Жељко Свитлица: Сналажљиви и заслужни

Гдје год покуцаш и шта год да питаш, упуте те на неког главног Један млад човјек, предан свом послу у којем је поставио и неке нове стандарде и донио нове идеје, дође пред руководством јавне образовне установе у којој ради, и каже да је вољан да се још школује како би унаприједио знање и радне […]

четвртак, март 28, 2013 / 14:48

Гдје год покуцаш и шта год да питаш, упуте те на неког главног

Један млад човјек, предан свом послу у којем је поставио и неке нове стандарде и донио нове идеје, дође пред руководством јавне образовне установе у којој ради, и каже да је вољан да се још школује како би унаприједио знање и радне вјештине. Они му одговоре: „Што ће ти то?”

Он се, наравно, у доброј мјери занесен својим послом, прво чудио, затим разочарао сазнањем да жеља за напретком није пожељна, а онда је хладне главе схватио…

Република Српска је у свим областима подијељена на крупне, средње и ситне посједе и то је права подјела власти, испод имена: законодавна, извршна и судска.

Привреда, образовање, медији, спорт, здравство, туризам… уперите прстом, и привиђење ће се распршити, угледаћете мање или веће посједе и посједнике који, свак у својој прћији врши власт, уређује и одређује, тргује и зарађује. Упрежући сву „сналажљивост” и везе како би се одржали на површини и за свог „мандата” се надисали што више ваздуха, што крупнијим уздисајима.

Oви феудалци своју снагу црпе из бојазни ниже-запослених да ће изгубити посао и плату, и њиховог страха да их закон неће заштити ако им се учини било каква неправда.

Типични представници су брачни пар Никола Мићић – Гордана Ђурић који годинама управља Пољопривредним факултетом, ”укључени у све управљачке структуре на Пољопривредном факултету и бањолучком Универзитету”, како кажу професори који су дигли глас против њих, актери су афера око донација, све уз помоћ свог приручног предузећа и невладине организације. Када осјете да полуге изнад њих слабе, позову се на Закон и туже државу јер их није увела у посјед земљишта које су купили. Дакле, користе све алате које имају како би свој посјед, утицај и имовину проширили и увећали.

Да се и Средњошколским домом може управљати као феудалним посједом показао је директор ове установе Бранислав Видић, који тамо запошљава кога хоће и кад хоће, пред очим јавности, не хајући много за притужбе, правила и законе.

Још једна мања коцкица из мозаика је већ чувени Милош Шмитран, занесени велепосједник бројних некретнина и доскора суверени владар путева новца за борачко-инвалидску заштиту у Граду Бања Лука.

Сви су они дио неког већег посједа нијанса на слици већег формата на којој је нацртана Српска са својим институцијама и животом, уопште. Сви су они „заслужни”, у истом смислу у којем су се они „заслужни” из времена бивше државе пењали на друштвеној љествици, а промјене, ако их има, само су резултат прилагођавања новим условима.

Наш најпознатији писац писао је: „ко хоће (у држави)…да буде чекић, а не наковањ, тај мора да се високо попне и да се сталним напором вјешто држи на тој тешкој и вратоломној висини”. Али, он је мислио на Отоманску царевину!?

У случају који спомињемо на почетку, директор неке јавне установе или образовне институције чврсто се држи за столицу на којoj сједи, а одлучним ударцем ђоном одбија сваку помисао да би морао устати са столице. Не трпи идеју да би неко „испод” могао напредовати. Не трпи ни идеју напретка.

Зато не треба да чуди што се неки млади људи које знам труде и раде, нпр., у „Мекдоналдсу”, за плату која је мала, у атмосфери у којој се грешке броје и записују, али гдје се и труд такође броји и записује, па на основу тог труда радник гаји наду да ће му се понекад поставити степеник на који ће моћи да се попне, напредује и увећа своју зараду.

Нажалост, предузећа или институције у којима се цијени и мјери труд и рад малобројна су и обично су то стране фирме које се баве модерним технологијама.

У посједима које смо описали не броји се ништа, цијени се тишина, а ванредно стање настане тек када нестане пара или почну унутрашњи обрачуни – рецимо кад министар финансија одједном изјави како Пореска управа годинама има вишак запослених који ништа не раде – што је пролазни потрес у току којег се само треба чврсто држати. По могућности за неког јачег, ко има бољи ослонац.
 



0 КОМЕНТАРА

  1. Javna preduzeca kod nas funkcionisu po sistemu “stocne piramide”. Na celo se postavlja poslusno govedo. Posto nezna nista o poslu, a lako prepozna koo je sve od njega pametniji u preduzecu a prepozna ko su idealni “uvlakaci”, za svoje najblize saradnike on (ili ona) postavlja “junad” koji opet lobiraju za neke sitne sefove “telad” i onda svi zajedno sa onim govedom sa pocetka price, sve one koji su obrazovani , inteligentni i ambiciozni drze pod stalnim mobingom!!! Imaju izbor da pognute glave cute i slusaju kako im polupismeni gupan ili glupaca prica kako kako se radi ili da odu iz firme, grada, zemlje…jer ovoj vlasti ne treba nelojalna omladina, sto se njih tice mogu svi da idu u tri P.M. samo da “ne smetaju”.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *