Вјера на размућивање

Враћање младих духовности или животу по религијским начелима се може посматрати као позитивна појава, нарочито у друштву обојеном апатијом, осјећајем безнађа и бесциљнсоти. Пише: Предраг Раосављевић У здравом друштву, религијска убјеђења могу да понуде одговоре на питања на која наука нема прецизан одговор, као што су сврха постојања, природа творца или основе моралности. У поремећеном […]

понедељак, април 26, 2010 / 13:51

Враћање младих духовности или животу по религијским начелима се може посматрати као позитивна појава, нарочито у друштву обојеном апатијом, осјећајем безнађа и бесциљнсоти.

Пише: Предраг Раосављевић

У здравом друштву, религијска убјеђења могу да понуде одговоре на питања на која наука нема прецизан одговор, као што су сврха постојања, природа творца или основе моралности.

У поремећеном друштву, какво је наше, религиозност али и духовност попримају једнако поремећене облике и претварају се у свој антипод.

Социјалистичко самораскидање

Након Другог свјетског рата, владајућа идеологија на нашем говорном простору налагала је раскидање са свим религијским увјерењима, прогласила је цркву ретроградном а духовна лица непожељним и непопуларним члановима друштва.

Оваква идеологија нашироко је прихваћена од различитих слојева становништва. Чињеница је да су појединци на одговорнијим позицијама у друштву прихватали ту идеологију из опортунистичких разлога под индиректном пријетњом губитка посла, статуса или друштвених привилегија.

Једнако је истинита чињеница да је код великог броја људи, овај процес вршен ненасилним путем. Дакле, поступци ниподаштавања религије, непоштивања вјерника и изругивање обредима били су, у великој мјери, ствар опште друштвене афирмације, стицања популарности и тако су наилазили на опште одобравање.

Чари деведесетих до данас

Од деведесетих година па до данас, свједоци смо сличног процеса, идентичног по вриједности, а супротног по смјеру кретања. Нажалост, процес масовног враћања вјери не осликава стварну потребу за обогаћивењем нематеријалних искустава и није резултат трагања за одговорима које свакодневни живот не може да понуди.

Овај процес, који би требао да успостави нарушену равнотежу између материјалности и духовности, је код одређеног броја људи постао ствар престижа, стицања допадљивости и остваривања мотива невезаних за јединство са вјечним и свемоћним бићем.

Близина стајања свештенику, приликом јавних церемонија, постала је симбол друштвеног статуса. Они који су прије пар деценија поповима палили браде, данас стоје први у реду за причест приликом литургије. Они који су држали коње у црквама, данас се истичу по вриједности донација приликом крштења дјеце. Они који су израдили научне тезе на тему одличности самоуправног социјализма данас улажу одлучујуће напоре у враћање вјеронауке у наш образовни систем, почевши од вртића и предшколских установа.

Инстант-књижарска религиозност

У Бањој Луци ускоро треба да се одржи прољетни сајам књига. Када се упореди обим понуде различитих жанрова књига евидентна је премоћ наслова теолошке природе, судећи по искуству из претходних година. На тај начин се свима пружа могућност експресног враћања вјери, заобилазећи неопходан духовни и интелектуални процес који једини може да доведе до просвијтељења.

Они који боље познају различите, тренутно популарне, рецитације или прописане театралности; признати су од друштва као бољи познаваоци вјере. У суштини, њихов степен религиозности често је обрнуто пропорционалан фреквенцији употребе религијских симбола, орнамената или термина у свакодневном животу.

Све ове појаве доста су далеко од изворних Христових учења. Он сам није изградио нити једну цркву нити је поставио камен за изградњу било какавог храма, није поштовао црквене обреде, проповједи је држао на пољани, а био је против свештенства као реда и против организоване религије. Гледајући већину данашњих хришћана, велика је вјероватноћа да сам Христ не би био хришћанин.

Црква пропада наслањајући се на државу

Како вјеровање спада у домен личних права и слобода тако је неопхдоно одржати сопствена вјеровања независно од прилика у којима живимо. Људи који не испољавају своја вјеровања на уобичајен начин, нису ништа мањи вјерници. Духовност је, пак, у сваком погледу шири појам од религиозности.

Коначно, неосноване су бојазни да ће религиозност једног народа ослабити преласком религије из јавне у приватну сферу и прекидом ослањања на институције.

Др Лазар Милин, професор на Теолошком факултету у Београду, тврдио је да Српска Православна Црква није пропала због доласка комуниста на власт, него зато што се Црква у Краљевини Југославији сувише ослањала на државу, чиме је изгубила виталитет и жељу да се бори за напредак.

Горе описани процес агресивног и исхитреног враћања вјери може имати једнако погубне посљедице.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *