Вјечна страст Мундијала преточена у књигу

Питао: Марко Шикуљак

Када је прије неколико година напоменуо да пише књигу о историји свјетских првенстава, зазвучало је тад као још једна од авантура које падну на памет некоме ко није свјестан обима посла и одговорности за неки пројекат. Али Латиновић је успио да изгура своју замисао, а страст према фудбалу преточи у опипљиву ствар.

Зашто би се бавили књигом са овом тематиком, када све новине и портали сваке четри године избацује гомилу фељтона најављујући сваки нови Мундијал? Или ако сваку појединост можете наћи на интернету? Осим чињенице да је (скоро) све на једном мјесту, најбитнији је лични печат који аутор немилице оставља, и због кога ћете се напоредо одушевљавати и "свађати" са њим док читате. Борис је приликом писања био довољно залуђен да копа до детаља, а истовремено довољно млад да да се устручава да каже оно што мисли, и што би рекао екипи са којом на ТВ гледа утакмицу.

Прва помисао кад видимо да неко тако млад напише овакву књигу: Да ли је "усудити се" била највећа препрека?

Да ти будем искрен, често себе више и не видим тако младог. Пуних тридесет ми је и мислим да је вријеме да се многе ствари почну слагати на предвиђена мјеста. Мундијали су моја вјечна страст, која траје ево већ готово четврт вијека. Све је почело оним култним (за нас) Мундијалом у Италији ’90, када ми је мама купила албум са сличицама "Италија ’90" и када сам прву сличицу добио легендарног чупавца, Колумбијца Карлоса Алберта Валдераму. Помама и еуфорија која је за вријеме тог Мундијала тада владала у мом Приједору, као и у остатку бивше СФРЈ, обиљежила ме за читав живот. Пиксијева пречка против Аргентинаца у четвртфиналу ми је одредила судбину, повратка у норамални свијет једноставно није било.

Што се тиче саме "храбрости" за реализацију идеје о једној оваквој књизи, искрено, и нисам био баш скроз свјестан количине података коју ћу морати обрадити када сам почињао са писањем. Када сам коначно кренуо, зарекао сам се себи да морам обрадити или бар споменути ама баш сваку утакмицу која је одиграна на мундијалским завршницама. Знао сам да то ни по коју цијену не смије бити пука и штура фактографија, јер мени првом би то било ужасно напорно за читање.

Трудио сам се да у књизи дам лични суд о свим тим силним утакмицама, па ће се некима (на моменте) можда учинити да сам субјективан по питању (не)симпатисања одређених фудбалера или репрезентација. Можда, не знам. Знам само то, да сам се трудио да једнак третман у књизи имају Бразилци, Италијани, Нијемци и Аргентинци, као и Велс, Ел Салвадор, Того и Ангола. Све оне нејасноће и недостатке које сам примјећивао у другим публикацијама, трудио сам се да отклоним. Опет, коначан суд о књизи даће читаоци. Нико други.

Је ли било тешко пронаћи издавача?

У почетној фази писања књиге, трудио сам се да не разбијам главу о тражењу издавача, јер сам сматрао да ће неко ипак препознати труд који сам уложио, тј. који сам тек требао да уложим у овако детаљну материју. На сву срећу, наишао сам на изузетно позитивну реакцију из реномиране сарајевске издавачке куће "BUYBOOK" на челу са господином Дамиром Узуновићем, који је био крајње експедитиван и професионалан по питању издавања и дистрибуције саме књиге.

Потешкоће око самог издавања и неколицине лажних обећања, овај пут бих заиста прескочио, јер смо вјерујем сви сити лоших ствари у нашем друштву. Рећи ћу само да их је свакако било, али то није ништа ново, јер се готово сви потенцијални аутори на овим просторима сусрећу са идентичним проблемом. Такође, хтио бих се захвалити неколицини спортских новинара и коментатора из нашег региона, који су стали уз мене и моју књигу, првенствено свом пријатељу Сабахудину Топалбећиревићу, који је написао веома инспиративан предговор, као и Романи Еибл из Хрватске, те Смиљану Бањцу, Гојку Андријашевићу и Небојши Вишковићу из Србије, чије се мини-рецензије налазе на корицама књиге. Њихове позитивне реакције ми заиста много значе, јер када стигну од таквих људи, онда је то готово сигуран знак да сте били и остали на правом путу.

Како је изгледало сакупљање података, колико је трајало и како си долазио до података?

Идеја о писању једне овакве књиге, у мојој глави се крчкала безмало петнаестак година. Додуше, било је ту разних фаза. Од клиначке еуфорије и занесености, преко неких стидљивих распитивања о евентуалној реакцији публике, да би прије нешто више од двије године дефинитивно преломио и малтене даноноћно радио на студиозној обради правог мора података, који готово и да немају свој почетак и крај.

Користио сам заиста много извора. Интернет ми је био база само за статистичке податке, све остало сам проналазио и прерађивао из огромне сопствене библиотеке и архиве, коју скупљам преко двије деценије. Било је ту разних књига, монографија, додатака, часописа, новинских чланака, ДВД-ова… а срж је била у томе, да покушам створити нешто аутентично, а за то је требало добро "потегнути из малог мозга" и присјетити се безбројних детаља са одгледаних утакмица (неке сам наравно поново погледао на "Јутјубу"), да би се то све на крају упаковало у једну компактну цјелину.

Шта си све занимљиво нашао у вези СП, а вриједило би подијелити са читаоцима?

Ух! Одакле да кренем? Можда од чињенице да је репрезентација Југославије на премијерном Мундијалу у Монтевидеу 1930. године, у својој првој утакмици на шампионату, када је побједила велики Бразил (2:1), изашла на терен са најмлађом поставом у мундијалској историји, са реалном претпоставком да ће то заувијек и остати.

Мундијали у Италији 1934. и Аргентини 1978. године су фактички били у служби промоције политичке моћи двојице чувених диктатора Мусолинија и Виделе, о чему сам детаљније писао у самој књизи. Даље, Мундијал у Бразилу 1950. године ће вјечно остати упамћен по голу Уругвајца Гиђе, који је заледио 200 хиљада душа на митској "Маракани" и бразилском голману Барбоси одредио даљу судбину. Како су се Уругвајци мотивисали пред ову одлучујућу утакмицу… наћи ћете у књизи. На том истом Мундијалу, Американци су направили истинску сензацију и савладали надобудне Енглезе (1:0). Какав је то одијек имало на Острву, видјећете у књизи.

Најбољи стријелац Мундијала у Швајцарској, био је Мађар Шандор Кочиш са укупно једанаест постигнутих голова. Е сад… колико је од њих дао главом? Које утакмице носе називе "Битка за Берн" и "Битка за Сантијаго"? Како је први пут нестао пехар "Жила Римеа" и ко га је пронашао? Ту су и чувена "утакмица вијека" између Њемачке и Италије, "Перунаска мармелада", споменик који је овјековјечио Зиданово нокаутирање Матерација и још много, много тога. Посебно бих препоручио претпосљедње поглавље у књизи, у којем на један доста другачији и необичнији начин најављујем предстојећи Мундијал у Бразилу. Ту правим одређену паралелу о неисцрпној вјечитој теми, дилеми и дискусији о најбољем фудбалеру свих времена, која се темељи на миту о фактички обавезном освајању Мундијала. Није фразетина, заиста би сваком човјеку који воли фудбал, а посебно Мундијале, препоручио да купи "Мундијал кроз историју".

Који Мундијал је теби најдражи, и због чега?

Без икакве дилеме, то је Мундијал у САД 1994. године. Са ове временске дистанце, ствари ми изгледају још љепше и идиличније, него што су тада изгледале. Рат је бјеснио на све стране, струје готово и да није било, али имам осјећај да су људи били некако сложнији и да су се задовољавали малим, за данашње појмове бизарним стварима. Додуше, ово говорим из перспективе тада једног десетогодишњака, који је већину утакмица погледао уз мали црно-бијели портабл ТВ и коју је сваку утакмицу упијао са таквом страшћу и фанатичношћу, да се и данас себи не могу начудити какве небитне детаље памтим са тог Мундијала.

Од неких познатијих, издвојио бих спектакуларне голове Хаџија против Колумбије, Марадоне против Грчке, Оваирана против Белгије, Роберта Бађа против Нигерије, Шпаније и Бугарске, Бранка против Холандије, Стоичкова и Лечкова против Нијемаца, Кенета Андерсона против Бразила и Румуније… затим кичасте, али мени веома симпатичне дресова Американаца… њиховог робусног голмана Тонија Меолу, харизматични штоперски тандем у виду Лаласа и Балбое… лакат Леонарда у главу Рамоса, коментатора РТС-а са те исте утакмице (Бразил-САД), који је као суманут готово непрекидно понављао имена тројице Бразилаца (Жоржињо, Зињо, Мазињо), крварење из носа Луиса Енрикеа након бруталног ударца касапина Маура Тасотија, култно славље покојног Јекинија са рукама протуреним кроз мрежу, као и Бебетово прослављање гола против Холанђана у четвртфиналу (придужили су му се Мазињо и Ромарио).

Ту је и највећа трагедија у историји Мундијала, када је непосредно по повратку у своју земљу убијен Колумбијац Андрес Ескобар, а неки су као разлог наводили и његов аутогол против Американаца, Марадонин допинг због којег је избачен са Мундијала, Бађов промашај пенала у финалу који је (не)праведно постао познатији од свих његових спектакуларних голова које је дао током читаве каријере, погодак "ђеда" Рожеа Миле, бљесак и пет комада у једној утакмици Олега Саљенка, који је одмах након Мундијала фактички нестао са глобалне фудбалске сцене, пса "Страјкера" – најљепшу мундијалску маскоту свих времена…

Био је то револуционаран Мундијал по много чему. Од рекордног броја гледалаца на свим утакмицама који ни до данас није оборен, па преко првог шампионата на којем су играчи на леђима изнад броја имали исписана презимена. По први пут на Мундијалима, играчи нису смјели вратити голману лопту у руке… И да, на крају морам споменути свој омиљени албум са сличицама – УСА ’94, чији је издавач био "Upper Deck" и којег ми је тата за вријеме тог Мундијала донио из Београда. У тада одсјеченом Приједору, тај албум је био мој највећи спас. Прелиставао сам га, безмало, једно педесетак пута дневно. Знам тачан распоред сваке сличице у албуму. Читаво друштво из насеља га је данима прегледало. Био је наша истинска енциклопедија и реликвиј тог Мундијала. И данас једино њега обожавам детаљно листати од свих својих албума са сличицама (имам их преко 300). Прва сличица коју сам добио, био је Рус Андреј Канчелскис (иронија је у томе, да он уопште није играо на Мундијалу). Задњу коју сам залијепио био је италијански голман Ђанлука Паљука, али пуних петнаест година касније. Најдраже попуњени албум, који ми је симбол посебности тог Мундијала.

Који су највећи подвизи, разочарења, неправде, изненађења и намјештаљке Мундијала?

Иако ће некима изгледати као нешто сасвим нормално, за мене је можда највеће изненађење у мундијалској историји тријумф Нијемаца над тада силном Мађарском (3:2) у финалу Мундијала који је одигран 1954. године у Швајцарској. Мађари су тада имали крајње бруталну и моћну генерацију, коју је предводио "бомбардер" Пушкаш, а ту су још били асови попут Кочиша, Хидекутија, Цибора… Антологијска и опјевана "Лака коњица" тих година је била истински страх и трепет у фудбалском универзуму. Њихов пораз у том финалу, означио је рађање чувеног култа о невјероватној германској дисциплини и њиховом вјечном "враћању из мртвих". Тек касније је услиједила она Линекерова крилатица о непобједивости "шваба".

Пандан овом подвигу, свакако је тријумф Уругвајаца у сред Бразила 1950. године у гротлу "Маракане". О намјештањима би се тек дало говорити и расправљати. Споменућу само крајње дискутабилну "Мусолинијеву" титулу Италијана 1934. године, затим аргентинску титулу из 1978. године, којој је највише кумовала војна хунта на челу са генералом Виделом, чиме је на неки начин купљен социјални мир у тада до зла Бога растрзаној Аргентини. Велика је неправда што Бразил 1982. године није освојио Мундијал. Сократес, Фалкао, Едер… били су творци магичног фудбала, који је имао и свој званични назив – "Joga bonito" (љепота игре). Играли су визуелно и естетски савршено, али десио им се Паоло Роси. Југославија је требала, морала и заслужила пролазак против Аргентине ’90, исто као и Нигерија против Италије ’94, али Мундијал због таквих (не)поштених ствари и ситуација управо и јесте највећи спортски догађај на планети. Свака част Олимпијским играма, али Мундијал је свијет и категорија за себе.

Шта нас очекује на предстојећем Мундијалу?

Мислим да су се многе ствари поклопиле и темпирале за шесту титулу Бразилаца. Ситуација ме помало подсјећа на ону од прије двадесет година и на Мундијал у САД, када су их многи омаловажавали и говорили да немају ту снагу и капацитет да оду до самог краја. Одмах уз Бразилце, ту су Нијемци, који имају вјероватно најкомпактнији и најуигранији тим у односу на све остале противнике, али не смије се заборавити на проклетство европских репрезентација на Мундијалима у Јужној Америци, гдје до сада никада нису тријумфовали. Можда ће "панцери" ипак морати чекати Русију 2018. године.

Оно што сигурно могу гарантовати, јесте то да Шпанци неће одбранити титулу. Прочитана су књига, као и Барселона и мени лично дегутантна "тика-така". Доста их је било. И превише. Многи фаворизују Аргентину и предвиђају Месијево чудо, равно оном Марадонином из ’86. Тешко, јако тешко. Мислим да им је полуфинале лимит. Финале против Бразила би вјероватно била најљепша прича о најбољем и најмоћнијем Мундијалу којем ћемо бити свједоци за наших живота. Ако освоје титулу и Меси буде главни креатор и иницијатор тог чуда, радо ћу се посути пепелом. Од репрезентација које би евентуално могле да изненаде, а ту рачунам пласман у полуфинале или бар четвртфинале, типујем на Колумбију, Белгију и Обалу Слоноваче.