Записи живота: Контрола интернета и успостављање анти-интернета (2)

Серијал текстова господина Александра Арсенина уобличили смо у фељтон који можете пратити четвртком.

Арсенин пише о технологији и савременом људском бићу, објавио је неколико књига на ту тему, као и двије студије. Фељтон је покренут текстом Паноптикон на дјелу.

Пише: Александар Арсенин

Све прилике указују на то да ће се у наредном периоду водити оштра борба око власништва над интернетом.

Неколико година је интернет мета оштрих покушаја да се над њим успостави контрола, а циљ је један: контрола грађана и комуникације.

Последњих годину дана (од дана писања текста), имамо најразличитије референце интернета као медија почевши од дешавања у Египту па до "демократских" покушаја укидања Википедије у Италији . Догађаји који су се у међувремену дешавали само показују бруталност и страх владајућих класа у свету док са друге стране имамо грађанску демонстрацију моћи интернета. Заправо, није за чуђење што се борба за превласт над интернетом и "убијањем" његове демократије – демократским путевима одвија овако бурно .

Треба за почетак да сагледамо неке чињенице и да након тога изанализирамо актуелна дешавања.

Још средином деведесетих година је почелo разматрање "снага" интернета. Мада тада још није омасовљена брза конекција што је спутавало жеље визионара, знало се у којим правцима интернет може служити. То је период када дипломатски ресурс добија стратешки алат који је требало развијати и тиме се почео обликовати шири контекст комуникације грађана и сам однос власти према њему. Србија је први пут масовно схватила потенцијал интернета у времену бомбардовања Србије од НАТО снага (1999.). Прво удруживање грађана у протесту је резултовало масовним црно-белом сајтовима и "песницама" које су тада означавале борбу и противљење алијансама и власти у држави. То је био почетак грађанске удружене иницијативе која није имала географских граница. Учествовала је дијаспора и то је могао испратити цео свет. Са друге практичне стране (коме у то време није била разорена телефонска централа), могао је путем интернета сазнати циљеве, време и план бомардовања. Без обзира што су класични медијски канали били спутани, интернет је опстао.

Време након тога је донело експанзију медија на итнернету, нове концепте извештавања, објављивања информација, брзину кретања информација и развој друштвених мрежа. Друштвене мреже су готово истог тренутка постале капацитет за масовно уједињавање грађана око неке идеје. И десио се Египат.

Да је ресурс интернета у политичким дешавањима битан, добро показују односи ултимативних држава нпр. Кине (држава крајње ауторитарног уређења). НР Кина (затим Иран, па и Куба), практично никада није имала слободан интернет и то је вероватно један од најјачих примера цензуре и контроле медија на једном националном-државном нивоу . Шта је у пракси? Интернет је опстао захваљујући једној карактеристичној и својственој особини: интернет је појам, није физичка ствар, нема локацију и он је у ствари виртуелни концепт без власника. Технички не може да подлегне класичним законима о медијима и нема могућности правне контроле која се спроводи над радио и телевизијским фреквенцијама. Како би физичко укидање интернета било очигледно, власти су тако морале да се окрену новим правним моделима који покушавају да успоставе ред над садржајем и над провајдерима представљајући комплетну идеју као решење за безбедност па чак (парадоксално), и слободу грађана.

Тиме је слобода говора доведена у питање.

Вратимо се корак у назад. Оно што је интернет (поред осталог) поставило изнад закона и обезбедило му данашње особине је његова брзина развоја. Од неколико скупова универзитетских сервера, интернет је постао светски медиј за само годину дана. Након тога су се ствари дешавале толиком брзином да су реакције наjвиших инстанци изостале, а концепт постављен. Тиме је технологија поставила услове који су грађанима омогућили демократски канал без цензуре, а законе недоречене. Данас играмо игру која покушава насилно променити токове којима се интернет кретао у свом зачетку и који треба да га регулишу у основи чиме се мења комплетан смисао постојања интернета – када га спомињемо у форми медија.

Три главна састојка за супу која се кува су: контрола провајдера од стране конгломерата, правно уређивање садржаја и удар на приватност корисника. Овим коктелом добијамо основу која ће бити зачињена демократском причом о слободама и квалитету, а крајњи резултат ће бити супа са контролисаним укусом уз убедљиву причу како је то изврстан специјалитет куће. Ову супу ће већина заиста и прихватити као специјалитет, а само повлашћени ће добити строго профилтриран зачин.

Занимљиво је данас сагледати околности у којима се све ово дешава. Трендови и помаци у политици нам говоре да се ствари крећу у правцу анти-интернета и страх многих влада је постао потпуо видљив. Амерички конгрес се свим силама трудио да успостави глбални "нет-стоп" тастер којим се брзопотезно укида интернет на целом контитенту. Имајући у виду да је добар део система светске комуникације потпуно завистан од интернета, можемо отприлике схватити на шта се циља .

Облици гушења слободе интернета ће се мењати у зависности од актуелних догађаја и политичких могућности. Тамо где је политички могуће спроводити радикалне режимске одлуке (на примеру Кине), облици супротстављања слободи ће бити бруталнији и уочљивији. У "демократскијим" државама, суптилност долази до изражаја и спроводи се кроз привилегије и комформизам. Принцип познат у САД па и у Србији где се кроз промоцију крајње бесмисленог комформизма провлаче идеје о масовној дигитализацији друштва где је облик одузимања приватности и идентитета личности приказан на најгнуснији и најподлији начин . Кроз промоцију слобода, она се у ствари одузима и циљаним методама привилегује. Дакле, у ситуацији смо да поседујемо одређене карактеристике (најразличитији облици друштвене прихватљивости), како би бар привидно (јер у оваквој систематизацији друштва није могуће потпуно), сачували слободу живљења.

Свежи италијански пример Силвија Берлусконија показује немоћ политике и владајуће класе над интернетом брутално употребљавајући моћ силе и закона. Под упитником је процес подвучен као легитимна контрола медија (италијанске верзије Википедије) у смислу корекције садржаја али је решеност владајуће странке да стане на пут слободи очигледна. Вратимо се и десетак месеци у назад до предлога Америчке Савезне комисије за комуникације да уведе "нет-стоп" тастер када слободна демократија предузме мере . Док је иста технологија одговарала Бараку Обами у предизборној кампањи, мишљења су се променила током година власти и под утицајем најновијих збивања крајем 2010. и током 2011. године . Пример Египта и Викиликса (назван инцидентом ), је добро послужио и пробудио тињајућу панику на саму помен друштвених мрежа . Време које долази ће показати да ли је могуће супротставити две неспојиве машине: слободу човека и жељу за апсолутном моћи и масовном контролом владајућих партија.

Контролисано друштво

Информационо контролисано друштво је највећим делом девијација информационог друштва, и у бити је поремећај целокупног друштва – и ван дигиталне сфере. Према неким аналитичарима, интернет је метод – настао да служи уређењу Глобалистана међутим, интернет јесте алат за развој глобализације и у многоме потпомаже раст и моћ "глобалног села" али чињеница је да (када сагледамо друштво без интернета), поред економских потреба, укрупњавање компанија у међунационалне конгломерате води ка позицији глобалног надзора и контроле становника . Водећа "алатка" за приближавање циљу Фукоовог друштва је дефинитивно константна ерозија приватности до потпуне деградације индивидуе и важности појединца, а никако сам интернет.

Интернет дакле, мора остати ван домашаја центара моћи и задржати свој интегритет – неку врсту анонимности у правном друштву. Погрешно је у том смислу циљати на технологију јер она обезбеђује само физичке параметре заштите док се интегритет интернета брани правним актима – законима који су тренутно испреплетани унутар закона о телекомуникацијама, приватности, људских права, међународних односа, уредби о безбедности…

Сада долазимо до питања, ко то може пратити глобалне промене друштва и у једној међународној атмосфери доносити правила о интернету, његовој слободи, контроли…? Веома је комплексна ситуација, не толико у техничком колико у правном смислу јер се дотичемо појединачних правних система и међународних односа и у правном и у политичком облику истовремено.

Ако неко одлучи да актуелним законима своје државе укине сервис попут Википедије или филтрира садржај интернета у оквиру својих географских граница (а то су уједно и различити закони у различитим државама), које међународно тело има кредибилитет и могућност да сугерише и изврши промене?

Уједињене нације су 2004. године покренуле преговоре у том смеру, а постоји идеја о стварању међународне организације која ће се бавити овом проблематиком. То и јесте исправан начин решавања кризе интернета међутим, постоји и оправдан страх од утицаја центара моћи на ту организацију. Тако се опет враћамо на почетак али смо сада "нахранили" чудовиште моћима дајући му вишеструко већи утицај кроз такву институцију. На моменте, идеја је утопијска и функционална само у савременом друштву без "back ground-a". До сада смо имали прилике видети како се управља међународним институцијама и бојазан је оправдана.

Интернет би требао да остане независан појам ван домашаја и утицаја међународне политике. Можда на малим – државним случајевима имамо веће шансе ускладити понашања, а то пре свега треба да буде на нивоу унутрашње контроле водећих партија (што је очигледно и доказано претходним искуствима). Свакако да је постојање међународне организације пожељно али то тело треба да прати и сугерише, а не да поседује моћ промена јер тада постаје савезник глобализације и ултимативни центар. Дипломатски ресурс овде видим као кључни фактор у решавању конфликта слободе и контроле.

У закључку

Размишљајући о закључку овог текста стиже нова иницијатива усмерена на контролу интернета. Као што сам и писао, облици гушења интернета ће увек постојати, само ће мењати облик! 26. октобра 2011. амерички Сенат добија верзију предлога закона који налаже "претрес" интернет садржаја на основу кршења ауторских права и креирање црних листа сајтова који крше или на неки начин потпомажу повреду ауторског дела. Црном листом су обухваћени готово сви сајтови јавног карактера типа Ју-тјуб, Википедија па и сами претраживачи. Закон условљава базе претраживача да из резултата претрага укину сајтове са црних листа. Цитирам: "Министарство Правде има могућност да без судских налога и покренутих правних поступака, блокира претраживаче и услужне сајтове који су оптужени за кршење ауторских права тј. оне који се налазе на црним листама". Обзиром да је највећа фарма сервера у САД, ово технички представља контролу глобалног интенрета . Да ли ово мало подсећа на италијански пример само са другим фокусом? Итекако!

Да не улазим дубље у проблематику предлога Сенату, као што рекох, ако не може једним начином, тражиће се други "демократскији" легитимни пут. Питање је, докле ћемо истрајавати? Где је граница када грађани више неће моћи утицати на овакве одлуке? Очигледно је да ће у будуће третирање корисника и методи насртања на слободу бити све софистициранији и да једноставно, у једном тренутку нећемо имати адута да се супротставимо притиску. Да није наивно, погледајмо хронологију у само последњих годину дана и док пишемо један текст, стиже нова и свежија иницијатива потпуно логична и праведна. Након ове, сигуран сам, стиже још праведнија са мањом временском дистанцом. Време ће показати!