Вукашин Беатовић: Не може се Градац сакрити, кад на гори стоји

Средином маја 1994. године, у Романијској Лазарици, за мир у нашој земљи и у цијелом свијету, Бога су молили руски патријарх Алексиј II и српски патријарх Павле.  Било је то треће ратно прољеће. Романија је одвећ излистала. Њиве по Гласнцу биле су узоране. Окречене воћке дале су бехар а редуше никле као никад прије. Људи […]

недеља, мај 11, 2014 / 11:05

Средином маја 1994. године, у Романијској Лазарици, за мир у нашој земљи и у цијелом свијету, Бога су молили руски патријарх Алексиј II и српски патријарх Павле.

 Било је то треће ратно прољеће. Романија је одвећ излистала. Њиве по Гласнцу биле су узоране. Окречене воћке дале су бехар а редуше никле као никад прије. Људи су, некако, већ свикли на промјењиве и непредвидиве вијести што су стизале са ратишта, па нису били упети од ишчекивања и смућени од слутњи. Чак и трагедије које су сукоби доносили, нису имале толико буран одјек као на самом почетку рата. Другачије се на све гледало, али су све очи ипак биле упрте у небеса. Будило се и лијегало са вјером и надом да ће крвопролићу доћи крај.

А крвопролиће је било огромно. У Сокоцу готово да није било породице у којој се црнина није носила. Много се вреле крви пролило у темеље oтаџбине. Уз небројене губитке, у мају 1994. године, Соколац је смогао снаге и молитвено се издигао изнад сваког зла а у нашим душама заживјела је порука патријарха Павла да мржњом никада и никоме не узвратимо на мржњу.

Преломљени и пресјечени, уз звона Романијске Лазарице, скромно а величанствено, дочекали смо руског патријарха Алексија II и српског патријарха Павла, који су са митрополитом Николајем на олтару наше светиње молили за пријеко потребни мир у нашој земљи.

Зар постоји свјетлији и мирољубивији догађај у рату и у животу мјеста које је преузело велику улогу у настанку Републике Српске? Сигурно не.

“Не можемо вас дочекати у Саборној цркви у Сарајеву како доликује оваквим гостима, али ова малена црква, посвећена Светом Илији, значајан је историјски међаш српске историје и цркве, јер је у овом крају хиротонисан први православни епископ, прије осам вијекова”, рекао је митрополит Николај. “Хвала вам на топлим ријечима и добродошлици. Саосјећам са вама и народом ваше митрополије. Видио сам спаљене, разрушене и напуштене куће”, рекао је руски патријарх обраћајући се митрополиту Николају.

Не знам шта су други мислили, али ја, као дијете које је баба узела за руку и одвела у цркву да види патријархе, био сам збуњен и препаднут. Око мене је било много војника, свештеника и обичног свијета. Знао сам да се дешава нешто заиста велико и важно али суштину сам открио много година послије.

Вријеме полако пролази. Патријарси који су очински бринули о нама давно су представљени Господу. Данас једино остаје прича о њиховом великом дјелу. Учинили су да Соколац, као ниједан други град у Српској, с поносом истакне ове странице своје историје.

Најмање што можемо да учинимо јесте да њихово дјело никад не заборавимо. Тако ће њихова порука живјети вјечно а Романијска Лазарица, витка камена дама, окупљаће дјецу оних што све дадоше за ову земљу, заувијек.

 

“Не може се град сакрити кад на гори стоји.
Нити се ужиже свијећа па меће под суд, него на свијећњак, да свијетли свима у кући.
Тако да се свијетли свјетлост ваша пред људима, да виде добра дјела ваша, и прославе оца вашега који је на небесима”

Матеј V (14;15;16;)



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *