Зашто нам треба трговинска политика?

Какав значај и утицај на економију у цјелини, има малопродајна мрежа?

уторак, август 31, 2010 / 12:17

Какав значај и утицај на економију у цјелини, има малопродајна мрежа?

Пише: Александар Чавић
Сама чињеница да је једна компанија имала приход од скоро 350.000.000.000 $ (или да не бројите нуле 350 милијарди америчких долара) говори да бисмо требали погледати чиме се иста бави. Сљедеће питање би било да ли ми имамо ресурсе да се развијамо у том смјеру?
Када је ревизорска кућа Дилоит (Deloitte) објавила податак да је амерички малопродајни ланац Волмарт (Wal-Mart Stores, Inc.) имао приход од малопродаје у износу од 344,992 милијарди $ у 2006. години, нашао сам се у чуду. Тада ми је било посве јасно да ни нафта, ни аутомобилска индустрија, ни ИТ сектор не могу ни изблиза да парирају таквом резултату. Било је јасно да поменута компанија пресудно утиче на пословне резултате многих производних предузећа, нарочито својих добављача.
Но, зашто вам све ово пишем? Зато што ми у Републици Српској не можемо развити мала и средња предузећа без производње роба широке потрошње, а нарочито без развоја прехрамбене индустрије. А коме да пласирамо производе?
Чак и да вјерујемо у благонаклоност малопродајних ланаца који послују на подручју Републике Српске, не можемо се ослањати искључиво на домаће тржиште јер дугорочно такав потез представља сигурну пропаст.
А наша мала и средња предузећа немају капацитете да пласирају своје производе у иностранство. Не може се очекивати од породичног предузећа од 5-10 запослених које производи нпр. кисели купус или влашићки сир да иде у Љубљану, Загреб, Београд, Скопље или Беч и да у централама великих малопродајних ланаца договара пласман својих производа. Да договора комерцијалне услове, креира дистрибутивну мрежу или нађе заступнике за обављање тих послова.
Зато нам је потребан малопродајни ланац из Републике Српске. Договори се заврше овдје у Српској, а затим ланац путем властите малопродајне мреже продаје робу наших произвођача у иностранству.
Не волим говорити приче које се јављају као одговори у јутарњем програму Радија РС на питање шта бисте урадили кад бисте дошли на власт типа: "Нахранити гладне, напојити жедне." Као идеал одговор је одличан, али онда питање – Одакле? Зато слиједи одговор одакле би се формирао и финансирао наш малопродајни ланац. Ресурси су:
1. Неколико мањих локалних малопродајних ланаца (Мој маркет, Бартула итд.)
2. Домаћа производна предузећа (Натура вита, Витаминка, Мљекара Латеа и сл.)
3. Средства од продаје Телекома РС
4. Менаџери
Удруживањем локалних малопродаја, финансираних и од капитала домаћих предузећа и државном куповином акција из средстава приватизације и постављањем квалитетног менаџмента добијамо веома потентан властити малопродајни ланац. Ланац који је у стању да испуни задатак да се у три године позиционира у читавом региону!
И на крају зашто сумњам у добре намјере постојећих малопродајних ланаца у Републици Српској? Један разлог је што инвестиционе намјере бескаматно кредитирају на рачун продужења валута плаћања својим добављачима и тиме постају узроком ланчане неликвидности. А други, по мени много важнији, разлог је зато што су сви трговински ланци експоненти властитих земаља и на њима је базирана трговинска политика истих земаља. Тако је са Конзумом, Меркатором и другима, а богами и Темпом!
Они су дужни да "вуку" предузећа из матичних земаља. И џаба онда прича како ће се на полицама тих ланаца наћи најмање 50% робе поријеклом из Републике Српске. Нађе је се, али су наша предузећа дужна да плаћају позиционирање робе, улиставање производа и сличне намете далеко скупље него предузећа из земаља одакле су малопродајни ланци.
Скупља су зато што држава не субвенционише тај трошак нашим предузећима или су једноставно цијене различите за произвођаче из Српске и земаља поријекла малопродајних ланаца. И онда се догађа да је скупље домаће млијеко од млијека произведеног у иностранству гдје га мање има и гдје је скупља радна снага. А то се догађа зато што нижим трговинским наметима хрватски трговински ланац штити хрватског произвођача, словеначки словеначког, србијански србијанског. И ту нема ништа спорно.
Само вас питам: Ко штити наше произвођаче? Тврдим да је одговор у креирању властите трговинске политике и властитог трговинског ланца!



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *