Зашто ваља домаћа храна, а не ваљају домаће ивестиције?

Марко Шикуљак међу вијестима из економије налази добре и лоше, те пита зашто само говоримо о страним инвестицијама. Било би занимљиво, али и корисно, кад би Срби о економији причали у кафани, барем трећину колико о фудбалу. Ни ја се додуше њоме не бавим више него спортом, али пратим ту негдје. Можда многе не интересује, али […]

среда, новембар 9, 2011 / 08:40

Марко Шикуљак међу вијестима из економије налази добре и лоше, те пита зашто само говоримо о страним инвестицијама.

Било би занимљиво, али и корисно, кад би Срби о економији причали у кафани, барем трећину колико о фудбалу. Ни ја се додуше њоме не бавим више него спортом, али пратим ту негдје. Можда многе не интересује, али није ред писати само кад су у питању лоше вијести.

Ето, накратко сам на локалној ТВ чуо како фабрика сушеног поврћа Семберка Јања, коју сам спомињао у текстовима , изашла на зелену грану. Након силног мољакања, добили су помоћ владе јер су плављени, па ће премостити производни циклус.

Импонује наравно, како медијима влада искешира појединачно и веће износе, иако их, барем не јавно, нису тражили никакву помоћ. Са друге стране, у производњи морате пиштати као гуја у процјепу, не би ли добили помоћ. У тим приликама измишљено је оно идиотско, сви смо на тржишту, а тржиште је сурово. А та причазашто  је глупост.

Предсједник је био у Америци и позвао на улагање у Српску. То је лијепо, јер би било лијепо да нам сва улагања не буду из Русије. Не мислим на причу о ТЕ Угљевик, већ на то да је у Шипову отворена фабрика бетонита, која је запослила 50ак људи. Скоро све за извоз. Било у дневнику, у 17. минуту. То је позитивна вијест и аплаудирам. Ајмо још да се зада, у сваком граду по једна фабрика, нова да се отвори или стара покрене.

Не бих се ја, додуше, уздао превише у патриотизам наших људи тамо у Америци. Ем је упитно колико знају српски (а то је прва ставка) ем ни они нису луди да улажу тамо гдје се њихова пара не поштује. Ако већ желимо да имамо посла са нашим расијањем, треба звати начелника Лопара Рада Савића. Он ваљда зна зашто је мајевичка дијаспора најагилнија у помагању свог краја, и то тако што отвара фабрике.

Но ништа нас не оправдава да сами улажемо и подижемо своју производњу, а не само да призивамо стране инвестиције. Пракса показује да је Пољска у времену кризе била једна од здравијих економија, јер се више уздала у се и своје кљусе. Зато не знам зашто ми радимо супротно.

Код нас је ликвидирана још једна фабрика, али и физички. У питању је Интерплет из Брчког који је производио чарапе (А Динкић плаћа Бенетону да их прави у Нишу).  Нема тога у медијима, не би ни знао да ми нису причали људи који су радили на измјештању машина и сличним стварима. Растурена фабрика да оде на комад као старо гвожђе.

Причају радници да је грађена као инвестиција Бате (чувени произвођач ципела), да су се дивили начину како је изведена вентилација, и како је зидана, јер су једва рушили. А све је било тако да се могло лако кренути у производњу, да се хтјело. Тако кажу, а ја им вјерујем.

Никоме није јасно зашто се држава не умијеша, или зашто се није умијешала раније, па спаси и преузме оно што може да се покрене.

Ево вијести за крај, па видите: Покренут рудник Миљевина код Фоче. Од државе купљен за 6 милиона, а за веома кратко вријеме прикупљено 40.000 тона. Продаја угља на тону је 100 марака, а на велико Крагујевац ће за 30.000 тона плаћати два милиона марака. Ако Миљевина планира годишње испоручивати 200.000 тона, прерачунајте за колико се власнику исплати уложено у куповину.

Зашто посао није покренула држава, то је неко друго питање.
 



0 КОМЕНТАРА

  1. Ne može se o ekonomiji pričat i sudit samo na osnovu medijskih izvještaja. Novinari su nam u potpunoj gabuli i slabo se oni razumiju u te stvari. Treba tu ekonomiju oprave vidjet i u rukama držat.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *