dysko

Заробљена држава

Ријешење за тешку ситуацију у којој се Република Српска (а богами и БиХ) данас налази, не само да постоји већ је доступно и примјењиво. Оно је у интересу грађана, а није у интересу владајуће елите па је самим тим неизводљиво без борбе. За борбу треба храбрости, ентузијазма и спремности на ризик и жртву. У супротном… […]

среда, април 28, 2010 / 13:24

Ријешење за тешку ситуацију у којој се Република Српска (а богами и БиХ) данас налази, не само да постоји већ је доступно и примјењиво. Оно је у интересу грађана, а није у интересу владајуће елите па је самим тим неизводљиво без борбе. За борбу треба храбрости, ентузијазма и спремности на ризик и жртву. У супротном…

Има већ неколико мјесеци како је – прво одбачен па онда сакривен – Приједлог закона о одузимању нелегално стечене имовине. Наравно, само и искључиво зато што је власт потенцирање те проблематике окарактерисала као напад на себе. Будући да је пројекат (Приједлог закона) одузимање нелегално стечене имовине био један од разлога мог повратка у Српску демократску странку, та тема још ме прогони и заокупља.

Је ли могуће да се Република Српска не може поштено и одговорно развијати и водити? Криминал је малигни тумор који, уколико се на вријеме не уочи – метастазира и више се не може успјешно оперисати. Ако се, пак, уочи на вријеме, а не оперише, доктор је свјесно уништио пацијента.

Прије 25 година, или коју годину више, у Италији је тумор уочен у критичној фази. Друштво је постало нестабилно, народ сиромашнији. Тајкуни су, баш као данас код нас, одређивали куда ће ићи новац из буџета (путићи, стубићи, петље и сл.). Такав хаос је додатно оптеретила серија убистава и киднаповања (Алдо Моро), јер су тешку ситуацију лако злоупотребљавали и криминалци и терористи. А да се по Бањој Луци данас пуца, пљачка и пребија, доказа је много – па упоредите.

Тадашњи предсједник Италије (чини ми се, Сандро Пертини ), прогурао је тзв. Антикорупциони закон, који се односио првенствено на државне службенике: министре, градоначелнике, полицијске и функционере тужилаштава и судова, секретаре, директоре. За кратко вријеме почела су хапшења јавних и познатих личности, махом функционера. Једноставно, ако осумњичени нису могли доказати како су стекли имовину и ако на њу нису платили порез, имовина им је одузимана, а њени власници су ишли у затвор. Они који су очекивали да буду ”закачени”, а имали су новца и утицаја, одмах су дигли хајку против закона! Тврдили су да се хапсе угледни и познати људи, да је то хајка на систем и државу а да су поштеђени мафијаши, наркодилери, власници бензинских пумпи, грађевинских фирми, бордела и други кримоси из сиве зоне.

Одговор је био да, ако се не прочисте државна управа и државни службеници, онда нема шансе да се добије  битка против мафије. Јер корумпирани службеници не хапсе криминалце. И држава се стабилизовала, кренула у развој, а тај период памтимо као најплодније доба италијанске привредне ренесансе у производњи хране, креирању свјетске моде и развоју индустрије и технологије. Схвативши да је дошла на ред, мафија у Италији се опирала, убијала и киднаповала полицајце, судије и тужиоце. Ипак, уз све жртве, мафија је изгубила битку против државе и прешла у илегалу. Данас у Италији сваки дан ухапсе неког мафијаша, најчешће више њих одједном! Систем функционише.  Мафија је у дубокој илегали или… на филму.

А како је код нас?

Да ли је истина да има веома богатих људи који ништа не раде, који имају новац и моћ и сви их се клоне јер се друже са политичарима?! Одговор се сам намеће. Будите мало аналитичари. Зар је тешко примијетити да на главним одборима владајућих странака у првом реду сједе функционери са негативним ревизирским извјештајима (огромне милионске суме) и они који би требало да те исте процесуирају! Circulus Vitiosus.

Заробљена држава!

Ријешење? Па наравно да га има. Имамо Закон о порезу у којем је децидно прописано да мораш дати 10 одсто од свега што за годину дана зарадиш преко 28.000 КМ . Дакле, не мора се чак ни иначе одличан приједлог закона СДС (од којег је власт побјегла к’о ђаво од крста) о одузимању нелегално стечене имовине, усвојити. Једноставно је. Ако се хоће, може и по важећем закону. Треба само имати воље, одлучности и храбрости. Ево примјера.

У нашем граду многи функционери (министри, директори, службеници владе и града) купили су пословне просторе, направили виле, базене, винограде и луксузне аутомобиле, а неки су и у иностранству купили скупе некретнине. Дакле, процијени им се имовина коју су стекли за мандата (провјери се да нису добили на лоту) и саберу милиони или десетине милиона. Затим се од тога одбије неопорезивих 28.000 КМ и – слиједи акција:

”Драги министре, директоре, начелниче ‘овога и онога’, нашли смо ти 5 милиона КМ  имовине коју си стекао а ниси је пријавио, нити си је имао прије. Дакле, по важећем закону требало је да држави уплатиш 500.000 КМ пореза, а ниси. Идеш у затвор. Имовина ти се плијени, распродаје и уплаћује у буџет, хуманитарне сврхе.”

Слиједи велико спремање државе и пуњење буџета – као да смо имали два Телекома на продају. Затим долазе стране инвестиције које не чекају на потпкупљивање функционера за дозволе, па оду на друго мјесто. Повећава се број запослених у реалном привредном сектору, а потом слиједи повећање плата радницима. Све то доводи до раста пензија, инвалиднина, борачких додатака, плата буџетских корисника, полицајаца, доктора, наставника, учитеља, професора ….

Подразумијева се да ће и криминални дијелови друштва изван државне управе (дилери, пљачкаши, шверцери…) тада допасти затвора или побјећи, па да нам не трују дјецу дрогом и не стварају код омладине лажну слику о вриједности друштва, која се огледа искључиво у посједовању вила, базена, аутомобила, минића, накита, гламура и лаког морала.

Дакле, ”топле воде” већ има. Измишљена је и испробана, само је питање је ли онај тумор са почетка текста метастазирао и има ли ко да поведе ову тешку али неопходну битку. Храбро и правдено. Та битка је у највећем националном интересу.

Имамо ли снаге, осјећаја за правду и храбрости, или ће бити: ”Ћути, трпи и не таласај, само за власт гласај”. Наполеон би рекао: ”Боље је имати чету магараца коју води лав, него чету лавова коју води магарац”.

Да ли је побједа против криминала могућа? Или је то само био сан несретног Милана Вукелића? Помислио сам на то док сам прегледао разнесене бубне опне његовог преживјелог сапутника. Прије тога, моје су му колеге спасиле живот и ампутирале ноге, јер неке и нечије друге (”немедицинске”) колеге – нису хтјеле да ампутирају друштвени тумор, иако су га јасно и на вријеме препознали.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *