Влада сажаљења и презира

Шта би Николић рекао да су претходници поклонили територију целе Србију? Би ли, опет, Николић поштовао “континуитет обећања”? Пише: Миленко Вишњић Којему се приволети царству? За време избора бившег министра вањских послова Србије, Вука Јеремића, за преседавајућег ГС УН, један коментатор је приметио следеће: већина светских влада потпуно или много више уважава Србију из времена […]

уторак, децембар 4, 2012 / 05:29

Шта би Николић рекао да су претходници поклонили територију целе Србију? Би ли, опет, Николић поштовао “континуитет обећања”?

Пише: Миленко Вишњић

Којему се приволети царству? За време избора бившег министра вањских послова Србије, Вука Јеремића, за преседавајућег ГС УН, један коментатор је приметио следеће: већина светских влада потпуно или много више уважава Србију из времена Слободана Милошевића и Војислава Коштунице, иако су се оба супростављала Западу, него ону у време Тадића и да већина влада са потпуним презиром и сажаљењем гледа на такву Тадићеву Србију. Mарионетски режими инспиришу само сажаљење и презир. Је ли се шта променило после 6. маја 2012. – после одржаних општих избора? Није!

Прошао и задњи воз

Избор новог преседавајућег ГС УН, била је још једна и ретка прилика за Србију, да још једном преиспита и редефинише своју поданичку политику и поврати макар део достојанства и поново изгради, макар мало, самопоштовања. Протукандидата из Литваније, су подржавале САД и њени сателити, а Јеремића, група земаља на челу са Русијом и Кином. Покушај ДС да после избора остане на власти, формирајући још једном математичку већину, је делимично успео на тријумфу Јеремића, проглашавајући то као успех властите политике и победу земље Србије.

Да би био подржан, како то у животу углавном и бива, Јеремић из основа напушта Тадићеву политику поданичког односа према Западу; политику, за коју се некада сдушно и великодушно и сам Јеремић залагао – истина, у нешто “више патриотској” форми. Јеремић доноси одлуку и прихвата пријатељски пружену руку Русије и Кине и – побеђује.

Пример раније Јеремићеве сервилности према понижавајућој Тадићевој политици, био је циркус у Генералној скупштини УН – пре нешто више од две године – када је Јеремић дозволио да се поништи једно, једино и наслеђено упориште у борби за КиМ – резолуција о Косову, преправљајући је, лоше по нас, написаним текстом у Бриселу и под Тадићевим притиском.

Дакле, када је лични улог у питању – властита промоција, Јеремић се наклонио онима који више држе до начела међународне правде – Русији и Кини, с једне стране, а када су били интереси Србије у питању, као приликом девалвирања Резолуције 1244, Јеремић је попустио политици, некад Тадићевог “отвореног универзитета”, с друге стране. Ипак, будимо задовољни с њим, боље икад, него никад не доћи памети. Ипак, поштено треба рећи, Јеремић сада не прави много грешака, вршећи функцију председника ГС УН.

Николић “против” Тадића

Да се знало да је било изборне крађе, знало се још првих дана избора, али да ли је ишта учињено да се истражи превара после избора, пошто је то Николић чврсто обећао? Није! Зашто? Је ли за Запад било изненађење победа Николића? Како и зашто су Запад и еврократи, пустили низ воду Тадића и тада његов ДС? Зашто су западни медији били умерени према Николићевој прошлости? И, коначно, зашто су еврократи сменили Тадића са чела ДС?

По писању западних медија, победнички изазивач, лидер СНС, Томислав Николић, одмах је извргнут руглу у домаћем медијима. Многи западни медији су то потврдили; медији, који су уживали у описивању његовe прошлости као високо рангираног функционера Српске радикалне странке и тврдокорног ултра-националисте. Запретана дубоко у чланцима, ако је уопште и помињанa, била је чињеница да је Николић био превасходно одговоран за нестанак, некад моћне СРС, отимајући јој њене изабране посланике, да би, 2009. године, формирао нову странку – СНС и постао њен неприкосновени шеф. Мора да је то много коштало, па ко је год морао платити?

Према познатом и утврђеним правилима понашања Запада и начином опхођења према Србима, овако понашање и није била нека необична новина и реакција према Србији; Србија, која им је била увек сувише велика, превише српска и геноцидна. Међутим, могуће је, да је права игра Запада, уствари, била да креира лажну слику Николићевог отпора према Западу, за пројекат по којем би он био прави и аутентични наследник Бориса Тадића. Иако Николић, можда, и није мислио тако, ово је Западу послужило да опробаним методама притиска или, на неки примамљивији начин, створи и обезбеди такве околности, у којима ће Николић попуштати и постати други Тадић. Изгледа, успели су!?

У данима општих избора, Николић је у раније договореној посети, дошао у Москву, представљајући Напредњаке на конгресу Уједињене Русије. Иако је много раније била организована посета, Напредњаци су то искористили за причу о промоцији и јачању веза са Русијом. Уствари, Николић је рекао на конгресу, да је он у приватној посети и да ће дати оставку на лидерство СНС, јер жели да буде председник свих грађана. Такође, он је додао да намерава уредити Србију по мери Запада и према правилима ЕУ.

Већ 31. јуна, се видело да је Николић прекршио обећање о покретању истраге у изборној превари, ако постане председник Србије, наравно – дајући свечану заклетву пред новом скупштином. С друге стране, некад је Тадићева заклетва била отворена верност према Западу, док је Николић био скромнији, дозвољавајући само заставу ЕУ, да буде постављена. Штефан Филе је био инагуратор свечаности. У чему је разлика, питаћете?

Одсуство представника суседних земаља је било упадљиво, наводно због Николићевих старих изјава да Срби и нису баш геноцидан народ. Брзо је стигао жути картон са Запада, да нико, па ни председник Србије, не сме побијати западну истину о протеклом рату. Заклетва под плавом заставом са звездицама и заклињање у верност ЕУ, довело је до планиране посете Бриселу 14. јуна. Запад је тражио од Николића доказ о настављању Тадићеве политике безусловне капитулације према Западу, као и доказ да више није националиста.

Док се Тадић отворено залагао за политику трансформације Србије и промену менталитета народа, тиме стварајући услове лаког постајања кметовском творевином, Николић је то чинио другачије; дошао је са фразом из Брисела да “озбиљна држава не сме кршити обећања пертходне власти”. Шта би Ноколић рекао да су претходници поклонили територију целе Србију? Би ли, опет, Николић поштовао “континуитет обећања”? Видите, опет нема разлике?

Завршавајући посету Бриселу, Николић је, додуше рекао, да ће прекинути све разговоре са еврократима, ако буду тражили од њега да одмах призна Косово. Ускоро, затим, он је изјавио да нико са Запада није тражио тако нешта од њега. Међутим, оно што је изјавио Херман Ван Ромпеј, де факто председник ЕУ, да “ЕУ не тражи од Србије да призна Косови, него само да прихвати реалност на терену”, је потврда захтева Брисела, а ни то није Николићу могло проћи непримећно. И није, али се опет претварао да то није то, па то су наши пријатељи – не мисле нам ништа лоше.

Испирање мозга народу, са тако јефтиним флоскулама Запада и Николићево пуно разумевање онога шта му је наложено у Бриселу, јасно говори о томе какав је задатак себи доделио и шта му је крајња намера у вези прознавања Косова. Дачић ће прискочити у помоћ, свакако, као и увек у тешким моментима за Србију.

Баш као што је Међународни суд правде у Хагу убијао сваки атом у логици, редефинишући стање на Косову, које је прогласило независност 2008. и чинећи све да тај чин буде што мање незаконит, тако ЕУ малтретира и семантику: “То није ‘признање’, него само ‘нормализација односа’’. Нормализација односа, између влада Србије и Косова!? Па, није могуће! Или, не траже они никад много?

Према томе, Николићева изјава да је задовољан са појашњењем ЕУ у вези споразума између Тадићевог изасланика и Шиптара, у којој не види "ништа што угрожава Устав Србије или српске интересе", даје нам за право да мирно закључимо да смо онда сви ми тотално луди и повређени због вређања нашег – колико год нам га је још остало – здравог разума.

Ако признавање сепаратистичке владе – која полаже право на територију “суверене” земље, а чији Устав изричито дефинише њену територију, као неотуђиву – није неуставно, онда, народе, шта је кршење Устава? Предсдник, ко зна који и по који пут, крши Устав Србије и то у нагорем смислу те речи – поклања територију народне и своје земље. Оно што је сасвим јасно, јесте да Србија нема баш много среће са “својим!?” преседницима. Никако, баш никако нам се не да! Докле ће трајати такмичење наших политичара у поклањању дела-по-дела земље Србије?



0 КОМЕНТАРА

  1. Гробардан Вишњићу,
    Не знам зашто си благ према Гробару.
    Не могу душу гријешити и рећи да овај текст није критички, али кроз њега константно провијава нека врста оправдавања.
    Такође, ниси добро објаснио да Боркових документа нема у јавности само зато што је Гробару дато у задактак много више него што тамо пише. Они су већ прекршили правило фусноте и на састанцима Дачија и Тачија Репубљик Косова се пише онако како Тачи хоће.
    Требао си, Вишњићу, линковати Боркове документе и Резолуцију УН-1244 кад се већ позиваш на њих. Народу треба коначно ту фамозну резолуцију (http://www.spo.rs/vest.php?id=458 )предочити како би Серби схватили да Гробар само у дјело спроводи капитулацију до које су довели српски изроди, а Гробар је био истакнути члан те штеточинске камариле.

    П.С.
    Једно питање за Фронталовце: ”Какве везе има ово са одлагањем пресуде Шешељу.”
    Знам да ће сви правилно одговорити осим Рамуша.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *