Замке кинеског богатства

Лидери су болно свјесни да су већи изгледи да друштвене сукобе изазову осујећене амбиције оних који желе много, него муке најсиромашнијих Последњих 30 година кинески лидери проводили су бјесане ноћи забринути због сиромаштва своје земље. Данас, уочи промјена у врху власти које се дешавају једном у деценији, несаницу не изазива сиромаштво, већ богатство Кине, пише […]

петак, август 3, 2012 / 07:00

Лидери су болно свјесни да су већи изгледи да друштвене сукобе изазову осујећене амбиције оних који желе много, него муке најсиромашнијих

Последњих 30 година кинески лидери проводили су бјесане ноћи забринути због сиромаштва своје земље. Данас, уочи промјена у врху власти које се дешавају једном у деценији, несаницу не изазива сиромаштво, већ богатство Кине, пише у анализи Ројтерса.

Денг Сјаопинг је 1979. као циљ модернизације одредио „умјерено добростојеће друштво“ (сјаоканг), у ком ће грађани имати довољно да не брину за свакодневно преживљавање.

Већ дуже од десет година Кинези живе у једном облику оваквог, некад утопијског концепта.

На недавном путовању по просперитетној провинцији Гуангдунг у делти Бисерне реке запањило ме богатство кинеских градова, али и крхкост социјалних темеља на којима оно почива.

Економски раст земље је „успорио“ на 7,6 одсто у другом кварталу (најслабији квартал од 2009, када је 20 милиона Кинеза остало без посла због светске финансијске кризе). Премијер Вен Ђијабао недавно је упозорио да долазе тешка економска времена.
Посебан изазов режиму представља Гуангдунг, где радници мигранти често протестују, а нова средња класа се труди да у вријеме економског успоравања задржи стечену предност.
Послије искуства на тргу Тјенанмен 1989, кинески лидери су болно свјесни да су већи изгледи да друштвене сукобе и револуције изазову осујећене амбиције оних који желе много, него муке најсиромашнијих.

Сада када је Кина у обасута богатством, поједини интелектуалци одговоре за многа питања траже у необичним изворима.

„Имућно друштво“ Џ. К. Галбрајта представљало је 1958. критику америчке опсесије растом БНП-а и производње. Направио је пометњу тврдњом да ће америчка опседнутост количином произведене робе морати да устукне пред важнијим питањем квалитета живота.

У чувеном уводу он тврди да, док сиромашни људи јасно знају своје проблеме и решења, „богаташ је склон да имовину користи на погрешан начин“. Тако је и са појединцима и са нацијама, тврди Галбрајт.
Кина је била једна од земаља са највећим степеном једнакости, а сада има већи јаз између богатих и сиромашних него САД. Водећи левичарски мислиоци попут Ванг Шаогуанга и Лу Зоулаја тврде да би Галбрајт лако препознао симптоме овог богатог друштва у данашњој Кини.
Прво, руководство Кине је током читаве једне генерације опсесивно усмерено на економски раст на уштрб свега другог. Друго, неједнакост се продубила јер је социјалистичка Кина уништила „гвоздену зделу пиринча“ социјалне заштите. Треће, приватна потрошња је упадљиво расла на уштрб инвестиција у општа добра као што су пензије, здравство и образовање. И четврто, расла је претерана потрошња на пројекте из таштине, уместо потребних улагања у добробит друштва.
Кинеску понуду јефтине робе за извоз омогућило је мноштво миграната и систем „хукоу“ који везује сељаке за земљу и лишава их свих социјалних права уколико спакују кофере и крену за послом.

Због тога град као Гуангџоу (раније познат као Кантон), највећи у Гуангдунгу, личи на Саудијску Арабију: има БНП по становнику у рангу са земљама средњег нивоа прихода, али се процењује да је само три од 15 милиона људи који свакодневно раде у Гуангџоу званично пријављено. Остали немају право на стан, образовање и здравство.

У Саудијску Арабију јефтину радну снагу привлачи богатство од нафте, али у Гуандунгу су радници и извор и нуспроизвод богатства.
Не кључа само Гуангџоу од социјалних немира, иако је због високог ниво развоја ту неједнакост видљивија. Кинеска глад за растом и богатством је створила „балон економију“ и многе заробила у сиромаштву.

Број званично забележених „масовних инцидената” (дефинисани као насилне демонстрације више од 500 људи) порастао је са 8.700 у 1993. на 87.000 у 2005. и 180.000 у 2011.

Последњих година узаврела је расправа у Кини о томе како избећи замке богатства. С једне стране, многи из нове левице траже да се стимулише домаћа тражња да би се уклонили узроци социјалних немира. На врху њихове листе су захтеви за повећање плата, укидање вештачких субвенција за извоз, право на социјалну помоћ, реформисање система „хукоу“ и окончање „финансијске репресије“ вештачки ниских каматних стопа.
Довољно ће бити тешко повећати плате и полако ојачати ренминби (јуан), али крај финансијске репресије вештачки ниских каматних стопа удариће у срж најважнијих кинеских интереса. Штавише, ове мере ће успорити раст.
Зато многи на десници траже начин како да кинеско богатство постане прихватљивије. Желе да приватизују државна предузећа и развију политику која ће легитимизовати неједнакост која је по њиховом мишљењу главни подстицај напретка.

Огромни подстицаји су помогли Кини краткорочно, али су на дуже стазе изазвали неравнотежу. Данас интелектуалци тврде да је Денгово „сјаоканг“ друштво достигло природну границу јер радници мигранти масовно излазе на улице као никад раније, а званичници јавно изражавају неслагања.

Док су њихови претходници морали да се носе са проблемима сиромаштва и наслеђем социјализма, нова генерација кинеских вођа који ове јесени дођу на власт мораће да избегне замке тржишта које производи, по Галбрајтовим речима, приватно изобиље и јавну беду.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *