Смрт Савке Дабчевић-Кучар, дала је повод за мало детаљније потсјећање на вријеме које у нашем колективном несвјесном буди индуковану југоносталгију. Вријеме у којем су Јосипа Броза по слијетању на Плесо из међународних посјета, Савка и другари дочекивали интонирајући прво "Лијепа наша", па тек онда "Хеј Словени", док се, у исто то вријеме, по самоуправним кафанама још хапсило за наручивање пјесама као "Ој, војводо Синђелићу".

Пише: Милко Грмуша

Август 2009. године, Загреб

На Мирогоју је послиједњи пут поздрављена "хрватска ружа" Савка Дабчевић-Кучар. Ако је Фрањо Туђман отац, онда је она мајка "сувремене и неовисне Хрватске".

Политички врх те и такве Хрватске, озбиљним тоном објашњава окупљеном пуку ружине заслуге за реализацију "тисућљетног сна". Пук је миран и достојанствен, а величину тренутка једино нарушава комарац који смета премијерки Косор, очигледно жељан вреле хрватске крви.

Јануар 1970. године, Загреб

Милош Жанко, потпредсједник Савезне скупштине СФРЈ, већ други дан заредом, упорно објашњава својим другарицама и друговима, члановима Централног комитета Савеза комуниста Хрватске, на јубиларној десетој сједници овог органа, да рјешење за хрватски народ и Хрватску није у сепаратизму од заједничке државе, на начин који је конципирала и пропагира Матица хрватска.

Још од 1967. и објављивања Декларације о називу и положају хрватског књижевног језика, преко организације широких студентских протеста с намјером агресивног промовисања хрватске суверености и ангажовања бројних хрватских новинара и књижевника, Матица хрватска под обландом борбе за културну и привредну равноправност Хрвата и Хрватске у Југославији поставља јасно као свој циљ, и циљ цијеле хрватске нације – заснивање независне хрватске државе, минимално у авнојевским границама.

Савезници у тој работи су јој и хрватски исељеници, инспирисани књижевним сензибилитетом Миле Будака, који племенито објављују да су спремни за окончање унутархрватске идеолошке борбе и подјеле на лијеве и десне, усташе и партизане. Ту подјелу и сукоб, веле они, деценијама већ искориштавају великоспрпски хегемони, који су Ранковићевим падом озбиљно уздрмани, па је сада оптималан моменат да се и том злу коначно стане у крај.

Јасно је то и др Дабчевић-Кучар, као и њеном колеги и другу, др Мику Трипалу. Њих двоје већ неколико година суверено и неприкосновено владају Централним комитетом Хрватске. У преводу, владају Хрватском. Савка је експерт за политичку економију. За разлику од старих партизанских кадрова, она има изузетно образовање и говори пет страних језика.

Она прича с многим туристима који се брчкају у Јадрану, и њој нимало није по вољи што се њихове девизе сливају већим дијелом у Београд. Добро де, зна она да то и није баш тако, али пучанство то воли да чује. То годи ушима и емиграције и Католичке цркве, то посебно воле да чују студенти. Савка је постала популарна, кличу јој и аплаудирају, а она то воле.

Зна Савка врло добро да је подржава и Тито, а Кардељ посебно. Свјесна је Савка да има посредну подршку и од Бакарића, који је увјерен да му је једини озбиљни такмац у Хрватској стари Мико Шпиљак, те прећутно подржава Савку и Трипала, чврсто вјерујући да их може политички ликвидирати кад му се ћефне.

Врло добро Савка зна да има и подршку србијанског двојца Никезић-Перовић, чије су идеје малтене потпуно подударне њенима (либерализација привредних и друштвених односа, конфедерализација Југославије и њено постепено гашење, издвајање Косова из Србије и косовизација Војводине итд.).

Све у свему, лијепо вријеме за Савку. Жанко је 17. јануара и дефинитивно сломљен, а његовом искључењу из СК Хрватске једини се успротивио сам Тито. То је било довољно.

Април 1971. Бриони

Брежњев већ неколико мјесеци одржава контакте са старим српским комунистима. Њима се не свиђа десно скретање СКЈ. Они су правовјерни лењинисти, и свако инсистирање на либерализацији тржишта, политичких односа..итд. код њих изазива мучнину у стомаку.

Они се плаше све јачег утицаја Запада у њиховој Југославији. Они заиста више воле руско говно него америчку торту. Зна то врло добро и сам Брежњев. С многима од њих је похађао Стаљинове курсеве у Москви тридесетих година. Њему је јасно да ти српски комунисти не брину за Србију и Србе, већ за своје привилегије унутар читаве Југославије. Они више немају одлучујући утицај на Тита (ако су га икад и имали), и покушавају да преко моћног Совјетског Савеза приближе Југ Истоку, а себе врху.

Ни Брежњеву није драго што њемачки утицај, преко прозападног хрватског вођства, све више добија на значају у Југославији. Он Титу нуди помоћ да се среди опасно стање у Хрватској, али Тито, коме је из искуства познато шта значи совјетска помоћ, исту одбија. Ипак, „највећи син наших народа и народности" нимало није спокојан.

Његова власт је с једне стране угрожена с моћног црвеног Истока. Запад га готиви, али ипак не толико да га се у згодном моменту не ратосиља, док су у самој Југославији пионири Дабчевић-Кучар и Трипало с једне, и Никезић-Перовић с друге стране, све безобразнији у своме ставу да они и сами сасвим лијепо и лепо могу да воде ствар. И без друга Старог.

Децембар 1971. године, Карађорђево

Стари и његови стари другови, Бакарић, Дража Марковић и остали су изненађени, а богами и увр(иј)еђени. Изненађени ипак и нису толико. Тито је љут "јер се више на аутоцести Хрвати не постројавају када пролази аутом, не дочекују га пљеском, а хрватски сељаци га чак гледају и попријеко када иде у лов", док Савку и Трипала, с друге стране, громогласно поздрављају.

Титу је то очигледан доказ неспособности хрватског руководства да обузда нарасло усташтво у Хрватској, и послије неколико дана сесија комплетно хрватско комунистичко руководство подноси оставке. Задовољан Тито, још задовољнији Бакарић, а смјешкају се и стари српски комунисти. Знају они како Стари ферцера- слиједећи су на удару србијански кадрови, њима мрски Никезић и Перовић који старе другове више не фермају ни пет одсто, а које озбиљно нагриза вирус "либерализма" и "технократије". Национална равнотежа мора бити задовољена.

Фебруар 1974. године, Београд

Свечано је проглашен нови Устав СФРЈ. Вође Маспока су кадровски елиминисане, али њиховим идејама сада свечано аплаудирају делегати Савезне скупштине, којима је од надлежности још само аплаудирање и остало. Идеји "хрватског прољећа" – односно хрватској независности која се шлепала на идеолошки бренд Чехословачке – сада ни формално више ништа не стоји на путу.

Српски комунисти су одушевљени, јер су темељно наставили да изграђују "самоуправни социјализам" по нотама друга Кардеља, не тугујући превише што су наставили да разграђују оно што је остало од Србије. Они једни другима пишу оде генијалности и политичке виспрености. Маспоковци пишу мемоаре и програм ХДЗ.

25. јун 1991. године

Знате гдје и знате шта.