Жељко Пржуљ: Питаће нас унуци што смо били у српској војсци

Држимо се пароле да никада није касно, и представљамо интервју са писцем који је ове године објавио значајно дјело, а да то многи нису примијетили, или нису жељели да примијете. Пржуљ је током рата био, како каже, "међу безобразнијим и талентованијим" па је објављивао текстове за више листова у Српској, а затим и у Србији. […]

субота, октобар 25, 2014 / 07:44

Држимо се пароле да никада није касно, и представљамо интервју са писцем који је ове године објавио значајно дјело, а да то многи нису примијетили, или нису жељели да примијете.

Пржуљ је током рата био, како каже, "међу безобразнијим и талентованијим" па је објављивао текстове за више листова у Српској, а затим и у Србији. Из тих текстова изродилe су се његове касније збирке приповједака. Књига која је повод овог интервјуа свакако је његово најамбициозније дјело

Роман Рука анђела је прича у којој се Сарајевски атентат догађа на самом почетку. Остатак говори о судбини Срба са ове стране Дрине, нешто о чему се није посвећивала посебна пажња ни у књижевности, ни кроз статистике о страдалим. Пржуљ је у роман уклопио мноштво прича потомака добровољаца, сарајевских атентатора и оних који су дијелили судбину Срба у Босни, што га одваја од романа који су писани само на основу историјске грађе.

Како је прошла књига Рука анђела, шта каже критика, а шта публика и број проданих дјела?

„Рука анђела“ је обиман роман који је у стандардној величини слова и формату књиге требао да има преко 1200 страница. У договору са Издавачем повећали смо формат књиге, смањили фонт и избацили поједине дијелове тако да је роман упакован на преко седамсто страница. Мање није могло. И као такав у ова времена кад се слабо чита, поготову домаћи аутори, историјски романи и та такозвана тешка литература, за првих мјесец дана први тираж од 2000 примјерака је распродан, а од нових од 1500 не знам да ли ће ишта остати за Београдског сајма.

Као аутор волио бих да је штампано и продато 100 000, али и овако сам презадовољан, поготову што од књижевне критике нико није написао ни слова и што ниједне новине у Републици Српској нису објавиле ни вијест о роману. А свима пуна уста Великог рата, Гаврила Принципа и Младе Босне. Праве се интервјуи са бошњачким писцима који се јавно декларишу као српски непријатељи; за писце који годинама живе у Београду а формално се декларишу да су из Републике Српске одвајају се дупле странице и получасовне емисије поводом тога што су „предали рукопис издавачу“ , а „Руке анђела“ нигдје. Све ми то личи на „Нож“ Вука Драшковића који је у страшна времена комунизма ишао тајно од читалачке руке до руке.

Може ли се рећи да је ово ваше капитално дјело? Колико сте дуго радили на њему, од сакупљања материјала, до писања и издавања?

Кад неко напише роман од 1200 страница и на њему ради десет година онда то јесте његово капитално дјело. Нисам ја десет година сједио у соби, као гроф Монте Кристо, и само писао „Руку анђела“, у том периоду сам објавио неколико књига поезије и приповједака, али прави озбиљан рад увијек се сводио на овај роман. Рукопис је завршен 8. Марта 2012. године и онда је услиједило оно најгоре, а што ме посебно изненадило, тражење издавача. У Србији ме одбило десетак издавачких кућа, у Републици Српској сви.

Не постоји релевантна институција и издавач којима се нисам обратио са једноставном молбом да нађу угледног историчара и угледног књижевника и да ако њих обојица дају позитивно мишљење да ми помогну да објавим роман. Предсједник РС, потпредсједник РС, Миниостарство културе РС, шеф кабинета српског члана предсједништва БиХ, савјетник предсједника Вијећа министара БиХ, Директор РТРС, Захумски владика (и Дабробосански администратор), Вишеградски режисер и Завод за уџбенике РС нису сматрали да је „Рука анђела“ вриједна труда. На конкурсу Завода за уџбенике РС за необјављени роман „ Рука анђела“ није ушао у ужи избор међу 12 рукописа. Сам Бог ми је дао уреднике у Новостима Душка Миловановића и Драгана Вујичића и „Рука анђела“ послије више од двије године је угледала свјетло дана.

