Вучић: Сарадња са ЕРС, а можда и куповина

"Електропривреда Србије" неће бити приватизована, већ ће покушати да купи електропривредна предузећа у Републици Српској и Црној Гори или да се удружи с њима, најавио је премијер Александар Вучић. – Желим да најавим да ми имамо другачије планове за ЕПС. Не желимо да га продајемо и не желимо да га приватизујемо. Желимо да проширимо свој […]

петак, април 24, 2015 / 14:16

"Електропривреда Србије" неће бити приватизована, већ ће покушати да купи електропривредна предузећа у Републици Српској и Црној Гори или да се удружи с њима, најавио је премијер Александар Вучић.

– Желим да најавим да ми имамо другачије планове за ЕПС. Не желимо да га продајемо и не желимо да га приватизујемо. Желимо да проширимо свој утицај, да разговарамо с Републиком Српском и Црном Гором. Покушаћемо да учествујемо у куповини или стварању заједничких предузећа са РС и Црном Гором – изјавио је Вучић за Недељник.

Колико би овај потез био исплатив и на који начин би посао могао бити реализован, анализира Министарство енергетике, потврдио је за Курир министар Александар Антић.

– Министарство и ЕПС озбиљно анализирају како ту активност учинити изводљивом јер је реч о вредним компанијама. Анализа ће бити готова за неколико месеци. Вредност тог посла огледа се у томе што би ЕПС постао озбиљан играч у региону, боље би се балансирала производња у различитим периодима године. Сада прво треба да урадимо реорганизацију у сарадњи са ММФ како би се оствариле уштеде и како би ЕПС могао да се ослони на сопствене приходе и неке кредитне линије за реализацију тог посла – каже Антић и додаје да премијер Вучић то не би помињао да „неке могућности за сарадњу не постоје“.

Курир је овим поводом контактирао и са електропривредама Србије, Црне Горе и Републике Српске. У ЦГ су упућени на тамошње нинистарство економије, одакле одговори нису стигли, а одговора није било ни из поменутих предузећа.
Нема кредита без гаранција

Да би ширење ЕПС у региону било добар потез, сматра и финансијски аналитичар Махмуд Бушатлија, али сумња у могућност реализације те идеје.

Укрупњавање система уз добро управљање може довести до бољих економских перформанси. Кад предузеће није зависно од државе, може да узме кредит и није зависно од државне гаранције. Не знам да ли у Европи има још неко енергетско предузеће које не може добити кредит осим ЕПС – истиче Бушатлија.

Статисика

Милијарду евра износе укупна задужења „Електропривреде Србије“

Последњи кредит узет од ЕБРД износи 200 милиона евра

Прошле године узели 200 милиона евра од комерцијалних банака

Седам милиона евра ЕПС потрошио на консултантске услуге

Два милиона евра плаћају мађарским менаџерима за вођење ЕПС



0 КОМЕНТАРА

  1. U Nišu zbog duga za struju od 7oo ooo dinara iseljavaju tročlanu porodicu i prodaju njihovu kuću po daleko nižoj cijeni od stvarne,samo da bi naplatili svoje potraživanje.To je EPS Srbije i to je njihova vlast.Ali zato lopovi i kriminalci kradu pljačkaju i otimaju bez ikakvih sankcija i kazni.A ti narode vjeruj ovom čovjeku i dalje.

  2. Ако Додик крене у продају Електропривреде Српске треба га свим силама зауставити, јер би је Србија у другом кораку препродала, Додик би преживио још неко вријеме на власти, а народ Српске би остао и без ЕРС и без новца, који би брзо братија „прокоцкала и попила“.

    Вучић је докрајчио Србију и не знам чиме би он то купио нашу Електропривреду, кад је распродао и фабрике и земљу. Како му је био брз успон, још стрмоглавији ће бити пад. Нажалост, ни у Парламенту Србије нема опозицију, а и ови ванпарламентарни су смијешни, искључиви и безидејни. Иако Србија има сјајне интелектуалце, не назире се свјетло на крају тунела.

  3. A ko je Vučić da kupuje elektroprivredu RS. EPRS nije na prodaju. Narod ne dozvoljava prodaju EPRS. Svakako bi je Vučić prodao kad bi je kupio, kao što posredstvom Srbiju sada idu i na prodaju telekoma. Kada je Srbiji prodat telekom, višestruko su porale cene fiksne i mobilne telefonije, ako im prodaju EPRS tako će biti i sa strujom.
    A kad i Srbiji proda i telekom i EPS. Tada će doći do dodatnog poskupljenja.
    Cilj Zapada je da preuzem u svoje ruke svi energetiki, prirodne resurse, telekomunikacije i infratrsukturu i Srbiji i BiH.

  4. Nisam blizak ni sa kim iz EPRS i ne znam kako rade ali ono što znam o šumama, školama, zdravstvu, sportskim dvoranama, centrima za kulturu, socijalnom, carinicima, opštinama, bibliotekama, fondovima, policiji, zavodima, vojskama, upravama, agencijama, vrtićima – nije dobro. Tamo se radi malo ili nimalo. Kada vidim koliko se radi u realnom sektoru (koji posluje na tržišnim osnovama) da bi se nekako opstalo i dobio redovan minimalac – svi gore nabrojani ne bi opstali ni mjesec dana. Ogroman je to neradnički sistem koji je izgubio pojam o realnosti. Upoređuju se jedni sa drugima i ne interesuje ih ništa drugo.

    Privatizacija je trebala biti rješenje za ovaj problem.

  5. Nametnuti Dodikov model ekonomije liberalnog kapitalizma od strane ove vlade pre 18 godina predviđa ne samo potpunu rasprodaju indstrije sa svim fabrikama, davanje prirodnih resrsa stranom okupatoru, i prodaju infrastrukture. Nemetnuta privatizacija podrazumeva i privatizaciju i prodaju PIO fonda, prodaju Zravstvenog fonda. Privatizacija obrazovanje već izvršena.
    VIDEĆEMO KAKO ĆE PENZIJE BITI ISPLAĆIVANE I KOLIKO ĆE NAROD PLAĆATI LEČENJE KADA SE PRIVATIZUJU PIO I ZDRAVSTVENI FOND.

  6. EX

    „Новчана цивилизација“ може се крити под разним „фирмама“, које се с времена на време мењају да би одржали имиџ овог типа друштва. Посебно је „фирма“ „капитализма“ морално застарела. У Русији су се од самог почетка „реформи“ почеле користити такве „фирме“, ако што је „западна цивилизација“, „демократија“, „тржишна економија“. Посебно су нашим политичарима, научницима, стваралачким интелектуалцима и осталим поклоницима „западне цивилизације“, „демократије“, „људских права“, „слободе, једнакости и братства“ и свег осталог, што у Русију долази „отуда“, веома заволели фразу „тржишна економија“. Ипак, иза фразе „тржишна економија“ јасно „штрче уши“ „револуционара“, који су ти исти зеленаши, који су пре неколико стотина година легализовали кредитну камату.
    Набројимо нека кључна социјално-економска и политичка обележја „новчане цивилизације“, која се крију иза нејасног (и неписменим) термином „тржишна економија“:
    1. Трансформација друштва у „новчану цивилизацију“ довела је до „смрти“ праве („природне“) економије, схваћене као производна делатност, која тежи циљу задовољавања природних човекових потреба.
    2. „Тржишна економија“ није усмерена на производњу роба и услуга, које задовољавају човекове природне потребе, него на прерасподелу постојећег богатства у корист једног дела друштва на рачун његовог другог дела.
    3. Ако у „тржишној економији“ и буде производње, онда њен главни циљ није задовољавање човекових природних потреба, него прерасподела постојећег богатства.
    4. Последица реченог у параграфу 2 и параграфу 3 је закон „тржишне економије“: „Ако су једни чланова друштва нешто зарадили, онда су остали чланови друштва исто толико изгубили“.
    5. У дуготрајној перспективи долази до смањења целокупног богатства целог друштва. Као прво, зато што је значајан део друштва првенствено заузет прерасподелом и потрошњом, али не и производњом; као друго, зато што значајан део постојеће такозване „производње“ не само да не повећава богатство друштва, него га напротив још више подрива (трошење ресурса, као резултат њиховог расипничког коришћења, загађења животне средине итс.); као треће, зато што је значајан део производа није предвиђен за задовољавање животно важних потреба, него за задовољавање потреба противприродних и порочних (на пример, наркотика); такви производи се не могу укључити у састав богатства друштва.
    6. Основни облик прерасподеле богатства је „профит“, који је критеријум ефикасности и основни показатељ делатности капиталистичких предузећа.
    7. Профит се добија као резултат нееквивалентне размене; таква размена може бити обезбеђена помоћу два начина: а) силе; б) обмана; према томе сваки профит је незаконит, пошто је његово добијање везано са нарушавањем најважнијих религиозних заповести и моралних норми.
    8. Ефикасност силе као начина нееквивалентне размене у значајној мери зависи од духовно-психолошког стања оних на које је сила усмерена (а најчешће је претња примене силе); управо зато они рачунају на силу као средство стицања профита, постиже се максималном деморализацијом друштва.
    9. Ефикасност обмана као начина нееквивалентне размене директно зависи од умних способности оних на које је усмерена обмана; због тога људи, користећи овај начин стицања профита, предузимају мере на максималном снижењу интелектуалног нивоа друштва.
    10. Из претходно наведених разлога они који теже стицању прихода, чиниће све што могу да народ не сазна, шта је то у ствари „новчана цивилизација“ (она је исто „тржишна економија“).
    11. Највећу способност да стекну приход имају зеленаши, тј. они који су баве трговином новцем. Њихови лични положају су условљени тиме што су добили право да праве новац.
    12. Због такве способности сво богатство постепено се концентрише у рукама зеленаша; односно долази до „релативног и апсолутног осиромашења“ претежног дела друштва1; због претходно наведене концентрације богатства зеленаши стичу неограничену власт над човечанством.
    13. Развој „новчане цивилизације“ ствара претњу опстанку целог човечанства (укључујући и саме зеленаше).
    Нажалост, ни једна од претходно набројаних теза уважени читаоче неће се наћи на страницама савремених уџбеника економије, финансија, социологије, политикологије и других друштвених дисциплина.
    И јасно је зашто: ако сваки студент схвати истинску суштину „тржишне економије“, онда ће убудуће зеленашима и осталим капиталистима бити јако тешко да обезбеђују нееквиваленту размену помоћу силе и обмана. Кључни појмови сваког уџбеника економије су: „профит“, „капитал“ (својина која доноси профит), „камата“ (профит добијен коришћењем новчаног капитала), „кредит“ (новац дат на употребу или друга имовина на повратној основи са циљем добијања камате) итс. У XIX веку француски социјалиста П. Ж. Прудон изрекао је уочљиву фразу „свака својина је крађа“. До сада не престају дискусије: је ли он био у праву или није. Али ту фразу можемо преиначити и рећи: „сваки профит је крађа“. Овакав закључак је очигледан и неоспоран. Према томе, „капитал“ и „камата“ такође постају крађа, а најважнији инструмент те крађе је „кредит“. При таквом разумевању кључних економских категорија „новчана цивилизација“ добија веома непривлачан изглед. Зеленаши се тога и боје, и они ће „чинити све што је могуће да народ не сазна шта је то у ствари „новчана цивилизација““

  7. Ostao bez fabrike, 26.04.2015. 15:48:10 [147895]

    Узмимо да је ишта од наведеног тачно – какву алтернативу слободном тржишту предлажеш?

    Ако сељак прода врећу кромпира на пијаци за марку, то не значи да је он експлоатисан, да је тржишни принцип лош и да је капитализам зао, већ значи или да је сељак глуп или да тржишту не треба његов кромпир. Или обоје.

    Зашто тржишту не треба његов кромпир? Можда су купци кромпира глупи, па на своју штету бирају неки други кромпир. Како год, опет није криво слободно тржиште, већ у том случају купци.

  8. Ostao bez fabrike, 26.04.2015. 19:27:33 [147904]

    Тај се економски модел прошли пут баш показао као врло успјешан и дугорочно одржив… Како код нас, тако и у свијету…

    http://katalaksija.com/2014/02/24/ekonomija-titove-jugoslavije-odlaganje-neminovnog-kraha/

    Тржиште ће градити привредни систем. Градиће и фабрике, ако за њима има потребе. Домаћу производњу можемо штитити и на слободном тржишту, тако што ћемо куповати домаће.

    Наш проблем није страна понуда, већ домаћа тражња за страним производима. Наш проблем је недостатак предузетничког духа. Дакле, наш проблем смо ми.

    Наш проблем није слободно тржиште, већ криминалне приватизације, висок ниво корупције, гломазан и неефикасан државни сектор који гуши привреду итд. Дакле, не либерализација тржишта, већ накарадно и криминално спроведена либерализација тржишта.

  9. Ko je pominjao Tita njegovu ekonomiju?
    LIberalizacija tržišta je globalističke okupacija naroda i država. Šta sada treba sva struja iz naše EPRS da ide na cirišku berzu, i svi našri rudnici i reke da se daju stranicma po uslovima po kojima ih dobijaju domaće elektrane, i da naš siromašni narod struju svojih elektrana, koje je sam gradio i svojih rudnika i rijeka kupuje na evrapskoj berzi po evropskim cenama.
    To je ludilo, to je genocid, to je okupacija, gora nego i Drugom svetskom ratu. Ti to propovedaš.
    Zalažemo se na naciiaonalnu ekonomiju, z adržavnu izgradnju fabrika, za strogo kontolisano i regulisano tržišta, kao što su nacionalne ekonomije i privrede Švedske, Norveške…

  10. Jugslovenska privreda se zasnivala na samoupravnoj radničkoj svojini, ona je dogirala do srednje razvojenosti, postojala su snažna preduzeća privedni giganti prehrambene idnistrije, postojala moćna prijektatnska preduzeća poput Energprojekta i Eneroinvesta koji su gradili u 65 zemlja po svim kontinanima.
    http://www.youtube.com/watch?v=58G0UPW08AA
    Privreda zasnovana na samoupravnoj svojini više nije mogla da se razvija bez promene obika svojina. Kada je trebalo preći iz društvene svojine predzeća na akcionarsku svojinu, to Zapad nije dozvolio. Takva je situacicja sa svim istočnoevropskim postsocijalističkim zemljama.
    Postavlja se pitanje zašto nam zapad nije dozvolio akcionarstvo. Zašto što nije stio konkurenciju, zato što nije htio da se razvijamo na bazi prirondih resursa i visokokvalitetnog obrazovnog sistema. Zapad je to sve po svaku cenu sprečio dovodeći na vlasto svoje poslušnike.
    Onda je krenula privatizacija prodaje, šok terapije, propast… Počeli su propovedat strane investicije, koncesije stranici, privatno prduzetništvo, mala i srednja peduzeća…

  11. Jugslovenska privreda se zasnivala na samoupravnoj radničkoj svojini, ona je dogirala do srednje razvojenosti, postojala su snažna preduzeća privedni giganti prehrambene idnistrije, postojala moćna prijektatnska preduzeća poput Energprojekta i Eneroinvesta koji su gradili u 65 zemlja po svim kontinanima.
    http://www.youtube.com/watch?v=58G0UPW08AA
    Privreda zasnovana na samoupravnoj svojini više nije mogla da se razvija bez promene obika svojina. Kada je trebalo preći iz društvene svojine predzeća na akcionarsku svojinu, to Zapad nije dozvolio. Takva je situacicja sa svim istočnoevropskim postsocijalističkim zemljama.
    Postavlja se pitanje zašto nam zapad nije dozvolio akcionarstvo. Zašto što nije stio konkurenciju, zato što nije htio da se razvijamo na bazi prirondih resursa i visokokvalitetnog obrazovnog sistema. Zapad je to sve po svaku cenu sprečio dovodeći na vlasto svoje poslušnike.
    Onda je krenula privatizacija prodaje, šok terapije, propast… Počeli su propovedat strane investicije, koncesije stranici, privatno prduzetništvo, mala i srednja peduzeća…

  12. Ostao bez fabrike,

    Понављам – све зависи од тога како се спроведе либерализација. Ако продаш државну фирму на намјештеном тендеру или си неспособан па склопиш штетан уговор, онда си сам себи нанио штету, а не онај коме си је продао. Друга страна увијек гледа да оствари што већу добит. Ти треба да будеш свјестан тога када улазиш у преговорe и да гледаш да и ти оствариш што већу могућу добит. Па се нађете на пола пута. Па ако друга страна не поштује уговор, онда раскидаш уговор, тужиш, хапсиш, а никако је не награђујеш новим уговорима.

    Дакле, није проблем у либерализацији, већ како се она спроводи и ко је спроводи.

    Што се тиче шведске економије, погледај мало ову страницу – http://en.wikipedia.org/wiki/Economy_of_Sweden – па ми реци гдје ти ту видиш „националну економију, државну изградњу фабрика, строго контролисано и регулисано тржиште”. Шта ти подразумијеваш под тим појмовима? Царине и квоте? Швеђани су у ЕУ и по том питању морају поштовати иста правила као и ми. Још ми са ЕУ имамо асиметричну либерализацију у нашу корист, коју нисмо у стању да искористимо.

    Наметнемо ли царине и квоте, пропадоше нам извозници, јер на царине и квоте се одговара царинама и квотама. Па ваљда је онда боље либерализовати тржиште, а јачати домаћу привреду дизањем свијести у народу о потреби савјесног куповања, тј. куповања домаћих производа. Држава би требала водити агресивне „Купујмо домаће” кампање управо са циљем дизања свијести у народу. Џаба страном произвођачу окупатору што је наше тржиште либерализовано, ако ми упорно купујемо домаће.

    Такође треба узети у обзир менталитет становништва када се поредимо са Шведском. То је можда и кључни фактор. Корупција је дио нашег националног бића. Када се словенски менталитет забиберен са пет стотина година турске институционализације корупције упари са великим државним сектором, то може произвести само катастрофу. Мален државни сектор, владавина права и тржишна утакмица су по мени најбољи лијек за балканску корупцију и економију. Никако јачање државног сектора.

    Упореди нас са Шведском и њиховим државним континуитетом, владавином права, минималним стопама корупције, професионализмом и, на крају, менталитетом, који је и обликовао претходно наведено и који је обликован претходно наведеним. Ту једноставно постоје претпоставке за већи државни сектор који ће доносити жељене резултате. Те претпоставке код нас не постоје.

    Норвешка? Када нама буде нафта цурила из сваке чесме, онда ће нам они бити узор.

    Сад, да ли је у Југославији било врхунских фирми, конкурентних на свјетском тржишту? Јесте. Да ли је требало и да ли треба распродати профитабилне и конкурентне? Није и не треба. Ако се већ распродавало, требало је пазити какви се уговори састављају и под каквим се условима приватизују фирме. Било је и огромних губиташа. Има их и данас.

    Што не ваља – распродај. Што ваља – немој, ако не мораш. Ако мораш – избори се за што боље услове продаје. Ако неко крши уговор – зна се шта се ради кад се крши уговор.

    А како се утврђује шта ваља, а шта не ваља? Па спроведу се детаљне, независне студије. Није довољно избројати запослене и изграђене објекте.

    Наравно, опет се на сваком кораку спотичемо о корупцију.

    Што се тиче Запада – како нас је то Запад уништио? Тако што су рекли: „Не дамо вам више кредита и да сте одмах платили ово што дугујете!” Ако су нас тако „уништили”, онда пада у воду сва прича о успјешности југословенске економије. Већ сам поставио везу, прочитај – http://katalaksija.com/2014/02/24/ekonomija-titove-jugoslavije-odlaganje-neminovnog-kraha/

    Како су то довели на власт послушнике? Ја колико видим, ми смо подржавали и подржавамо те послушнике. Ко је онда крив? Са претпоставком да постоји таква кривица.

Оставите одговор на Ostao bez fabrike Одустани од одговора