Зашто у РС нема странака које се залажу за независност?

Фронтал.РС је неуобичајено дуго држао ово анкетно питање. Просто зато, што га нико до сада није постављао. Шта је разлог: кукавичлук српских политичара, потпуна контрола странаца; или ипак то, што не посједујемо излаз на море? Дугогодишњи јавни дискурс и медијски мрак у РС, условио је да одзив гласача врло брзо јења, након периода који је […]

недеља, јун 7, 2009 / 08:53

Фронтал.РС је неуобичајено дуго држао ово анкетно питање. Просто зато, што га нико до сада није постављао. Шта је разлог: кукавичлук српских политичара, потпуна контрола странаца; или ипак то, што не посједујемо излаз на море?

Дугогодишњи јавни дискурс и медијски мрак у РС, условио је да одзив гласача врло брзо јења, након периода који је иначе предвиђен за овакве ствари. Од 1.027 гласача у укупном збиру, већина је гласала у првих двије седмице анкете, иако је она ту више од мјесец и по дана.

Изгледа да су гласачи на Фронтал.РС релативно брзо изгубили ентузијазам, као што су то одавно учинили и бирачи, на бирачким мјестима изван сајберсвијета.

Понуђена су била три питања, и резултати су сљедећи:

1. Српски политичари су недосљедне кукавице: 51,50%
2. Зато што нас потпуно контролишу странци: 31,06%
3. Немамо излаз на море: 17,44%

Природно, сваки од понуђених одговора на ово, заиста нелогично стање на политичкој сцени РС, има своју унутрашњу логику. Питање је само који од ова три разлога је претежнији. Тако ћемо прије њихове појединачне обраде, ипак указати на то да смо добили реаговање из Српске напредне странке (оне старије, основане прије раскола Николић-Шешељ, са Винком Перићем на челу), одакле су нам указали да њихова политичка партија има независност РС инкорпорирану у свој статут.

У том случају, ако ништа, анкета је послужила да се сазна један, до сада широј јавности непознат податак. Дакле: постоји странка која се залаже за независност РС.

Таквих странака нема у парламенту, нити наши политички представници икада отворено смију да поведу разговор на ту тему. Чак ни од стране нечега што се назива "одређеним елементима у странци" или "фракцијама", које су основане да би рекле оно што руководство не смије. Не постоје чак ни "јастребови", као појединци унутар политичких организација, који су икада издвојили овакво мишљење на тему "неопходне уставне реформе БиХ".

У Црној Гори, напримјер, и прије политичког преливодства Мила Ђукановића, који је Момира Булатовића (на првим изборима након раскола у странци) добио управо на пароли "Југославија без Милошевића"; ипак је од успоставе вишестраначког система постојала парламентарна странка опредјељена за независност – Либерални савез Црне Горе.

Мило је касније узео програмска начела ове партије, и не само да им није платио ауторска права, него је њихову идеју у својој интерпретацији наплатио на изборима и, најблаже речено, дискутабилном референдуму.

У исто то доба у Србији, постојале су двије прилично непрепознатљиве странке Демохришћанска странка Србије Владана Батића и Г17+ Млађана Динкића.
Оне су своју профилацију управо градиле на тој кардиналној тези, односно залагању за независну Србију; него што је та политичка идеја била нешто око чега би се могао окупити већи број грађана Србије.

Такође, данас у Србији имамо неколико врста јеретичких мисли, што само побија све подривачке приче НВО-сектора о "недемократичности и неслободи јавне мисли у Србији". У питању су, дакако, ЛДП Чедомира Јовановића, који се из Београда залаже за независност Косова и Метохије; те Ненад Чанак, који се из Новог Сада залаже за независност Војводине.

Без обзира што овај потоњи то редовно пориче, резултат овакве политике видљив је на Бановини (згради Извршног вијећа Војводине), гдје је инсталирана "застава Војводине", неутемељена ни у једном историјском документу или државотворној логици. Осим сепаратистичкој, наравно.

Сјеверну Ирску, Баскију, Каталонију, Паданију, Квибек… те многе друге спорне регионе у свијету, не вриједи ни стављати у контест са РС. Сви они имају своје, мање или више маргиналне представнике, који се, мање или више отворено, залажу за независност ових региона.

Највише наших посјетилаца сматра да је кључ у кукавичлуку и недослиједности српских политичара. То се и најбоље види из страначких саопштења за јавност, а која су давана у прошлости. Готово да се не разликују ставови љевице и деснице. Та саопштења се од 1995. године на овамо, могу подијелити по томе да ли су писана из опозиције или са позиције.

Редовно се из опозиције потенцирају национални интереси и социјална правда, док са позиције стижу "реалистични" ставови, усмјерени на што већи степен незамијерања "међународној заједници".

