Вјерност партији: Све сами прелетачи

Ситуација у РС није ништа боља, али је занимљиво видјети какав су пут прошла нека од значајних имена политичке сцене у Србији. Како се од десничара постаје љевичар и зашто? Пише: Смиљана Видић Ако је политика курва, онда је прелијетање политичара из странке у странку потпуно оправдано и разумљиво понашање. Руку на срце, прелазак из једне […]

понедељак, март 29, 2010 / 14:40

Ситуација у РС није ништа боља, али је занимљиво видјети какав су пут прошла нека од значајних имена политичке сцене у Србији. Како се од десничара постаје љевичар и зашто?

Пише: Смиљана Видић
Ако је политика курва, онда је прелијетање политичара из странке у странку потпуно оправдано и разумљиво понашање. Руку на срце, прелазак из једне у другу странку, не мора увијек да има негативну конотацију, али и малом дјетету је јасно да се прелетачи руководе искључиво личним – профитерским интересом.
Мијењање стране постоји у свим земљама вишепартијске демократије, али је несумњиво да се у Србији због масовности ове појаве ради о друштвеном феномену. Једва да може да се нађе политичар који није промијенио странку, ако не у посљедње вријеме, онда у односу на почетак вишестраначког система. Политички трансфери обављају се између сродних партија, али и између два директно супротстављена табора, као што је случај недавног преласка бившег градоначелника Зрењанина, Горана Кнежевића, из Демократске странке (ДС) Бориса Тадића у Српску напредну странку (СНС) Томислава Николића. За 13 мјесеци које је провео у притвору због сумње да је вођа зрењанинске грађевинске мафије, Кнежевић је имао довољно времена да проучи политичке програме свих странака и да изабере најбољу.
Побројавање свих политичких прелетача од деведесетих до данас, било би дуготрајно и незанимљиво за читаоце Фронтала, па ће се овај текст ограничити прије свега на шампионе у мијењању страначких дресова. Али, прије њих, неколико трансфера који нису баш познати јавности. Данас мало ко зна да су из Српског покрета обнове (СПО) Вука Драшковића, поникли истакнути функционери ДС, попут Бојана Пајтића, Оливера Дулића и Александра Влаховића. Или, да је радикалка Гордана Поп-Лазић прво била члан СПС (Социјалистичка партија Србије).
Одакле су све дошли "Ђинђићевци"
Војвођански премијер Бојан Пајтић промијенио је три странке. Политички ангажман отпочео је у Народној странци Милана Парошког, која је колективно прешла у СПО послије првих парламентарних избора 1990. године. Пајтић је ту почекао неколико мјесеци, а онда је, испоставиће се паметно, ухлебљење нашао у ДС. Министар за заштиту животне средине Оливер Дулић, тренутно једна од главних узданица лидера ДС Бориса Тадића, до 1999. године, такође је био члан СПО. Из странке Вука Драшковића потекао је чак и бивши министар за приватизацију Александар Влаховић, који се у свом родном Сопоту учланио у СПО прије равно 18 година. Прије него што је коначно „пожутио“, био је и експерт у Г17 плус. И вицепремијер и министар за наукуБожидар Ђелић био је у Г17 прије него што је пришао демократама.
Када је ријеч о функционерима ДС, занимљив пут је имао и министар Слободан Милосављевић. Он је као члан Батићеве странке (ДХСС) постао министар за трговину и услуге уЂинђићевој влади. Демохришћански дрес замијенио је 2002. године Демократским, што му се добро исплатило, јер је и данас на истој министарској функцији.
Међу прелетачима у ДС, посебно мјесто припада и Нади Колунџији, бившој функционеркиЧовићеве Демократске алтернативе (ДА). Она је свој прелет тако добро наплатила, да је изненадила и неке људе из врха ДС, јер само што је крочила у ту странку, постала је шефица њиховог посланичког клуба у Народној Скупштини.
Једно од највећих изненађења у промјени политичког дреса сигурно представља прелазак Влајка Сенића, младог лава СПО и главне узданице Вука Драшковића у екипу експерта Г17 плус. Када је 2007. године, послије изборног дебакла СПО напустио странку, за прелазак код Динкићевихдобио је функцију државног секретара у Министарству омладине и спорта, а данас је замјеник шефа посланичког клуба.
Милан Ст. Протић – апсолутни рекордер
Резултати истраживања „Актера“ показују да ореол апслутног рекордера у мијењању политичке оријентације носи Милан Ст. Протић. Он је за десетак година промијенио чак шест странака! На почетку вишестраначја био је члан ДС. Затим је приступио Српској либералној странци (СЛС), да би се већ 1992. обрео у Демократској странци Србије код Војислава Коштунице.
Ни ту се није дуго задржао, јер је формирао странку Српски демократски клуб „Одбрана“. Пошто се са својом странком није прославио, прелази у Нову Србију код Веље Илића, гдје постаје копредсједник. Посљедњи, шести по реду страначки ангажман пронашао је у ДХСС. Бивши градоначелник Београда и амбасадор у Вашингтону са најкраћим мандатима, данас је амбасадор Србије у Швајцарској. Да ли ће се и колико задржати у ДХСС, остаје да се види, али нови Закон о политичким партијама му је мало ограничио маневарски простор, јер је број регистрованих странака свео са 600 на свега 60.
Одмах иза Протића, налази се Слободан Вуксановић који је тренутно у петој странци. Почео је веома амбициозно у ДС гдје је покушао да преузме лидерску позицију од Зорана Ђинђића. Пошто му то није пошло за руком, активирао се у Отпору, потом прелази у Покрет за демократску Србију (ПДС) Миодрага Перишића.
Разилази се с њим и коначно постаје лидер, оснива Народну демократску странку (НДС). И ту није крај. У посљедњем трансферу, колективно учлањује своју странку у ДСС, а за награду добија функцију министра просвете у првој Коштуничиној влади. Сада је директор информативне службе ДСС. Његовим примјером руководио се и адвокат Боривоје Боровић, испрва функционер СПО, који је своју Народну странку Правда утопио у Нову Србију.
Монархиста у Г17+
Четвороструки прелетач је Бранислав Јовановић, политичар из Ниша, који може да се похвали са колекцијом од четири партијске књижице, и то из СПО, Правде, НДС и Г17 плус. Тренутно је посланик ове посљедње и директор Дирекције за изградњу Ниша. Човјек је толико мијењао странке да је и заборавио је гдје је све био. Тако он на наше питање даје изјаву у којој тврди да није био у НДС, иако је на изборима 2003. године у Нишу био на листи НДС-ДСС. Ако је вјеровати његовом сећању, он се већ те 2003. учланио у Г17. Каже да је странке мијењао зато што су њега звали, јер је способан и успјешан.
„Ја сам увијек имао најбоље резултате. Док сам био у СПО, они су у Нишу добијали 26.600 гласова, када сам ја отишао из странке, спали су на 5.000. Што се тиче програмских начела, ту нема разлике, СПО и Правда су настале из исте странке, а Г17 је већ у двије владе у коалицији са СПО, и једна и друга странка су се бориле против режима Слободана Милошевића и за промјену система. Само што Г17 акценат баца на економију, што мени одговара. А ја сам био и остао монархиста, то не искључује једно друго“, објашњава Јовановић.
Представница Срба с Косова Радмила Трајковић такође је промијенила четири странке, од СПС, преко СРС и ДХСС до Српског националног вијећа (СНВ) с којим се недавно разишла јер је позвала Србе да изађу на локалне изборе, противно страначком ставу. Раме уз раме са Јовановићем и Трајковићевом стоји заклети љевичар Александар Вулин, будући да је промијенио чак четири лијеве партије. Био је оснивач три странке: ЈУЛ-а, Партије демократске левице и Покрета социјалиста, а у међувремену је стигао да се нађе и у СПС.
Драшковћев СПО највећи расадник
Нема сумње да је СПО странка која је забиљежила убједљиво највеће осипање чланства после 5. октобра, али „одлив мозгова“ још није стао. Бивши функционер СПО и министар трговине Бојан Димитријевић учланио се у СНС, с образложењем да вјерује Николићу и Вучићу. „Желим да утичем на збивања у Србији, а не да се пензионишем у 45-ој години“, искрен је Димитријевић.
Његов примјер слиједио је и Радош Љушић из ДСС. Послије СПО, Грађански савез Србије (ГСС) расијао је наоколо највише својих кадрова. Весна ПешићНаташа МићићРадмила ХрустановићГоран ЈешићСнежана Лакићевић Стојачић, све некада истакнути функционери ГСС, размилили су се на разне стране, од ДС до ЛДП.
Један од запаженијих прелетача је и Небојша Човић, који је политичку каријеру започео у СПССлободана Милошевића, с којом се разилази 1997. и оснива Демократску алтернативу. Алтернативу затим уједињење са Социјалдемократском партијом (СДП), која је потпуно састављена од прелетача из Социјалдемократије (СД) Вука Обрадовића – Слободан Орлић,Мехо ОмеровићЉиљана НесторовићРодољуб Шабић. Ова странка више не постоји, јер није прикупила 10.000 потписа за пререгистрацију по новом закону.
Ако је неко мислио да је драмски писац Синиша Ковачевић тек сад почео да се бави политиком, вара се, јер му је ДСС трећа странка. С Вуком Драшковићем се разишао када је заједно с Боровићем основао Народну странку Правда. У политички живот вратио се као канидат ДСС на изборима за предсједника општине Вождовац у Београду, а на недавно одржаним страначким изборима именован је за члана Предсједништва.

Најзад, не би било фер изоставити једног од најранијих и најгротескнијих прелетача, радикалаАлександра Стефановића, познатог као Аца Четник. Он је својевремено од Шешељеве ударне песнице, генералног секретара СРС, стигао до ДХСС и постао Батићев човјек од повјерења током прве владе послије 5. октобра.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *