Вјерско помирење

Вјере на пост-југословенском простору представљају веома битан фактор ка дугорочном помирењу међу народима. Пише: Стефан Драгичевић Подстакнут „Политикиним“ текстом под насловом „Помирење у рукама политичара, а не цркве“ од 30.07. сматрам да је ово итекако значајна тема, али не и у нашој јавности. Ни Хришћанство (Католичка и Православна црква) ни Ислам немају тачке у коме […]

среда, август 1, 2012 / 07:01

Вјере на пост-југословенском простору представљају веома битан фактор ка дугорочном помирењу међу народима.

Пише: Стефан Драгичевић

Подстакнут „Политикиним“ текстом под насловом „Помирење у рукама политичара, а не цркве“ од 30.07. сматрам да је ово итекако значајна тема, али не и у нашој јавности.

Ни Хришћанство (Католичка и Православна црква) ни Ислам немају тачке у коме се даје предност насиљу над хуманошћу; немају тачке у којима се одобрава нетолеранција наспрам толеранције; у којима се одобрава продубљавање мржње наспрам помирења… итд. Међутим, ми Балканци смо специфични по много питања, гдје је политичким дешавањима и узурпацијама 90-их година, црква и вјера потпуно истиснута из њихове стварне потребе и постала институција за манипулисање широким народним масама.

Када придобијете цркву за остваривање политичких циљева онда је ваша власт толико јака да иза себе имате подршку цјелокупног друштва без обзира какве ви активности и потезе повлачили. То је производ тоталитарне политике у коме се тек почео враћати национални и вјерски идентитет народима на Балкану послије четири пуне деценије живљења под марксистичком Југославијом.

Ако само погледамо Средњи вијек и вријеме када је црква била највећа инстанца којој се читава Европа морала клањати онда је сасвим јасно зашто се и власт (краљевско устоличење) водило по принцупу „како црква буде донијела одлуку“.

Важност вјере код нас на Балкану формирала се годинама кроз историју. Ма колико грађански и глобалистички поредак гушио већину Европе и свијета по питању националне, патриотске и вјерске опредијељности чини се да то нема утицаја на нас овдје који смо у највећој мјери и сами сегрегацијски подијељени „у три народа и три вјере“, а рат нам је послужио као инструмент да се још више подијелимо као друштво и да политичким средствима остваримо право на јавно испољавање своје вјерске опрједијељености, гдје не дајемо подстрек за мржњу других народа.

Јучерашњи извјештај Стејт департмента у коме се каже да читав регион поштује вјерска права и слободе, а да само Србија од свега тога одудара показује колико је САД стало да овдје буде поремећен систем вриједности и да само Србија буде та која, иако има највише вјерских објеката на екс-Ју простору, треба да се прикаже у лошем свјетлу. Одакле уопште право америчкој администрацији да се бави СПЦ-ом и какве су то политичке квалификације? 

Највеће повјерење у цркву, политика обесмишљена

Само истраживање „Политике“, прије годину дана у Србији, као највећој држави насталој на простору бивше Југославије, показују да огромна већина грађана највеће повјерње има у цркву као институцију, а највеће неповјерење придаје се политици која је потпуно обесмишљена.

И то није чудно јер је једино истинска вјера и црква та која је вијековима била уз народ, а политика и политичке институције су увијек дјеловале по принципу да недефинисаним циљевима и задацима урушавају државни систем. Политички процеси сами по себи су много важнији од црквених, али је спирала и повезаност ова два процеса најважнија да би се донијеле суштинске одлука за нацију у цјелини, посебно оне судбоносне.

Која је улога вјерских лидера у дршутву?

Много пута до сада могли смо да чујемо у јавности „како вјера и вјерски поглавари не треба да се мијешају у политику“, али је питање како је то могуће? Наравно да је бесмислено да вјерски поглавари причају о нетолеранцији и да прозивају „који су народи (не политичари) започели рат“, како је то својевремено имао обичај да говори мустафа Церић, али је потпуно јасно да кроз повјерење које вјерске заједнице имају у друштву, оне морају да имају свој глас о битним питањима и процесима.

То важи и за СПЦ, за Исламску вјерску заједницу, за Католичку цркву. Нелогично је да вјерски лидер не смије ни да писне о политици, а иза себе има народ који жели да чује став цркве. Нелогично је и то да се само политичари замјере цркви, а црква се не замјери политици, иако је вјера највише страдала од свакојаких похода војске у блиској нам прошлости.

Данашњи вјерски поглавар треба да има одређену дозу дистанце од свакодневне политике, али он око највашнијих питања мора да се пита, и то не као вјерски лидер него као политичка личност која утиче на друштвена дешавања у земљи. Заправо, да буду други ајатоласи, јер то од њих друштво тражи.

Лијепо је причати о срећи, љубави, весељу, рађању; но некада се мора изнијети критичан и стваран став пред масу јер маса је та која ће сутра живјети у некој врсти реалног, односно имагинарног свијета, који га узгред речено задовољава.

Вјерски лидери данас представљају оличење доброте, поштења и части, а тај њихов ореол они треба да искористе како би народе трајно помирили на овим просторима. Да активно дјелују на доношење круцијалних политичких одлука; да различитим церемонијама и вјерским обредима промовишу толеранцију и поштивање међу народима; организовање вјерских скупова гдје ће бити представника свих вјерских заједница.

Мржња се једино може разбити снажном вјером и солидарношћу.
 



0 КОМЕНТАРА

  1. а зашто нема нико критички став према вјерским заједницама које су изворно зло подјела и сукоба на овим просторима,вјерске заједнице су данас као неке комапније очекујем да нека од а надам се све да оду у стечајни процес:D

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *