудбалер, али је био и изврстан муж, сјајан син, изузетан отац, феноменалан зет, вансеријски пријатељ. Био је скроман и дискретан, ненаметљив и скрушен пред славом која га је обавијала. Његова непретенциозност чинила га је још неодољивијим, као девојку која не зна да је лепа.

Волети га није било само лако, већ се чинило скоро обавезним и сасвим природним, као једна од оних ствари које радимо, а да о њима и не размишљамо нити диванимо. Устајемо ујутру, перемо зубе, умивамо се и волимо Зидана. Тек тако.

Али, Зидан је у себи носио бес, јар и јед који су, понекад се чинило у правилним временским размацима, преузимали контролу над читавим његовим бићем. Његов израз трпељивог и самопрекорног аскете тада се претварао у гримасу некога ко као да је детињство провео кидајући крила инсектима. Насиље је заузимало место тамо где је до пре само трен била деликатна лепота његовог спортског и људског израза. Као последица, Зидан је сакупио 14 црвених картона у својој каријери. Нико, заиста, није могао да разабра због чега допушта да грубијанство скрнави његову, у сваком другом смислу, егземпларну појаву.

Зидан је увек говорио да је поносан на Ла Кастелан и Марсељ, места одакле потиче и људе уз које је одрастао. „Где год да одем", рекао је Зидан, „у Ла Кастелан желим да се вратим". Међутим, чини се да ни не мора да се враћа. Он никада заиста није напустио Ла Кастелан. Није ни могао. Баш то је извор његове моћи, али и узрочник његових невоља. Јер, видите, Ла Кастелан није само почетак Зиданове приче. Он је и најважнији део.

Зидан је навијач Олимпика из Марсеља и, чак и док је играо у Кану, долазио је на Веледром да гледа утакмице. Ту се заљубио у уругвајског принца Енца Франческолија, по коме ће касније назвати и свог првог сина. „Моја страст према игри потиче од самог града Марсеља", казао је он.

Међутим, Марсељ је свом чеду подарио много више од фудбалског сензибилитета. Подвалио му је и своје недаће и ускраћености.

Након Другог светског рата, Француска је од земље емиграције постала земља имиграната. Њено друштво је постало изразито мултиетничко, што је политичкој агенди у овој земљи као врло важња питања наметнуло толеранцију, права мањина, мултикултирализам и општи плурализам. Француска је развила законе како би изашла на крај са потенцијалном неједнакошћу и дискриминацијом у друштву, али ниједан од њих није усмерен на расне или етничке мањине. Уместо тога, користи се класни или географски критеријум за третирање свакојакости статуса грађана. Ово значи да ксенофобије и некакве сегрегације у Француској нема, или је има мизерно мало? Истина је управо супротна.

Ова европска земља је врло раслојена и разједињена, а у њој етничке групе живе одвојене као планете које орбитирају око различитих звезда. Ужасни нереди који су потресли Париз 2005. године само су једна манифестација овога.

Зинедин Јазид Зидан, најмлађи син Смаила и Малике, је Кабил. Овај народ потиче из северног Алжира, а као и остале Бербере, аутохтоне становнике Магреба, муслимански освајачи покушавали су да провуку кроз процез арабизације, али су ови ипак успели да сачувају језик и културу. Неки кажу да Кабили чине читаву трећину од шест милиона становника Француске алжирског порекла.

Као један од њих, али значајно славнији и важнији у спортском, а тако и политичком дискурсу, Зидан је неповратно, на веке векова, постао скопчан са поделама и злопаћењима издељеног француског друштва. То никада није било очигледније него након освајања Светског првенства.

Зиданоманија је тада достигла свој јек у Француској. Постери, мурали и реп песме проглашавали су Зидана председником, а алжирска застава се вијорила поред тробојке на Јелисејским пољима. Паскал Бонифас, утицајни друштвени критичар, његову популарност је окарактерисао као ништа мање него почетак „новог Просветитељства".

Опортунистички политичари и лобисти покушали су то да искористе. Покушали су Зидана да искористе. Зашто и не би? За просечног Француза, он је био идеално, непретеће лице имиграције (Ах, када би сви могли да буду као Зидан!).

Зидан се јако бојао овога. Још више, гнушао се заденућа свог имена и своје репутације у дебату, квазидебату испоставиће се врло брзо, о интеграцији и заједништву, о тој идеји о једној новој „нацији дуге" која је била све о чему се говорило након победе на Светском првенству.

Покушао је да избегне студени притисак политике на све начине, због чега је његова јавна персона била пажљиво конструисана и умешно чувана, макар подједнако као и неки његови сложенији потези на фудбалском игралишту.

„Немам никакву поруку", било је све што је изустио након тријумфа на Мундијалу, коначно избореног на стадиону Француска, смештеном у Сен Денију, још једном измрцвареном крају који је био један од првих уточишта његовог оца када је овај напустио своје село у алжирским брдима.

Уосталом, усхит заједништва није трајао дуго и врло брзо је постао мемљив. Неколико дана након велике победе, Жан Мари Ле Пен, тада лидер десничарског (латентно фашистичког) Националног Фронта, режао је због порекла фудбалера који су Француској донели најважнији трофеј у спорту. Зидана је издвојио, назвавши га сином „француског Алжира". То је болело.

Термин „француски Алжир" никада није неутралан. Он неспречиво евоцира колонијалну државу која је скончала 1962. године након дугог и бруталног рата. Конотација је да је Зидан, као „син француског Алжира", или колонијални лакеј или издајица земље свога оца.

Онда је један од Ле Пенових виђенијих присташа рекао да, ако је Зидан толико прихватљив јавности у Француској, то је само због тога што му је отац био „харки". Ово је болело још више.

Ова арапска реч користи се да означи Алжирце који су се током Алжирског рата борили на страни Француза, и који су или пребегли у Француску или су масакрирани по његовом окончању. Харкији су запостављене жртве колонијалног рата, омражени у сопственом народу због колаборационизма и презрени од стране Француза, који их се сећају са срамом. Увреда је конструисана тако да нанесе велику штету, посебно у крају какав је Ла Кастелан, у коме се живаљ врло радо идентификује са Марсељом, који је увек био најмање ноблес од свих француских градова, али то чине врло нерадо, или не чине уопште, са Француском.

Једна од најдиректнијих последица овог опањкавања јесте и све оно што се догодило на утакмици између Француске и Алжира у октобру 2001. године. Требало је то да буде парадни тренутак помирења две нације, које, без обзира на све, нису могле да живе једна без друге. То је требало да буде. А била је ноћна мора. Тачније, било је то као да је неко ушао у Зиданову главу, извадио његову личну ноћну мору и распрострео је по фудбалском стадиону.

Уочи меча, Зидан је добијао претње смрћу. Пре меча, публика на стадиону Француска је звиждала Марсељези (контраст која сажима све вратоломне несигурности овог друштва), а током меча је звиждала и погрдно скандирала Зидану. Он је касније признао да су га више од свега узнемирили транспаренти на којима је писало „Зидан харки". Ова фарсична приредба је прекинута у другом полувремену, када су навијачи улетели на терен, узвикујући пароле против француске државе.

Свима је тада било поприлично јасно да је мултикултурна авантура, коју је покренуо тим Француске из 1998. године, постала један врло непријатан русвај. Све ово није имало никакве везе са Зиданом, али је и имало баш сваке везе са њим. Баш као и оно што се догодило у Алжиру, само који месец раније.

„Црно пролеће" је период крвништва и насилништва, које је алжирска влада спроводила над кабилским демонстрантима, изашлим на улице након смрти средњошколца у полицијској станици. Према најуздржанијим проценама, најмање 120 људи је погинуло. Зидан никада није проговорио о овоме у јавности, и то је нешто што му кабилска заједница и дијаспора никада нису опростили.

И тако су се у Зидану макљале силе историје и народа, непомирљиве али и неодвојиве. Он је требало да буде мегданџија француског јединства, алжирског поноса, кабилске особности и ко зна чега још. Био је као човек од кога се очекивало да мухоловком заустави мећаву, док се тектонске плоче раздвајају под његовим табанима.

Једна од хипотеза које се тичу Зидана фудбалера и Зидана особе јесте да је он био гоњен унутрашњим гневом. Одатле потичу те шокантне ерупције насиља које су изненадне колико су и необразложљиве.

Неки од примера који штрче су ударање главом Јохена Кинца из Хамбурга у мечу Лиге шампиона, док је играо у Јувентусу, или гажење несрећног Фуада Амина, капитена Саудијске Арабије, током друге утакмице на Мундијалу 1998. године.

Када је тек стигао у Кан, људи задужени за његов фудбалски напредак врло брзо су приметили колико напрасит и осетљив уме да буде. Жестио се после сваке увреде која је стизала са трибина, а која би окрзла његово порекло или његову породицу. Схватили су да прво морају да га смире, и макар донекле каналишу и ублаже ту жуч која се неретко промаљала из њега. Тако је Зидан првих неколико седмица у клубу провео са кофом и крпом, чистећи свлачионице, што је била казна јер је ударио противника који се изругивао његовим гето коренима.

Зиданово силеџијство је врло могуће продукт унутарњег конфликта који нужно трује некога ко је засвагда обешен између цивилизација. Уз то, Зидан, као и многи који су се смуцали погибељним улицама Ла Кастелана, није имао предиспозицију да оћути и остане постојан када чује нешто што му се не допада.

„Тешко је то објаснити, али ја имам потребу да играм интензивно сваког дана. Та жеља да никада не престанем да се борим је још нешто што сам научио у месту у коме сам одрастао. Сваког дана мислим на то одакле сам дошао и још увек сам поносан на то што сам – прво Кабил из Ла Кастелана, онда Алжирац из Марсеља, а онда Француз", дефинисао је себе Зидан.

И све то је био и оне ноћи под берлинским небом, 9. јула 2006. године. Под оним небом и оне ноће које нико вероватно није ни очекивао да ће Зидан видети.

Године 2001, једна салвета са написаним „Да", прослеђена Флорентину Перезу током гала пријема у Монте Карлу, потпомогнута са више од 70 милиона евра, довела је Зидана из Јувентуса у мадридски Реал. И поред иницијалног успеха, „Лос Галактикоси", дело политике познате као Zidanes y Pavones, урушили су се као кула од карата на коју је бачен жрвањ. Последњи трофеј који је Зидан освојио у Шпанији био је Суперкуп те земље 2003. године. Он сам нипошто није успевао да разбуди Реал, иако је баш овде играо свој вероватно и најелоквентнији фудбал.

Француска је, у међувремену, унижена као бранилац титуле на Мундијалу 2002. године, не успевши чак ни да постигне гол у три утакмице. Није била сензационално боља ни на Европском првенству 2004. године, након чега је Зидан одлучио да је доста. Повукао се из националног тима.

Међутим, током злехудог ландарања „триколора" у квалификацијама за Светско првенство у Немачкој, Зидан је одлучио да се врати. Француска је успела да се пласира на шампионат, а још једном захвална нација испустила је једва чујан уздах олакшања.

Три седмице пре краја сезоне 2005/2006 у шпанској Примери, Зидан је објавио да ће се повући из фудбала. Слоновска гробља, односно лиге Блиског и Далеког истока, Аустралије или Америке, га нису превише занимала. То је, дакле, било то. Још Светско првенство и онда коначни и неопозиви фајронт. La fin.

Почело је мучно. Француска је поново играла небулозно лош фудбал. Зидан је био посебно слаб у мечу са Јужном Корејом (1:1), другим у групној фази, након ремија без голова са Швајцарском.

Освајач три Фифине награде за најбољег играча света је у ове две утакмице добио исти број жутих картона, због чега није био у тиму у одлучујућем мечу против Тогоа. Без Зидана, Француска је, головима Вијере и Анрија, победила прву мундијалску утакмицу након финала од пре осам година. Мало је било оних који су очекивали да ће Зидан почети меч осмине финала. Много је било оних који су се надали да неће.

Али, Зидан је био у тиму. И био је другачији. Односно, био је онај стари.

Наместио је и постигао гол за девет минута у утакмици против Шпаније, која ће у не превише измењеном саставу освојити Европско првенство две године касније. Наместио је гол Анрију за минимални тријумф против Бразила у четвртфиналу, у мечу који је одиграо као да га је сам Бог дотакао. Била је то прва асистенција за Тијерија Анрија у више од 50 утакмица које су одиграли заједно. Потом је голом из пенала против Португалије одвео своју репрезентацију у финале.

Тамо је поново дао гол из једанаестерца, с тим да је овај деловао као скарабуџени омаж головима које су у финалима дали Антонин Пањенка на нашој Маракани 1976. године и Џеф Херст на Вемблију десет година раније. Италија је ипак изједначила, и утакмица је отишла у продужетке. Тамо је Зидан поново био јако близу да постигне погодак, али га је у томе спречио Ђанлуиђи Буфон, који као да се баш у том тренутку претворио у хинду божанство.

А онда се догодило. Нешто. Нешто необјашњиво и неизрециво. У 110. минуту утакмице.

Неколико стотина милиона људи је гледало утакмицу на Олимпијском стадиону и скоро сви су гледали на другу страну. Сигурно је само да су Буфон и Ђенаро Гатузо запазили у реалном времену шта се збило, можда још неко са клупе „азура" и четврти арбитар Луис Медина Канталехо. Он је открио главном арбитру Орасију Елизонду због чега Марко Матераци лежи на земљи. Остали играчи на терену су били пометени и релативно тихи. Глас се, ипак, брзо прочуо и настао је пандемонијум. Италијани, увек правдољубиви када од тога имају користи, захтевали су реакцију и казну.

Зидан је стајао миран, али то је била мирноћа која је долазила од бунила. Деловао је као да је заборавио где се налази. Као да није свестан да је усред папазјаније коју је сам покренуо. Али не задуго. Врло брзо се пренуо. Гледао је око себе, а погледао би и у небо са дирљивим интензитетом. Неки очај се спустио на његово обличје, као да је одједном постао свестан околине и своје тужне позиције у њој. Сада је изгледао као човек коме су шапнули да живот нема смисао. Орасио Елизондо је дотрчао до места где се он налазио и извадио црвени картон из џепа. Зидану је вероватно деловало као да га је извукао из дубине пакла.

Морао је да оде са места злочина, а Италијани су, само пар десетина минута касније, освојили Мундијал савршеним извођењем једанаестераца. Уследила је радост и туга, одијум за поражене и филипике за победнике. Уобичајене ствари.

Али питање је остало, питање које се придружило ансамблу оних чији пуни одговор никада неће дотаћи наше уши. Зашто?

Након много апокрифних верзија и рашомонских тумачења, ипак смо сазнали шта је Матераци рекао Зидану. Споменуо му је сестру, после дуела у шеснаестерцу који је био сачињен од благог држања и одгуркивања. Али, то није могло да буде све, зар не? Зидан је био прек, осетљив, али не и суманут. Горе од овога је чуо квадрилион пута на терену и улици. Горе је сигурно чуо и те вечери. Матерацијева увреда је повод, али узрок не може бити. Узрок је нешто што никада нећемо сазнати. Ово је био моменат када су се Зенон и Зидан поново срели.

Сам захват, неколико корака и ударац главом у груди, трајао је кратко. Али, ако је и трајао тек неколико секунди, то је било само због тога што се налазио на крају дугог, спорог и невидљивог процеса сазревања свега онога што је Зидан носио у себи, а што ће нама остати недоступно.

Јирген Клоп је говорио о томе како је излазак на терен пред утакмицу, из скученог у отворено, из тишине у буку, из таме у светло, као рођење. Нови живот којим нас фудбал благосиља из недеље у недељу. А, ако то јесте живот, шта је онда останак на терену када се светла угасе, када се угасе по последњи пут, ако није смрт. Чак и ако се заврши лепо, подизањем трофеја светског првака, то је опет завршетак. Опет је то смрт.

Можда је ово био начин за Зидана да се ухвати у коштац са егзистенцијалном сетом која се сручила на њега. Можда је посреди ту била још једна сила, противречна али и сродна.

Зидан није успео да савлада Буфона и коначно је осетио да су његове моћи балдисале. Деловао је занемоћало, као путник коме нико није рекао да је погрешио скретање. Продужетак је провео намештајући капитенску траку, која је константно спадала из неког разлога. Као да се раширила или, пре, као да се Зидан смањио.

Више није могао да постигне гол, да понесе своје саиграче, свој тим, своју земљу, себе. Био је туђа пројекција јако дуго и коначно је подлегао. Пукао, што се каже. Суочен са уметничком немоћи, док се црна берлинска ноћ скупљала око њега, побегао је и склонио се.

На крају, да бисмо разумели његов крај, морамо да схватимо целокупну суму момената и енергија које су образовале Зидана и које су га довеле баш довде. То, установили смо, а Зенон нам је у томе помогао, никада нећемо моћи.

И тако он за нас остаје непрозрачан, непробојан и неразумљив. Када је прошао, на путу ка свлачионици, поред трофеја од злата и малахита, не обративши пажњу на њега, оставио нас је да се заувек питамо. Као што су наши преци гледали муње и слушали удар грома, збуњени и одушевљени, тако смо и ми посматрали њега. Као необјашњиву и неизрециву силу природе.

Било је предивно. Било је брутално. Било је магично и било је прозаично. Био је то Зинедин Зидан.



0 КОМЕНТАРА

  1. фасциниран сам.
    ако за седам дана не буде и “Кант и Кантона“ или бар “Шћепан мали и Пипо Инзаги”, ниси човјек.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *