Марија Милић

Зашто Бањалуци ноћас није требао ватромет

Текст наше сараднице Марије Милић је можда, или можда не, утицао да ове године концерт једне естрадне звијезде не буде 04.08. у години. Зато га репризирамо из времена кад није било тако.

петак, август 4, 2017 / 15:00

„Поново је трпео од глади. Желудац је сам себе варио… Сањао је крофне. Вруће крофне. Ништа друго, само то. Чак ни тањир на коме су. Један дуг, велики сан о врућим крофнама, о њиховом осветљеном, жутом, зрачном облику, окруженом неким ореолом, о њиховом мирису, о жудњи да и унутрашњошћу уста осети њихов укус… Губио је свест неколико пута у току тог дана… Чарапе су му се толико биле распале, а парчад од њих се тако усађивала у месо, да их је морао одбацити. Ишчупао је поставу џепова на оделу и њом је обавио стопала…“

Ово је одломак из романа „Дан шести“, Растка Петровића који је као шеснаестогодишњи дјечак са српском војском прешао Албанију. Страдања најмлађих у тадашњим избјегличким колонама била су најпотреснија.

То је било прије сто година. Тачно је један вијек прошао откако се измучена српска војска искрцала на Крф. Побјегла и са собом понијела државу. И тачно толико откако су хиљаде измучених, испаћених и полумртвих Срба, којима послије исцрпљујућег пјешачења по хладноћи више није било медицинске помоћи пребачени на острво Видо да умру сами. На камарама. Једни на другима. Откако су бачени у Плаву гробницу. У савршено, предивно, мирно, бистро плаво Јонско море. Море које је код острва прогутало хиљаде Срба. Који су плутали једни на другима и којима ближњи тада нису могли ни свијећу да запале.

Касније су, гле чуда, исти ти Срби, изнурени и препоносни, проглашени издајницима. Јер су у фотеље дошли они којима се није свиђало то што су понијели Албанску споменицу. Који нису, као и сваки олаки етикеташ, поштовали муку и патњу српског народа.

Ноћас је у Бањалуци био ватромет. У ноћи између 4. и 5. августа, када су прије само 21 годину неки други измучени дјечаци и дјевојчице сањали крофне на Петровачкој цести. Они који су на звјерски начин остали без родитеља, без дјетињства, без ичега. Неки на трактору, неки пјешаци. Као и дјечак у планинама Албаније.

Не криви нико нормалан организаторе фестивала. Као што нико не криви ни народ. Није њихово да и о томе брину.

Сто година је баш мало. Не би човјек знао колико тешких уздаха носи у грудима. И, кад смо већ код музике, не би човјек знао да и уз „Тамо далеко“, по повратку са острва Видо, сузе стварно и нагло, на љетном морском бродићу и лаганом јонском вјетру испод сунчаних наочала истински могу да крену саме.

И стварно не би знао колико можеш да будеш љут на свој народ. Док не одеш до Плаве гробнице. И док на годишњицу „Олује“ и одлично изведеног смртног увода у „Маестрал“ не видиш ватромет на бањалучком небу.

Данас се на малом острву Видо преко пута Крфа уз грчку вијори српска застава. Само цврчци нарушавају смртни смирај. И понеки неупућени купач, Нијемац или Швеђанин, никада Грк, наруше савршено језиви мир.

Данас је тамо маузолеј српским жртвама, са исписаним именима оних који су се напатили да српство и српска држава данас постоје. Човјек који је најзаслужнији за маузолеј и сјећање на патњу, кустос Српске куће (Музеј Срби на Крфу 1916-1918) Љубомир Сарамандић, каже да долазак српских туриста на ово мјесто данас јесте својеврсно ходочашће. И љут је и можда малчице више разочаран што Срби просвјетари ни са једне стране Дрине, умјесто у Италију, Француску и Шпанију, не шаљу дјецу на екскурзије на Крф.

Плаши се да ћемо заборавити. И да ће нам се зато поновити.

Много је, каже, разлога да Срби осјећају понос. И да жале што судбина оних који су назаслужнији за то осјећање није била у складу са њиховом жртвом.

Ето зашто, између осталог, Бањалуци у ноћи између 4. и 5. августа није требао ватромет.

 

Прва објава 05.08.2016.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *