Жана Вукичевић: Енди Ворхол на бањолучки начин

Будући да сам под снажним утисцима, морам да кажем пар реченица о изложби која је недавно постављена у Галерији ЈУ "Центра за културу и образовање" у Лакташима. У децембру прошле године се могла погледати у Културном центру „Бански двор“ у Бањој Луци, а ријеч је о нечему новом са палете академске сликарке Маје Додиг. Бар […]

недеља, март 4, 2012 / 05:30

Будући да сам под снажним утисцима, морам да кажем пар реченица о изложби која је недавно постављена у Галерији ЈУ "Центра за културу и образовање" у Лакташима.

У децембру прошле године се могла погледати у Културном центру „Бански двор“ у Бањој Луци, а ријеч је о нечему новом са палете академске сликарке Маје Додиг. Бар је тако најављивано у медијима, а и сама ауторка је о својим радовима говорила као о нечему „што су до сада скривали зидови њеног атељеа“.

Не сумњам да се ради о новим комадима платна у буквалном смислу, али то је једино што је у овом случају ново. Јер, старо је и већ виђено све остало, почев од мотива иностраних суперстарова које упорно, већ годинама, портретише.

Примјећујем да је Ерика Баду и даље убједљиво најомиљенија, као вјероватно визуелно најатрактивнија, ухваћена у безброј поза у заносу свог музичког перформанса, па се низ наставља преко Антонија Бандераса до Монике Белучи, не изостављајући ни Џенифер Лопез.

Ако сам и помислила да сам докучила поенту одабира баш ових личности као, рецимо, медијски експлоатисаних експонената савременог шоу бизниса, морам признати да ме је на тренутак поколебало то што су се у овом пастишу појавили и неки васкрсли ликови старог Холивуда, попут Мерилин Монро, Одри Хепберн и Лиз Тејлор.

Мени лично овакво сликарство не смета, јер свако има право да слика шта хоће и да се заувијек „инспирише музиком и музичарима“, али знам да му као историчар умјетности сигурно нећу дати потврду, а још мање похвалу. Оно што ми смета и на шта желим да реагујем, јесте управо мишљење струке о овом раду, које заступају историчари умјетности Синиша Видаковић и Видосава Грандић.

Ма чак ни то, јер се и ми историчари умјетности међусобно разликујемо и имамо право на сукоб мишљења. Што је, опет, све нормално. Желим да реагујем на начин којим се оваква остварења од стране истих глорификују, јер то је већ нешто што не може да се ради произвољно и по личном нахођењу.

У предговору за каталог изложбе која је била постављена у „Банском двору“, Видосава Грандић закључује: „С једне стране отвара јој се могућност манипулисања фигуративним ликовима, док с друге стране спаја сећање на поступке поп-арта са властитим приступом осликавању једног времена.

Смишљеним поступком обликовања целине једне композиције она једно виђење преводи у друго да би у завршници прешла у дораду детаља хипер-реалистичким поступком или у маниру сецесиониста осликава густи орнаментални сплет.“

У овом цитату сам подебљала ријечи које ауторка текста наводи да би објаснила стилски поступак Маје Додиг, а будући да се ради о референтним тачкама у историји умјетности, истовремено јој дала на значају. Изостало је само објашњење како и зашто су то управо поп-арт, хиперреализам и сецесија; и како је могуће да се ова три, и концепцијски и стилски потпуно различита правца, могу наћи уклопљени у функционалну и смислену цјелину?

Авај, размахивању историјским правцима и надахнутом упоређивању са нашим данашњим „ликовним величинама“ ту није крај!

У најави отварања изложбе у Лакташима, електронски медији преносе изјаву Синише Видаковића: „Маја Додиг може да се сврста у настављаче поп-арта шездесетих година и хиперреалиста, иако уводи један нови принцип користећи персоналне рачунаре, видео-пројекте и комбинујући их са традиционалним техникама уља на платну.“

Опет поп-арт, опет хиперреализам, а нигдје објашњење зашто!

Када се анализира рад Маје Додиг, од свих наведених одредница има смисла помињати једино поп-арт, и то врло условно. Не као „сјећање“, а још мање као „настављање“, већ једино као евентуалну основу на којој је ова сликарка могла развити свој стил.

Подсјећам да је поп-арт умјетничка појава коју је изњедрило посљератно потрошачко друштво (крајем 50-их и током 60-их година прошлог вијека у Великој Британији, а првенствено у САД), и као такво је било специфичан и аутентичан израз свог времена. Стога, било какво кориштење ове одреднице у савременом тренутку, мора да буде јасно објашњено и аргументовано.

Осим тога, сам термин поп-арт обухвата широко поље појединачних појава и међусобно различитих умјетничких индивидуа, па је неопходно прецизирати да се у ствари мисли на дјело Ендија Ворхола, најистакнутијег његовог представника.

Оно што би на сликама Маје Додиг евентуално могло да се доведе у везу са Ворхолом, а што се на крају ипак показује као слабашан и недосљедан покушај, јесте портретисање личности из јавног живота. Чувен по портретима мегазвијезда свог времена (Мерилин Монро, Лиз Тејлор, Џеки Кенеди, Елвиса Прислија, Марлона Бранда), које је техником ситоштампе умножавао готово у безброј примјерака, Ворхол је овим мотивима приступао на исти начин као и било којем другом продукту мас-културе. Попут Кока-коле или Кембел супе и они су само још један од производа које конзумира потрошачко друштво, а медији експлоатишу до те мјере, да су аперсонализовани и сведени на ниво знакова.

Дакле, ради се о сложеном и, у општим приликама и одликама свог времена, утемељеном поступку, који не подразумијева само пуко бирање одређених ликова. Стога је врло тешко наћи било какав траг оваквог промишљања у ономе што ради Маја Додиг, на чијим сликама произвољно одабране пјевачице и глумице (мало савремене, а мало оне из прошлог вијека), функционишу једино као одраз њених личних наклоности и укуса.

Неосновано и непрецизно позивање на историјске референце као што су поп-арт, хиперреализам и сецесија, које је претенциозно спроведено са циљем вредновања опуса ове умјетнице, иако су значај стила и потреба за смијештањем у стилске категорије у савременој науци (историји умјетности) одавно превазиђени и маргинализовани, ипак не могу ублажити недостатак јасног и уочљивог концепта као основног и нужног квалитативног предуслова, којим би се овај низ визуелно често допадљивих слика заокружио у дефинисану и смислену цјелину.

А мени остаје само још да завапим:: „О историчари умјетности, будите опрезни у својим „стручним“ процјенама, јер не слуша вас само неупућенa публика!“.



0 КОМЕНТАРА

  1. Жана царице!

    У твом првом тексту сам те и ја изнападао, јер сам мислио да је у питању још један ред општих мјеста и кукања на све и свашта.

    http://www.frontal.rs/index.php?option=btg_novosti&catnovosti=15&idnovost=18439

    Нисам био једини који ти је то замјерао, али видим да ми је овај текст о „Ворхолу“ промакао, а и без коментара да је направио ефекат код оних којима је и намјењен.

    Зашто нико није похвалио Жану, кад је жена конкретно и коректно написала шта мисли о једној овдашњој појави у ликовној умјетности?

    Риспект.

  2. „Дакле, ради се о сложеном и, у општим приликама и одликама свог времена, утемељеном поступку, који не подразумијева само пуко бирање одређених ликова. Стога је врло тешко наћи било какав траг оваквог промишљања у ономе што ради Маја Додиг, на чијим сликама произвољно одабране пјевачице и глумице (мало савремене, а мало оне из прошлог вијека), функционишу једино као одраз њених личних наклоности и укуса.“

    Сви негдје застанемо у развоју… Али то није тема… Мени је жао оне дјеце на АГФ-у, они су највише оштећени, јер их оцјењује неко чији досези су холивудске курветине 🙁

  3. ст, 10.03.2012. 13:22:20 [33687]

    9/7, не знаш како је кад ти се полуписмена будала натовари на леђа, па крене да те рајца без куртона. Заштићени су као медјведи… Квантитет постоји, али квалитет није достојан ни кинеских копија…

  4. ЗА РЕДАКЦИЈУ (ако је још увијек активна на овој врућини):

    Молим Редакцију да ми одговори зашто више не објављује текстове ликовне критике Жане Вукичевић? Није ваљда да је Маја Додик успјела да развали (још једну) добру сарадњу?

    Штета, јер се ради о јако добрим текстовима, а тренутно се у БЛ и у њеној околини одржава неколико ликовних колонија, па ми се чини да се тема сама по себи намеће.

    Има ли шансе да Фронтал обнови сарадњу са ауторком?

  5. Komentar sa facebook-a:

    ‎Slobodan Radin slikar iz Sremskih Karlovaca
    https://www.facebook.com/groups/citaoci/

    Имао бих шта да кажем, али да опљујем неозбиљност у приступу и промишљању „сликарке“ Маје Додиг. Подсећа ме на мог сина, користећи Фотошоп као валидан алат да обмане конзументе. Следећи корак, принт па лазурима – поправити програмско моделирање.
    Сво време мислећи како су се досетили генијално – НЕКОГ зајебати.
    На крају се намеће сам Закључак: лакше је научити краву да лети, него неталентованог да слика.

Оставите одговор