Жељко Цвијановић: Дачић је озбиљно уцењен човек

Уредник портала Нови Стандард (настао из штампаног недељника Стандард) одговара на наша питања у вези са ситуацијом у Србији.

О ситуацији у Србији нама у Српској одавно недостају квалитетне анализе. "Наш човјек" који је одавно каријеру започео у Београду, један је од оних који анализирају. Потанко. Његови текстови су дуги, али сликовити. И још нешто, читајући помислићете: Тај нешто зна.

Однос нове власти у Србији, ситуација на југу, хапшења, била су питања, којим смо догађаје у Србији покушали довести у шири контекст.

Написали сте неколико текстова који су веома критични према Дачићу. Зашто је он по вама водећи негативац, иако се маркетиншки поставља као бескромпромисни борац за српске интересе не Косову?

— Овде као да нико није анализирао зашто је Борис Тадић пао, стара маркетиншка матрица преовладава као да се није ништа догодило. Заборавља се, међутим, колико се у свом дејству та матрица истањила и отуда једва да ћете данас у Србији наћи некога ко заиста мисли да Дачић брани Косово.

Плашим се, међутим, да је Дачићева ситуација комплекснија од обичне разлике између слике коју ствара о себи, и стварности. Штавише, она је опасна за Србију, и њен опис чак измиче инструментима класичне политичке анализе. Наиме, довољно је да ујутро у неколико београдских новина прочитате колико су у криминал и корупцију огрезли Дачићеви људи, па да погодите ко ће од њих увече на телевизији бодрије предавати Косово и растурати државу, таман у мери колико је ујутро био велики наслов о њиховим рукама у меду. Замислимо, када то раде јавно на телевизијама, шта тек раде по „бриселима“ и амбасадама.

Наравно, ради се о уцени странаца, којима беспоговорно служе мање-више сви српски медији – ниједно новинарско удружење или регулаторно тело о томе није рекло ни реч – и ради се, наравно, о томе да је Дачићева премијерска позиција потпуно делегитимисана. Хајде да не говорим овај пут о томе колико је он одговоран за све то, него да се задржим на илустрацији његове објективне ситуације. Покушајте да замислите да смо у рату са неком силом и да извршне команде у том рату држи наш премијер. Покушајте затим да замислите да га је непријатељ заробио и да га држи у својим рукама. Све је то људски и догађа се, осим што у нашем случају наш премијер из непријатељских руку преговара у условима мира и што ми на то пристајемо.

Његова позиција је отуда толико делегитимисана да он Србији, рекао бих чак и себи, још може да помогне једино тако што би поднео оставку. Наравно, проблем тиме не би био решен, али с њим на месту премијера гарантовано се не може ни говорити о решењу било ког проблема.

Како то изгледа конкретно, у смислу да су договорена рјешења само корак омогућавању Косову да функционише самостално?

Србија убрзано одустаје од Косова: она примењује границе покрајине као државне, примењује косовско држављанство, које ће морати да затраже и Срби, одустаје од своја два највећа привредна ресурса на Косову – Електропривреде и Телекома – и предаје их у руке Приштини. Круна свега је повлачење државе Србије са севера Косова, што ће бити главни услов Београду за добијање датума преговора. Ту је и Дачићево апсурдно и безглаво подизање улога у понуди Приштини чланства у УН под условом да пристане на целовит договор.

Истини за вољу, потребно је имати толико разумевања за нову српску владу, па рећи да јој није лако да пружи отпор на Косову после Тадићеве владавине, која је у сваком смислу похарала земљу до нивоа који још увек не можемо ни да замислимо. Наравно, ту се моје разумевање завршава, јер свакако да је остало капацитета и адута да Београд пружи отпор, ослоњен на онај не тако слаби део света који брани нашу позицију на Косову.

Услов, међутим, да би се бранило не само Косово већ и све друго што је нападнуто – територије, привредни ресурси, идентитет… – јесте редефинисање српског односа према ЕУ. Када је то изостало, изостало је и све друго. Наравно, сада остаје питање зашто влада није поступила на једино исправан начин и енергичније заштитила државни интерес. Ради се, по мени, о веома вештом маневру западних служби, изведеном уз кориштење бесловесних српских елита, медијских и осталих.

Наиме, носиоцима власти једноставниом техникама оборен је полиитчки хоризонт. Другим речима, можда су они и дошли на власт верујући да треба да служе држави и грађанима, али врло брзо странци су им у фокус довели сопствене судбине. Сада Дачић брине како да преживи дан не питајући за цену тога. Можда он и верује да ће, кад преживи, покушати да нешто уради за Србију, али неће, просто зато што за њега никад неће доћи тај дан у коме неће бринуту за своју судбину од онога што би могли да му ураде странци.

Зато ће он и ова влада вероватно од судбине добити још једну шансу: у јуну ће тешко ударити главом у врата ЕУ и, ако тада не доду себи, уверен сам да ће Србија тада остати без већине решења да очува државу мирним путем. Та нада ме, међутим, више плаши него што ми буду очекивања.

Другим речима, Србија се први пут у својој двадесетогодишњој кризи сусреће са фактором времена. Ако у овој и наредној години останемо на путу ка ЕУ – а то значи ако сасвим останемо без ресурса којима ћемо привредно подизати земљу (пољопривредно земљиште, енергетика), тада ће шансе за наша политичка решења бити минималне. Да парафразирам Екмечића, тог тренутка своју будућност гледаћемо кроз таму, и међу нама, плашим се, реч неће имати најразумнији, већ најопаснији.

Споменик у Прешеву је уклоњен. Да ли је то било тестирање државе Србије, и ко је то чинио? Ко је како прошао са оваквим епилогом?

— Споменик је уклоњен, али – кад се подвуче биланс те кризе – налазимо бар неколико важнијих ствари од уклањања споменика. Наиме, као адут у косовске преговоре убачене су три општине са југа Србије, које су до сада држане ван сваког преговарачког процеса.

Друго, имајући у виду да Албанци са југа Србије не би урадили ништа без налога из Приштине, а ови ништа без Вашингтона и Брисела, показало се отварањем те кризе не само колико је српска држава рањива, него и колико није у стању да пронађе решење ни за једну сличну ситуацију.

Треће, ваљда нема некога ко мисли да ће после кризе са спомеником Србија одлучније преговарати са Приштином. А то значи да Србија тиме није тестирана – тестирана је давно и пала је – већ да су је уочи одлуке на Косову и Метохији само подсетили да могу да јој отворе бар још пет сличних кризних жаришта, ако се за тим укаже потреба. Дакле, губитник је Србија, добили су сви они који су против ње.

У ком свјетлу требамо посматрати промјену текста резолуције предсједника Србије? Чија је то замисао, изведба, и говори ли то нешто о неслагањима у СНС?

— Опет странци, наравно, уз чинодејствовање наших. Овде имамо Дачића, који је, рекох, тешко уцењен. Поред њега имамо Вучића, који – мој је утисак – верује да је Косово камен у српској ципели, како то каже овдашњи Пилат Венсан Дежер, и да ће испоручивањем свих западних налога на Косову моћи да ојача Србију. На крају, имамо и Николића, који има комплекснији увид у ситуацију, али зна да не сме да дозволи себи да политички „погине“, што би му се десило ако би га странци изоловали из најважнијих питања. Уосталом, видели смо као је Дачићев састанак са хрватским премијером био заказан иза Николићевих леђа, чиме му је показано шта све може да му се догоди.

Отуд је било логично да Николић попусти пред Дачићем и нешто дискретнијим Вучићем. Наравно, није ово прва српска власт која је заробљена и нема снаге да се одупре, проблем је што она такав проблем може да превлада само вишком концепта. А ја концепт не видим, чак ну у елементарним стварима попут културе, коју би, макар као Милан Недић свјевремено, могли да бране ако већ не могу територије или економију.

Сви су одушевљени Вучићем хапшењима. Да ли су му списак за хапшење и докумантација стигла на готово, извана?

— Не, Мишковић без воље странаца не би могао да буде ухапшен. Вучићев проблем је што борбу против криминала – дакле потез који је у дисконтинуитету са претходном владом, највећим историјским кривцем за стање које сам описао у досадашњем разговору – проводи ослањајући се на факторе који очитују континуитет са временом 2008.-2012.

Дакле, са странцима, са тужилаштвом које је крило криминал Тадићевих људи, са медијма који су радили то исто. Речју, борба против криминала није сасвим без домета, али још увек је далеко од оне тачке кад више не може да се окрене у своју супротност. Уз све примедбе, Вучићу држим палчеве, али се не кладим на њега.

Какве су шансе за ванредне изборе, и ко ту како стоји од странака, коме би то одговарало?

— Шансе су мање него пре усвајања резолуције у скупштини. За изборе је, наравно, радо Вучић, чија популарност је на врхунцу и које већ за неки месец неће бити толико – када Србија схвати да се решила Мишковића, али да не живи ни мало боје јер је на његово место упао неко други. Против је Дачић, који је, држим, потпуно демолиран својим трагичним изјавама о Косову, открићима о криминалу његовх људи и састанцима са Тачијем. Против је и Николић, коме би излазак напредњака на изборе смањио утицај у корист Вучића. Дачић је нуђењем странцима таквих уступака на Косову какве они нису ни тражили на добром путу да купи још неки месец без избора, јер њих неће бити док то не кажу западне амбасаде.

Лично, ни сам питање избора не сматрам сада толико важним. Они би довели до промена на сцени, али не верујем да би довели до промена у политикама, посебно не државној. А, кад су промене у питању, више се надам јуну и одлуци Брисела о датуму преговора са Беогадом. То може да буде тренутак истине и отрежњења, чак не толико у вођству државе колико међу грађанима. Елем, видим врло немирну, чак драматичну, јесен у Београду, у којој би избори могли да буду корак према неким решењима.

Доста не-мејнстрим медија у Србији потенцира да се Војводина тихо одваја, и да ће се њено питање интернационализовати. Колико има основа за те приче у дјеловању политичара у Војводини, и да ли ЕУ има интерес да и тако дестабилизује Србију.

— Војводина би, наравно, могла и да се одвоји, а да то питање српски медији сакрију. У отпору који претходних дана сепаратисти показали увођењу ћирилице и бесу пошто је Миодраг Зарковић из „Печата“ раскринкао смисао функционисања Радио-телевизије Војводине видело се постојање целе сепаратстичке инфраструктуре – од политчке преко НВО до медијске и међународне.

Не бих желео да омаловажим људе који томе пружају отпор, али он је слаб, и Војводину у Србији данас држи само расположење грађана, које, као у случају Црне Горе – видели смо – може да буде промењиво. Надам се, међутим, супротном процесу, уверен да, ако неко Србију спасе, то неће бити њене елите, већ управо грађани.