Зашто покајник Добс сада брани Србе

У паузи једне од безбројних рунди мировних преговора за Босну и Херцеговину деведесетих година лорд Овен је направио опсервацију која ми се дубоко урезала у сећање.

Пише Стефан Каргановић

„Срби су“, рекао је он, „романтичан народ“. Да би се схватило шта је Овен тиме хтео да каже потребан је контекст. У питању није био капацитет Срба да се предају љубавном заносу нити је Овен коментарисао емотивну димензију односа међу зараћеним странама у Босни. Када је ово изговорио, фрустрирани Енглез је на тренутак напустио преговарачку салу да би окупљене новинаре упознао са током преговора и ставовима сукобљених страна. Израз „романтичан народ“ користио је са једном од пежоративних конотација коју та реч има у енглеском језику.

Поред значења које је слично како се реч „романтичан“најчешће користи у српском језику, на енглеском постоји још једно тумачење и било је јасно да је Овен баш на то циљао: непромишљен, пустолован, маштар, фантаста, нереалан. Једноставно: интелектуално недисциплинован. Овен Србима није правио комплимент, мада је многим српским фантастама који су га гледали и којима су биле непознате све суптилности енглеског језика то могло тако да звучи.

Удица за наивне

Огромна већина српских коментара на недавни текст са блога србофоба Мајкла Добса на порталу Фореијн Полиси још једанпут на поражавајући начи потврђује тачност оцене коју је изнео проницљиви Енглез. Наиме, Добс, сарадник Музеја за Холокауст у Њујорку чију „новинарску“ делатност финансира знаменита невладина организација Нешенал Ендоумент фор Демокраси, она иста чијих стипендиста у Србији има легион, већ месецима води фронталну кампању на оживњавању и популарисању дискредитованих флоскула о „сребреничком геноциду“.

Његова посебна мета у склопу те кампање је генерал Ратко Младић, чије је суђење недавно почело. У настојању (како неки сумњају) да сервилним служењем званичном наративу заради престижну Пулицерову награду за новинарство, у својој медијској офанзиви Добс се није устручавао да искористи сваки трик из арсенала сребреничког лобија да читаоце утицајног политичког портала Фореигн Полицy Онлине заспе баражом дезинформација и нахушка их против Срба, као главних извршилаца злочиначких радњи током рата у Босни и Херцеговини деведесетих година.

Добс оптужује и (у случају Младића) пресуђује још пре него што је доказни поступак стварно почео. У вези са догађајима у Сребреници, он сам категорички одбија да заузме критичан став али истовремено стигматизује све који то чине. Тој општој позадини „новинарске“ делатности Американца Мајкла Добса треба додати то да су тон и дух његових пристрасних пашквила изразито противни традиционалним нормама америчког понашања у сличним ситуацијама. Не данашњим, него традиционалним.

За традиционално америчко новинарство и за традиционално критички настројени амерички менталитет Добсово понашање је незамисливо. Догматизму и једнодимензионалном представљању догађаја ту једноставно нема места. Спремност да се свестрано сагледа „друга страна приче“ и свест да ствари треба процењивати на правичан начин саставни је и увек присутни део традиционалног америчког становишта, ма колико после горких искустава из задње две деценије то многима невероватно звучало. Али без шире историјске перспективе, колико би људи у понашању представника Трећег Рајха препознали исти народ коме су припадали Кант и Гете?

За Добсову врсту „новинарства,“ у правој Америци се није добијала Пулицерова награда, него се без церемоније летело са радног места.

У чему је тајна

Реакције многих српских читалаца, у смислу да је код Добса „најзад прорадила савест“ и да је „прогледао“ па је напокон приметио да су и Срби били жртве, лишене неких виталних права, зато су врло наивне. У тој, како би се лорд Овен изразио, романтичној српској визији, људи попут Добса – који су постављени да извршавају задатке не зато што су талентовани и самостални мислиоци него зато што су корумпирани и послушни медиокритети – пишу и раде лоше ствари не свесно и намерно, него само зато што су – у заблуди.

Добс јесте направио грешку, али то је зато што се исувише захуктао па је претерао у адвокатисању својих фаворита, док је њихове противнике у својим колумнама почео да демонизује на све вулгарнији и очигледнији начин. То је изазвало лавину аргументованих коментара читаоца који познају чињенице и који нису били вољни да дозволе да фалсификати и клевете прођу без адекватне реакције.

У паници да Добсова једнострана прича о Сребреници постаје све угроженија на порталу који има поприличну тежину у америчким, па и светским, политичким круговима, балкански сателити из сребреничког лобија ступили су у дејство да Добса подрже и „одбране“. Њихова интервенција је била потпуно контрапродуктивна јер они, као и на српским сајтовима, критичарима сребреничког наратива не могу да се супротставе чињенично и аргументовано. Испала је „скупља дара него масло“ и, у билансу, велика брука за Добса и за институције које га спонзоришу.

То је цела тајна Добсовог лицемерног „преокрета.“ Он и његови налогодавци схватили су да је предалеко забраздио и да губи кредибилитет, па сада покушавају да га позиционирају мало умереније и наизглед мање пристрасно у односу на сукобљене балканске стране.

Па и за такав бојажљиви „преокрет“ Добс је од својих дојучерашњих ревносних обожавалаца одмах и сурово добио по носу. Огласио се Хамдија Ћустовић, подпредседник Северноамеричког Бошњачког Конгреса, отровним писмом уредницима портала Форејн Полиси, где донедавног миљеника Добса немилосрдно денунцира зато што „угађа Србима“.

Добс је одрастао и амбициозан дечак, и нећемо се мешати у његове новонастале несугласице са сребреничким лобијем. Али Бошњачки Конгрес нам је дао једну конструктивну идеју. Зашто и ми не бисмо упутили меморандум Добсовим шефовима, али много озбиљнијег садржаја? За систематске непрофесионалне и опортунистичке нападе на једну већ довољно сатанизовану заједницу и њене највише представнике није довољно да Добс само буде укорен. Он мора бити смењен.