То нас директно доводи до другог анкетног питања, односно тврдње да нас "странци потпуно контролишу". То је, наравно, било потпуно тачно до средине мандата Педија Ешдауна, али након одласка окупационих трупа у Авганистан, а затим и у Ирак; није било никакве конкретне полуге, којим би исти могли контролисати политичку вољу РС.

Чак ни економски, будући да је економска помоћ, па чак и тзв. "директне стране инвестиције", заправо мисаона именица у тренуцима глобалне економске кризе, а поготово из касе оних земаља, које врше навише притиска на извршне власти у РС.

Наши политичари су се формирали као личности у доба владавине Јосипа Броза, а затим и високих представника као готово полубожанских личности, тако да ни не познају дјеловање у политичком систему, у којем би самостално доносили стратешке и спољнополитичке одлуке.

Сваки спољнополитички реалитет или уважавање промјене стања на домаћем терену, сујевјерно доживљавају као политички авантуризам и непотребне проблеме за вријеме трајања њиховог мандата, који пружа издашна средства из "ваннаставних активности".

Оно што је најмањи број читалаца идентификовао као проблем за непостојање политичке мисли о независности – био је излаз на море. У неким писмима на адресу Фронтал.РС, посјетиоци су то доживљавали као духовито продужење форме питања на три опције, будући да су прве двије више него достатне за идентификацију проблема.

То, наравно, није тако.

Да један народ не може имати просперитета, те израсти у самосталан и моћан етнос у условима непријатељски и освајачки настројеног окружења, осим ако не посједује излаз на море, био је свјестан још руски цар Петар Велики.

Он је своју престоницу, Петроград, тврдоглаво замислио на мочварном ушћу ријеке Неве у Балтичко море, сматрајући да је то једини начин да Русију извуче из изолације.

Примјери као што је Куба или Албанија, показују да је у тим условима могуће одржати политички систем или опредјељење, које је потпуно супротно ставовима окружења. Албанија је тако својим везама са Кином успјела да у самонаметнутој изолацији, те непосједовању техничких или производних капацитета, ипак одржи свој ригидни режим и спасе државу од потпуног унутршњег колапса. Он је услиједио тек падом Берлинског зида и отварањем Кине ка свијету.

У циљу онемогућавања да српски народ користи излаз на море, односно теретна пристаништа, у циљу очувања своје самосталности; у Црној Гори је инсталиран послушни режим Мила Ђукановића, спреман чак и на признање Косова. (Уз заговарање Његошеве традиције.)

Тако је Брчко, као лучки излаз на пловну Саву, претворено у Дистрикт који дијели РС на пола; док истовремено нема говора о таквом статусу Неума, јединог званичног излаза БиХ на море.

Кажемо званичног, јер је територија данашње БиХ, по окончању Другог свјетског рата, по АВНОЈ-евским границама имала још један излаз на море. Општини Требиње, припадао је дио обале од Игала до Превлаке, све до 1947. године.

Разлог зашто га више нема, јесте некадашњи предсједник СР БиХ, Ђуро Пуцар Стари. Он је наредио да се из Требиња у Херцег Нови пренесу катастарске књиге, и списи из Грунтовнице атара општина Суторине и Крушевица.

На једној вечери са колегом функционером из Црне Горе, без икаквог обвезујућег правног акта (референдума или изгласавањем у скупштини), предао је тај комад мора у црногорски посјед.

На бензинској пумпи Петрол у Игалу, и данас се налази камен међаш, на коме пише Херцеговина. Прије стотињак година, ту га је поставила Аустро-угарска монархија.

Разлог што су Суторина и Крушевице миром у Сремским Карловцима припали Турцима, биле су дубровачке дипломате. Дубровчани нису жељели имати копнену везу са својим највећим трговачким конкурентом, Венецијом, и инсистирали су да Турска код Неума-Клека и Суторине, територијално раздвоји Дубровачку и Млетачку Републику.

Ова граница се би се и данас, формално-правно, морала поштовати као међународна. Наши политичари се свих ових година нису сјетили да покрену ово питање, чак ни у условима када Хрватска непоколебљиво инсистира на пар километара мора у сукобу са Словенијом. О Превлаци, која је постала граница баш када је установљено "Требињско море", не вриједи ни дискутовати.

Излаз на море Републике Српске дјелује сада готово недостижно, па заиста и шаљиво, али само због кратковидости политичке елите, која одржава изузетно добре односе са непоузданим Милом Ђукановићем.

У крајњу руку, покретање шкакљивог питања попут овог, запошљавање тзв. "заједничких органа", те ОХР и амбасада у Сарајеву; да га рјешавају, оспоравају, или просто о њему расправљају; купило би и више него довољно (пријеко потребног) времена руководству РС, које се непрестано налази у дефанзиви.

Но, они се излаза на море плаше више него независности. Неко им је рекао да у мору живи СИПА.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *