Враћај паре, момче!

Тим ријечима обратио се прослављени војвода Степа Степановић поштару који му је донио прву пензију. И додао: "Мангупи, хоће да упропасте државу!"…

Полазите напријед! – последња је заповјест прослављеног војсковође, војводе Степе Степановића. Ове двије речи, громким гласом упућиване војницима које је водио у шест ратова, војвода је изговорио тихо, једва чујно, сат и по прије поноћи 27. априла 1929. године у Чачку, у кући број пет у Сарајевској улици, коју му је у мираз донијела супруга Јелена, рођена у честитој породици Веселина Миловановића.

Војводине последње ријечи допрле су те ноћи само до његових најближих: супруге, кћерки Милице и Данице и зета, санитетског потпуковника др Крсте Драгомировића.

Посредством новина дан касније је читав свијет сазнао за војводину смрт. Тако је енглески Тајмс обавјестио своје читаоце „да је умро маршал Степа Степановић, национални јунак српског народа, кога су сви обожавали због његових огромних заслуга у светском рату, и у ранијим ратовима, у којима је он посвећивао највећу пажњу обичном војнику… Није претерано ако се каже да је војнике волио као своју дјецу, да је непрекидно бдио над њима и, сасвим природно, постао је њихов идол. Прича се да се често кретао међу њима обучен у обично војничко одијело да би дознао њихове жеље и потребе…”

Истог дана је и Манчестер Гардиан писао о смрти војводе Степе, истичући његове велике битке и побједе, али и оне ситне појединости које су и њега чиниле – обичним човјеком: „Он је волио сам да шета по старој београдској тврђави, одакле је могао да гледа преко Саве и Дунава оно што је некада била аустроугарска територија. За време болести, огроман број људи; углавном сељака из околних округа, чекао је сваки дан пред кућом вест о његовом здрављу, а вест о смрти изазвала је жалост у целој земљи…”

Неће у Пантеон

Француски листови доносили су репортаже о биткама Друге армије, чији је командант био Степа Степановић. Разумије се да су сви листови у Југославији доносили узбудљиве прилоге из живота чувеног војсковође.

Читав град је био на сахрани. Један очевидац свједочи да је поворка била дуга око три километра- „Кад је чело поворке било на гробљу, зачеље је тек полазило од чачанске цркве, задужбине Немањића…”

Одмах иза породице, за ковчегом на лафету, ишао је краљ Александар у пратњи патријарха Димитрија, жичког владике Јефрема, иначе брата војводе Петра Бојовића, министара и генерала. Четврти беседник на сахрани, а било их је четрнаест, после патријарха, министра војног Стевана Хаџића и генерала Николе Цоловића, био је Ибрахим Мутевелић. Он је говорио у име града Сарајева, чији је почасни грађанин био војвода Степа.

Осам месеци раније војвода је завршио своју вјечну кућу на чачанском гробљу, не одвајајући се ни после смрти од свог народа, својих давно помрлих суграђана. Место је сам изабрао, а чувеном чачанском каменоресцу Бербељи дао нацрт гробнице и споменика. Неспоразум је настао оног часа кад је војвода приметио да је Бербеља, мимо плана и договора, додао неколико мермемих стубова у облику топовских граната и уклесао битке и победе српске војске под војводином командом. Војвода се жетоко љутио, али је све било касно.

Војвода је припремио све што је било потребно за сахрану: униформу, коју ће му обући, и ордење које ће понети. Од своје пензије уштедео је онолико колико је мислио да је потребно за погреб. Својој супрузи је дао два замотуљка с новцем – један за трошкове сахране, други за њен живот. Није му ни на ум падало да га сахране о државном трошку.

Тек што је гробница била готова, војвода је у пратњи својих зетова отишао да је види. Потпуковник Драгомировић, његов зет, био је одушевљен. Рекао му је:
Ово није за вас. Ви сте славни и велики човек. Ви ћете бити у Пантеону, а ја сам болестан и могли бисте ову гробницу да уступите мени…

Војвода се узнемирио:
Какав Пантеон! Хоћу овдје да се сахраним. То је моје мјесто. Коме треба Пантеон нека се у њему сахрањује. Овде ће лежати војвода Степа Степановић са својом бабом…

Хоће да упропасте државу

Одмах послије пензионисања, двадесетих година овог вијека, војвода је живио у Чачку. Ту је добио прву пензију. Баш у то вријеме започео је своју поштарску службу један младић који је војводу обожавао. Био је срећан што је војвода у његовом рејону, па је похитао да му уручи пензију.
Ево срећног поштара који најомиљенијем војводи доноси прву пензију! – рекао је младић у једном, даху.

Ако, ако, момче – узвратио је војвода Степа уз осмијех. – Ред је да и ја видим неку вајдицу од своје државе. А колико су ми послали?
Три хиљаде динара, господине војводо! – рапортирао је узбуђени поштар.

Мангупи! узвикнуо је војвода љутито. – Мангупи! Хоће да упропасте државу! Враћај паре, момче! нека бар преполове, шта бих с толиким парама?
Тако је, одистински, војвода Степа вратио пензију.

Некако у то време рјешењем Министарства војске и морнарице војводи Степи је на услугу додељен аутомобил. Истим рјешењем одлучено је да се по аутомобил даје на располагање команданту граничних трупа, команданту коњичке дивизије и команданту краљеве гарде.

Војводи је одређен и возач, који је, иначе, служио кадровски рок. Био је то, данас већ у поодмаклим годинама, Богдан Бакаловић, који живи у Београду.
– Кад ми је то саопштено, био сам просто ошамућен – сећа се Бакаловић. – Зар мени да припадне таква част да возим славног војводу! Нисам тако нешто ни у сну могао да замислим. Кад сам се јавио војводи на рапорт, рекао ми је:
Војниче, слушај добро шта ти кажем: у овај аутомобил нико, осим нас двојице, не смије да сједне!
То је било све што ми је рекао.

Волио сам да возим наставио је Бакаловић своје сведочење – али се војводи, на моју велику жалост, никуда није ишло. Аутомобил је био дотрајао, без марке, а путеви – да не причам. Возио сам га неколико пута у Београд и Крагујевац на сједнице Народне одбране, чији је био доживотни почасни предсједник. Једном, тако, на путу за Београд, возећи прашњавим друмом преко Аранђеловца, аутомобил се покварио. Војвода је цупкао около, загледао у мотор, видио како се мучим да пронађем квар, па је напослјетку рекао:
Одох ја пјешке, а ти, кад поправиш ту крнтију, стићи ћеш ме…

Почасни грађанин Сарајева

Поводом прве годишњице ослобођења Сарајева, кад је војвода Степа на челу својих трупа ушао у главни град Босне и Херцеговине, одлучено је да се прогласи почасним грађанином. О томе га је обавјестио предсједник општине, молећи га да у Чачку прими одборнике Стеву Марковића и Фехима Кафадаревића како би му уручили диплому. Специјалну диплому, прву те врсте, урадио је сарајевски умјетник Живко Швракић, приказујући на њој Градску вјећницу са источним дјелом града у коме је доминирала касарна која је носила војводино име; затим Миљацку до Принциповог моста са обалом која је такође носила војводино име.

Испод слике је писало: „Своме почасном грађанину, војводи херојске српске војске, ослободитељу Степи Степановићу, на годишњицу ослобођења 6. новембра 1919. Благодатно Сарајево.“

Овако је одборник Стево Марковић, у то време директор Женске учитељске школе у Сарајеву, описао сусрет са војводом:
„Уђосмо у малу собу и поклонисмо се Великом војводи. Још с врата војвода нас дочека рјечима: ’Добро дошле моје Сарајлије! Знам да је тежак и далек пут, али толико ми је драго да вас видим и загрлим, а преко вас грлим моје драго Сарајево и цјелу Босну поносну’.”

Београдски вајар Марко Брежанин замољен је да за Народну одбрану уради бисту славног војводе, јер су већ постојале бисте војводе Радомира Путника и војводе Живојина Мишића.

Кад је стигао у Чачак и пошао војводиној кући, смислио је шта ће да каже;
Долазим из Београда — започе Брежанин, вјерујући да ће имати више успјеха ако покаже да га не препознаје – да умолим војводу да ми позира. Хоћу да урадим његову бисту за Народну одбрану и друге установе.

Па, познајете ли ви њега? – упитао је војвода.
Немам ту част – узвратио је вајар.
Е, жао ми је – одговорио је војвода.
Он није овде. Отишао је да надгледа гробницу. Сад се бави дограђивањем вјечне куће. Али знате шта, колико га познајем, неће пристати на то. Боље спакујте ствари, па се вратите у Београд. Поздравите и Народну одбрану, и установе, и пријатеље, и кажите да је он себи спремио вјечну кућу, и то је њему најбољи споменик.
Тако се вајар вратио необављена посла.

Појео мајоров ручак

У вријеме кад је војвода Степа био пуковник и командант дивизије у Крагујевцу наредио је да се посилни код официра смију користити само за оно што је предвиђено правилима службе. Једнога дана, међутим, око подне, приметио је на улици војника са порцијама у руци.

Код кога си на служби? – питао је војвода Степа. – Код мајора Јовановића, господине пуковниче! – одсечно је одговорио војник.
Шта то носиш? – питао је даље Степа.
Ручак!
Ко ти је наредио да носиш порције?
Госпођа мајорица.‛
Сједи! – заповједио је пуковник Степановић.
– Разумијем, господине пуковниче! – узвратио је војник и брзо сјео на ивичњак.
Једи! – чуо је војник нову заповјест. Кад је војник појео ручак и показао
празне порције, пуковник је наредио:
Е, сад иди кући, па кажи госпођи мајорици да те је срео командант дивизије и да ти је наредио да поједеш ручак!

Батерија на ћувику

Војвода је био неумољив кад год је била реч о заповјести команде. Наређења старијих примао је без поговора. Пред одлучујућу офанзиву на Солунском фронту, војвода је, проучавајући карту, говорио свом начелнику штаба:
Молим те, питај за онај положај испод Кравице. Има ту један ћивик – на њему треба поставити два топа и одатле гађати непријатеља у ребра…
Убрзо потом јавио се преко телефона командант батерије:

Извол’те, господине војводо!
Слушајте – поче Степа благим гласом, у току ноћи поставите два топа на онај ћувик, где се налази крушка. Њима ћете непријатеља у ребра да гађате…
Немогуће! – ушепртљао се командант батерије.
Зашто? – питао је војвода Степа.
Брисани простор! – објашњавао је овај. – Непријатељ је засуо шрапнелском ватром цео ћувик. Не би ниједан од нас главу изнео…
Слушајте – узврати војвода љутито – по сваку цену морате горе да избаците два топа!
Немогуће! – упоран је и командант батерије.
Нема немогуће! Ви знате да је горе једна крушка. Ако у пет ујутро не буду два топа на ћувику, у осам сати висићете о оној крушци пред командантом дивизије. Јесте ли ме разумјели?
Разговор је био завршен.

У четири сата јавио се телефоном командант батерије и рапортирао:
Господине војводо, по вашем налогу истурио сам целу батерију на онај ћувик! Чекам наређење за напад.
Војводи једва примјетно пређе осмејак испод бркова:
Знао сам да сте добар капетан, предложићу вас за мајора!
Топови који су изненада грунули са овог ћувика унели су велику пометњу међу непријатељске војнике.

Животни пут и судбину војводе Степе одредио је, чини се, обичан сељачки штап каквим су се у селу Кумодражу, крај Београда, где се Степа родио, служили чобани гонећи стоку. Ето, такав један штап одлучивао је – да ли ће њиме Степа гонити стоку или ће ићи на науке. Његови родитељи, Иван и Радојка, имали су четири сина. Степа је био најмлађи. У то време (Степа је рођен 1856) из већих породица само се једно дете слало на школовање. Степа је хтио у школу, али је у школу хтио и брат Марко. Како од те жеље нису одустајали, отац одлучи да надвлаче обичан чобански штап, па ко претегне…
Тако је Марко остао на њиви у селу, а Степа ушао у историју као један од највећих и најомиљенијих војсковођа.
Легенда о њему траје.

Антоније Ђурић