Како је дошло до сарадње са Новостима, и колико то олакшава све оне ствари о којима читаоци не мисле када роман дође пред њих?

Послије онолико одбијања посумњао сам у квалитет романа и неколицини драгих људи који се разумију и који се баве књижевношћу послао сам рукопис са молбом за искрено мишљење. Једне вечери, око поноћи, јавио ми се Драган Вујичић уредник из Новости са изјавом да се то МОРА штампати и питањем хоћу ли са Новостима. Новости објављују аутобиграфије познатих личности (Лаушевић, Карајлић, Борисав Јовић) тако да сам сумњао да ће прихватити „Руку анђела“, али сам пристао.

Кад су Главни уредници у Новостима видјели толики текст и они су се поколебали. Затражили су и од Предсједника Републике Српске да заједно уђу у пројекат. Он је и њих одбио. Тих дана у Београду по неком приватном послу боравио је бивши предсједник РС Мирко Шаровић и кад су му из Новости објаснили шта имају послије тридесетак секунди објашњавања господин Шаровић је пристао да преко СДС помогне издавање „Руке анђела“. Мени као аутору тако је испало боље, јер добио сам рекламу какву само могу пожељети, а тиражи романа у Републици Српској су од 300-500 примјерака.

Како би описали књигу, како препоручили читаоцу да је прочита?

„Рука анђела“ је роман о епохи. Он говори о догађајима на Балкану, поготову у Босни, у периоду од 1914. До 1919. Године. Ту су уткане судбине Младобосанаца до самог њиховог скончања по АУ казаматима, судбине њихових породица, грађана Босне и Херцеговине мобилисаних у АУ војску, пребјеглих Срба као и цивила у логорима у Добоју и Араду.

Историјске личности Апис, Танкосић, војвода Вук, регент Александар, Пашић, војвода Бабунски, Коста Војиновић, Коста Тодоровић, Надежда Петровић мјешају се са сељацима из села Унуковићи код Сарајева и Доброг Поља и са њима заједно ратују на Церу, Колубари, Добруџи, Сочи, Солунском фронту, Романији, Београду, Мојковцу, повлаче се преко Албаније, суде се у Солуну, воле се, мрзе, гладују, болују од тифуса и умиру.

Како си задовољан реакцијом публике у свом крају, како у ширем завичају Републике Српске? Је ли домаћим умјетницима најтеже продријети до Бање Луке?

У Источном Сарајеву на самој промоцији пред 250 људи продало се око 80 примјерака романа. Од тада се продало преко 500 романа, а у нашој библиотеци четири романа, колико имају, увијек су на читању и направљена је „листа чекања“. Читаоци се пријаве оставе број телефона и кад се роман врати онда запослени њих зову. Тако је скоро у свим мјестима у источном дијелу Српске. Људи зову на мобилни, траже од мене да купе књигу, распитују се о појединим ликовима и догађајима, имају нешто да додају што ја нисам написао итд. Што се тиче Бање Луке…У највећем граду Републике Српске установљена је награда за најбољу књигу за коју МОГУ КОНКУРИСАТИ САМО ПИСЦИ КОЈИ ЖИВЕ У БАЊОЈ ЛУЦИ.

Писали сте ратне приче. Да ли је остала нека прича из тог периода, коју би жељели да испричате? Да ли смо се овом периоду достојно одужили у умјетности?

Да остала ми је једна велика прича. Од наоружавања до исељавања. Само смрт или мождани удар могу ме спријечити да је напишем. Ја ћу свој дуг својој браћи, саборцима и друговима да одужим, а другима нека је на срамоту што Федерација БиХ има десетак филмова на ту тему, што филмове снимају Косово и Палестина, а ми блејимо.

Срби, нажалост, имају превише историје а да је нису забиљежили. Нарочито на територијама гдје ми сад живимо. Американци су о обрачуну код ОК корала, гдје су се сукобили четири бандита и четири полицајца направили томове књига и филмова, а Срби су заборавили толике устанке и толике историјске личности. Нема романа о Његошу, Пупину или Иву од Семберије, а да не помињем филм или серију.

Да ли је то дио триологије коју сте најавили?

"Рука анђела" је замишљена као први од три романа који говори о страдању и борби за слободу Срба западно од Дрине у двадесетом вијеку. Друга књига би говорила о Другом свјетском рату и ту сам прикупио доста историјске грађе, непознате широј читалачкој публици, а треће о овом " нашем" рату. Међутим, проблеми са издавачима и маћехински однос власти РС су ме поколебали, јер све чешће се питам " што ми треба да трошим године рада и труда кад боље пролазе фејсбук пјесници и шкрабала блиска властима и вјечитим члановима жирија", и засад сам "прескочио" другу књигу. Нека дјеца а и њихови родитељи у Републици Српској и даље уче и причају о седам офанзива и седам секретара Скоја, о Иви Лоли и "сретним годинама за вријеме Тита", а четнике замишљају онаквим из Булајевићевих филмова. Брадате, прљаве, са камом у устима и ражњевима на раменима.

Историја је значајан дио вашег књижевног рада. Како се родило занимање за њу?

Љубав према историји се јавила давно, још у основној школи. Кад ми као унуку четничког мајора иако најбољем ђаку нису дали да носим ђачку штафету, а послије у другом разреду средње школе кад ме нису примили у Савез комуниста. Оба та догађаја сам оплакао и из љубави према дједу, мимо његовог знања, сам почео да истражујем што је то он отишао у четнике а не у партизане. Сад ми је то јасно и само се плашим да ако овако наставимо наши унуци ће се питати што им је дедо отишао у Војску Републике Српске, а не у Армију БиХ.

Једном сте рекли да сте сезонски писац. Шта значи тај израз?

Ја породицу храним бавећи се грађевином и пишем само зими кад прође грађевинска сезона и из страха да нећу стићи да завршим обје књиге, одлучио сам прво да напишем роман о "нашем" рату. Да нас у историји не забиљеже у најбољем случају као Радованову буну. Још не знам шта ће све испасти од тог мог плана јер има она народна "Господ се најслађе смије људским плановима"

 

 

Мистерије Сарајевског атентата

Од Илиџе до сарајевске Вијећнице и натраг до музеја ( око 16 километара дионице кроз уске градске улице) Фердинанда је обезбјеђивало 36 полицајаца; два мобилисана корпуса АУ војске дан уочи Видовдана су задржана на сарајевској периферији.

Непобитно је доказано да је Принцип пуцао два пута; на Фердинандовој униформи која се чува у Бечу имају двије рупе од метака, на нози и на грудима, а аутопсијом је утврђено да је он умро од ране на врату.Прекинута му аорта. Треба још додати да је убијена његова супруга, да је рањен сапутник у аутомобилу и да је један метак погодио аутомобил.

Амбасадор Србије у Бечу је упозорио АУ министра финансија ( надлежног за БиХ) да се у Сарајеву припрема атентат.

Цијело Сарајево је знало за завјеру и због тога је да завара траг Илић ангажовао Мехмедбашића, Чубриловића и Поповића ( за које се зна).

На суђењу у Солуну Апис признаје да су његови људи Принципа и другове опремили пиштољима марке „наган“, а Принцип је пуцао из „бровинга“.

 



9 КОМЕНТАРА

  1. Da budem iskren, Željko mi je ukazao na jednu meni iznimno bitnu dimenziju – da se isplati pisati “bez kalkulacija” sa kojekakvim Šorošima, NED i sličnim fondacijama. Odnosno, da je finansijsku kalkulaciju moguće zatvoriti i na bazi “domaće čitalačke publike” kao osnove. Dooobroooo!

  2. “У договору са Издавачем повећали смо формат књиге, смањили фонт и избацили поједине дијелове тако да је роман упакован на преко седамсто страница.”

    Pravi izdavač bi iskandžijo pisca i markerim zacrnio barem pola knjige. Ako nisi sposoban svoju ideju strpati u četri stoje sitnog fonta onda ili se zoveš Tolstoj ili nemaš mjeru.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *