dysko

Жене и политика: Докле више са хипокризијом?

Гледам прије неки дан на сајту Централне изборне комисије пријављене листе за изборне нивое на којима се у октобру такмиче политичке странке и коалиције. Понеког кандидата  и познајем, за огромну већину никад  нисам чуо. Но, међутим, нешто ми je запало за око. Жене, наравно. Два-један- Два-један. И тако редом. Према Изборном закону БиХ најмање једна трећина  мјеста на изборним листама мора да припадне женама. […]

понедељак, август 16, 2010 / 07:42

Гледам прије неки дан на сајту Централне изборне комисије пријављене листе за изборне нивое на којима се у октобру такмиче политичке странке и коалиције.

Понеког кандидата  и познајем, за огромну већину никад  нисам чуо. Но, међутим, нешто ми je запало за око. Жене, наравно.

Два-један- Два-један. И тако редом. Према Изборном закону БиХ најмање једна трећина  мјеста на изборним листама мора да припадне женама. У том контексту  су листе и послагане. И никако не могу да се отмем утиску да кандидаткиње на листама, у већини случајева, представљају ништа више до пуку политичку козметику.

Зашто?

Прије свега, зато што је цијела та прича  око равноправности полова у политици потпуно лицемјерна. Жене данас овде нису равноправне нити у једном друштвеном сегменту. И то је тако. Да би стекле реалну могућност да такво стање промјене, жене, прије свега, морају бити равноправне у економским и политичким односима.

Што се положаја и улоге жена у привреди тиче, довољно је знати да су жене у тој сфери потпуно дискриминисане. Довољно је замислити сљедећу слику: просјечном домаћем послодавцу у канцеларију улази жена у четвртом мјесецу трудноће. Уколико, неким чудом, за исту и не пронађе одмах модус како да је истјера на улицу, дефинитивно ће свакој сљедећој жени, која му буде долазила на разговор о запослењу, тражити сва могућа и немогућа обећања и гаранције да никада неће ни погледати мушко, а камоли да ће ступити с истим у неки потенцијално ризичан подухват, који би могао да резултира трудноћом.

Само  на овом примјеру можемо да уочимо колико је бљутава цијела та хипокризија. Формално, сви се залажемо за повећање наталитета, здраву породицу, уважавање жене и  мајке, бла бла бла. Поготово се о  томе много разглаба у ово предизборно  вријеме. Али, уважене даме и господо, о чему ми то причамо кад је трудница persona non grata у сваком (приватном) предузећу? Бринемо се о здрављу мајке и дјетета, али нико не ферма кроз какву психолошку ситуацију пролази једна таква жена на послу.

Уколико нека жена добије добар посао, добила га је преко оне ствари. То је уобичајен принцип размишљања овде. Какво знање, каква црна диплома. Међутим, само добијање посла не значи и да је цијела ствар завршена. На послу имате шефа. Или неког директора. Или богтепитао кога све не над главом. Домаће главоње, у односу према својим запосленицама, имају само један критеријум. Јел` ова мачка или није. Ако јесте, тешко њој. Ако није, тешко њој. И никад знање, одговорност и резултати на радном мјесту, честитост или било која друга афирмативна особина нису од посебно битног значаја. Јер, жена је роб(а). И то је то. И свако, уколико је поштен, зна и признаће да овде постоји таква перцепција.

Таква перцепција, према томе, женама не дозвољава  да буду равноправне. Њихов рад се не валоризује на једнак начин као рад мушкараца. Уколико желе исту плату за исти посао који обављају, са приближно истим знањем и истом стручном спремом, жене морају да раде и преко 50% више. А у тој математици не рачунамо већ поменута понижења и не дај Боже оно мало кад закмечи.

Без пара нема ни политике. Врло јасно. Из тог  разлога ни пет изборних закона неће промјенити чињенично стање. Без  економске нема нити политичке равноправности. Стварни креатори кандидатских листа  овде нису жене. Апсолутно сам увјерен  да се у 99,9% случајева, без обзира о којој политичкој странци се радило, и каквог идеолошког профила она била, кандидатска листа формирала иза потпуно затворених врата, гдје не само чланови, већ ни они који партиципирају у раду највиших органа било које странке, нису сједили. Сви ти креатори су знали за „јадац“ два-један, два-један. И можете само да мислите шта су говорили кад су штрикирали на листу ту јадницу „један“.

Добар дио одговорности за овакво стање  сносе и саме жене. Нисам једном слушао жене како пљују неку другу жену, за коју лично знам да је вриједна, одговорна, интелигентна и стручна у послу који ради. Вјерујте, мушкарци никад не могу рећи такве гадости за жене како саме жене могу. То је лоша порука. То је порука која пристаје на горепоменуту перцепцију.

Познајем  много сјајних жена. Жена које не заслужују самилост изборног закона. Жена које су телентованије и способније од било ког мушкарца којег је финансијско-политичка олигархија гурнула на неки положај. Вјерујем да њихово вријеме долази. Вјерујем да оне могу да суштински мјењају ствари, јер су борци, јер су лафчине. Јер су прошле кроз такве ствари које просјечан мушкарац не може нити да замисли. Треба да их подржимо. Али, увјерен сам, побједиће оне и без подршке са стране. На њу, уосталом, нису ни навикле.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *