Војни подухват на Иран

У јавним наступима америчких и израелских званичника може се видјети њихов потпуно недефинисан став око тога какву политику и курс заузети према Ирану, једној од највећих муслиманских држава на свијету са више од 75 милиона становника и четвртим свијетским извозником нафте. Пише: Стефан Драгичевић Док су Американци или тачније републиканци и демократе у јеку предизборне […]

петак, септембар 21, 2012 / 07:04

У јавним наступима америчких и израелских званичника може се видјети њихов потпуно недефинисан став око тога какву политику и курс заузети према Ирану, једној од највећих муслиманских држава на свијету са више од 75 милиона становника и четвртим свијетским извозником нафте.

Пише: Стефан Драгичевић

Док су Американци или тачније републиканци и демократе у јеку предизборне кампање у коме се боре за наколност грађана велике и моћне државе за то вријеме америчке институције имају веома слабо разрађену спољну политику према Ирану којег сматрају „опасном државом“ због нуклеарних амбиција Ахмадинеџадове власти. Помирљиве изјаве и неко стално ограђивање од америчких традиционалних партнера на Блиском истоку – Израела који тражи употребу силе, Америка покушава да купи вријеме док се изборна грозница не заврши, јер је неспремна да улази у нови рат са више милијардитим трошковима са ионаком осиромашеном америчком државном касом и Федералним резервама.

Но, треба примјетити да је САД већ дуже вријеме неспремна да са Израелом јавно сарађује и координише политичке правце дјеловања према Ирану под очигледном диригентском палицом врхушке Демократске странке која недозвољава уплив у нови рат и сукоб (евентуално инвазија и нове погибије маринаца) јер би то драстично пољуљало рејтинг не само ове странке унутар САД него и саме државе која у свијету већ одавно има прикачену етикету „модерни робовласник у суровом времену капитализма“. Треба примјетити да се админинстрација Барака Обаме кроз четири године до сада водила политичком дипломатијом и сарадњом, а не ултимативном силом коју републиканци и данас дан заговарају, а нарочито сада када су врата Бијеле куће отворена за новог станара идаље најмоћније државе свијета.

Превирања на Блиском истоку изгледа да неће утихнути ни наредних 50 година јер је очигледно да је то подручје у коме се преплићу велики предузетнички и корпоративни интереси великих свијетских предузећа који су зарад остваривања профита од нафте и других природних богатстава спремни да униште вјерско и идентитетско опредјељење народа који живе на том простору. Невјероватно је и послије свега да се западна јавност исчуђава откуд појава „радикалног ислама“ или „исламског фундаментализма“ када су и сами творци хаоса који су натјерали групације унутар друштва да се организују и трајно обиљеже своје главне непријатеље и крвнике. Зар неко заиста мисли да сви народи посједују једнаку моралну норму и идентичан менталитет који је склон подаништву? Ако је одговор да, онда се засигурно ради о људима који су политички занат научили да граде из новоствореног Новог свијетског поретка и мултикултурализма који не познаје нације и границе.

С друге стране, прича о подаништву неминовно се поклапа и са тезом „скоре инвазије на Иран“ који ће очигледно бити један од круцијалних разлога јавног помирења Турске и Израела послије убиства девет турских хуманитараца на броду „Мави Мармара“ средином 2010. године који су превозили хуманитарну помоћ угроженом палестинском становништву. САД настоји да свог вјерног НАТО слиједбеника (Турску) приграби чврсто за себе тако да поред Израела има ударну војну машинерију која ће почистити иранске војне и безбједносне снаге. Примјетна је веома активна америчка дипломатска активност на том пољу ових дана, вјероватно настојећи да ојача савезнике пред скори рат са можда и највећим ратним изазовом са којима ће се САД суочити у историји – Ираном.

Поједини званичници Стејт Департмента и Пентагона спекулишу да реална интервенција на Иран може да се деси тек средином 2013.године, што у једну руку представља неозбиљност америчке стране. Како се може предвидјети рок за сукоб ако Иран прије тога из властитих ресурса направи нуклеарно оружје? Шта ако иза Ирана стану Русија, Кина и Индија као што су стали иза Сирије? Да ли Американци заиста вјерује да ће Русија и Кина тек тако пустити иранско тржиште нарочито у војном и технолошком смислу зарад империјалистичких амбиција САД? Шта ако СБ УН не дозволи САД-у и НАТО да крене у војну акцију, да ли су и овај пут спремни да погазе међународно право?

Постоје многобројна питања, али очигледно се жели само лицитирати неким роковима онако како то Американци пласирају, па било то реално или не било.

Иран није мали залогај јер је то блиско-источна муслиманска сила у сваком погледу. Ако се већ јавно спекулише, онда засигурно треба спекулисати и о могућности избијања трећег Свијетског рата са несагледивим послиједицама по човјечанство јер Иран данас представља државу у којој се преплићу политике и интереси свијетских сила. Евентуални „пламен“ који би избио у Ирану ширио би се невјероватном брзином по читавом свијету.

Провокације и кориштење војних вјежби на самим границама Ирана такође су дио активности које предузимају западне земље са очигледном намјером да испровоцира иранску страну и да им да повод за интервенцију. Опсежне војне вјежбе код Ормуског тјеснаца показују нескривену жељу да се испровоцира Иран. Иначе кроз Ормуски тјеснац прође извоз трећине свијетске нафте. У Ормуском тјеснацу налазе се амерички носачи авиона, ракетне крстарице и разарачи – циљ вјежбе је неутралисање евентуалне иранске блокаде, а са друге стране Иран је послао подморнице класе „кило“. Дубоке тензије које владају у овом региону су веома опасне јер пријете да додатно дестабилизују Блиски и Средњи исток.

Иран данас има одређене санкције за извоз нафте из политичких разлога, лимитирано је пословање западних предузећа у овој држави, забрањује се пословање иранских предузећа на трећим тржиштима, ограничен је приступ информација, урушава се билатералан однос земаља према Ирану, строге контроле уласка грађана Ирана у треће земље, на међународним скуповима Иран се константно понижава и деградира… једном рјечју Иран желе тако да изолују и понизе да Ахмадинеџадова власт каже „ми смо капитулирали и без оружаног сукоба“. Јасно је да иранска политика има два колосјека, једну коју води власт, а једну коју воде ајатоласи, тако да и када би власт пала народ би имао на кога да се ослони. Тешко је то објаснити људима који су свој публицитет стекли у друштву које не познаје вјерска и национална осјећања, али ће им сигурно много јасније бити уколико се искра запали. Они који мисле да ће се и такав сценарио завршити као нека авантуристичка прича са унапријед познатим побједником, варају се, јер са оваквом државом од краја Другог свијетског рата САД се није суочила.

Немири који су активни у арапском свијету, нарочито у Ирану због аматерског филма „Невиност муслимана“ је коска коју су Американци бацили, а коју глође народ исчекујући да ће на тај начин показати своју нетрпељивост према свему што је „производ САД“. Вријеме је да послије провокативног филма и „неких“ немира у арапском свијету видимо и ко ће изаћи као побједник у судару запада и блиског истока.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *