Визуелна Српска (2)

Умјетност као посљедица трансформације друштва – пресјек савремене визуелне сцене у Републици Српскоj. Пише: Жана Вукичевић Селекција од неколико најтипичнијих радова који пружају увид у пресјек и домете савремене умјетности у РС, има за циљ указивање на принципе пресликавања опште друштвено-политичке мапе БиХ и могућности њеног ишчитавања у визуелној умјетности, уз све особености ове локалне […]

субота, март 23, 2013 / 14:33

Умјетност као посљедица трансформације друштва – пресјек савремене визуелне сцене у Републици Српскоj.

Пише: Жана Вукичевић

Селекција од неколико најтипичнијих радова који пружају увид у пресјек и домете савремене умјетности у РС, има за циљ указивање на принципе пресликавања опште друштвено-политичке мапе БиХ и могућности њеног ишчитавања у визуелној умјетности, уз све особености ове локалне сцене.

На тај начин тежи се откривању проблемских тачака и неријешених конфликтних поља која произилазе из вјештачког и суштински нефункционалног модела заједничког живота различитих народа у једном државном оквиру, али и у истовременој ентитеској одвојености и истицању потребе умјетника да у својим дјелима нађу начине за њихово сучељавање и превазилажење.

Када се анализира карактер настале умјетничке продукције, код већине аутора је примјетно понављање мотива који се односе на БиХ као доминантан тематски корпус и то у смислу односа према непосредној прошлости обиљеженој ратом, као и садашњости презасићеној међунационалним идентитеским трвењима, оличеним у апсурдима и противјечностима везаним за питања језика, писма и државних обиљежја.

Сви ови елементи се најчешће доживљавају као наметнути, неприпадајући и ограничавајући чиниоци, којима умјетници из РС приступају са више или мање наглашене критичко-субверзивне позиције и издвајају се као посебне проблемске цјелине.

Видео рад „БХС“ (2010) Игора Бошњака (из Требиња) бави се језиком као средством за успостављање и истицање међусобне различитости и равноправности три конститутивна народа у БиХ. Некадашњи српско-хрватски или хрватско-српски језик, у складу са процесима изградње и потврђивања националног идентитета – бошњачког, хрватског и српског, трансформисан је у три језика, заснована на минималним и искарикираним разликама, чије је присуство у јавној сфери постало обавезни вид манифестовања политичке коректности, често доведене до бесмисла.

Примјер за то је језик глувонијемих, тачније случај од прије неколико година, када је на једној од телевизијских станица изнесена потреба да се чак и емисије за глувонијеме реализују са три преводиоца на БХС језицима. У овом видеу поновљена је дата ситуација, односно приказана су три симултана превода за глувонијеме, у којима је, по логици ствари, поништена и невидљива било каква међусобна разлика, а тиме и подвучена гротескност овакве врсте манипулисања језиком.

Поред језика, карактеристику босанско-херцеговачког друштва чини и писмо, тј. постојање два званична писма, латиничног и ћириличног, чије је обавезно присуство у свим видовима институционалног дјеловања такође јавна манифестација равноправности. Са друге стране, употреба или опредијељеност за једно од писама, у зависности од тога о којем ентитету је ријеч, често функционише као параметар за одређивање коректности или (не)подобности.

У видео раду „Пиши се…Бриши се…“ (2010) Борјана Мрђа (из Бање Луке) исписује и брише на папиру своје име и презиме, наизмјенично користећи латиницу и ћирилицу. Понављање ове механичке радње постепено добија на интензитету и агресивности, која резултира цијепањем папира.

У овом случају писмо је третирано као једна од кључних одредница личног идентитета умјетнице, којој су својствене и природне обје варијанте писања. Али, у новом политичком контексту окружења, у којем се помоћу писма инсистира на постојању различитости и оно добија улогу показатеља националне припадности, овај дуалитет постаје узрок извјесне конфузије, па се чин брзог и демонстративног потписивања и брисања одвија као физичка манифестација покренутих процеса интроспекције.

Државна обиљежја БиХ у дјелима умјетника из РС јављају се у циљу детектовања и критичког сагледавања различитих модела идеолошке манипулације, обзиром да управо ови елементи бивају средство за оспоравање и несугласице између ентитеских политичких чинилаца, чиме се занемарују реални проблеми свих становника у БиХ, првенствено везани за економски лоше услове живота.

Осим тога, рјешења за заставу, грб или химну нису усвојена као резултат њиховог међусобног договора, већ наметањем одлуке Високог представника за БиХ. „Веома лош дизајн“ (2011) Игора Бошњака, који чини шест слика на платну, приказује званичне дизајнерске приједлошке за заставу БиХ из 1998. године, односно покушаје налажења формално-колористичних рјешења која ће задовољити параметре различитости и равноправности свих њених конститутивних народа.

Наводећи их као примјере веома лошег дизајна, аутор указује на ограничене могућности за долажење до неутралног, прихватљивог и примјењивог рјешења, обзиром да је питање државне заставе било предмет вишегодишњих расправа супротстављених политичких елита.

Одабрано је рјешење чија је једина референца на БиХ жути троугао, који се односи на њен географски изглед, док је остали елементи стављају у шири европски контекст. Међутим, на нивоу енитета РС постоји засебна застава која је у употреби од 1992. године и која је уставно призната 2006. године, док се са друге стране, државна застава БиХ истовремено односи и на Федерацију БиХ, јер је федерална застава стављена ван снаге 2007. пошто својим рјешењем није представљала сва три конститутивна народа.

У том смислу, однос према државним обиљежјима варира у распону од њиховог присвајања до игнорисања, у зависности од ентитета, и постаје симптом супротстављених идентитеских позиција које неријетко теже ка међусобном искључивању.

Покушај сучељавања опречних чинилаца унутар овог проблемског конструкта, даје перформанс „Ја нисам гола, ја нисам сама“ (2009) Бојане Таминџије (из Требиња), који је намјенски изведен у Културном центру Бански двор у Бањој Луци. Перформанс је подразумијевао рецитовање химне БиХ у три варијанте, у складу са императивом поштовања форме тројезичности, премда без икаквих стварних разлика у текстовима, док је ауторка била нага и огрнута само државном заставом БиХ.

Намјерно истицање потенцијално спорних државних обиљежја у националној институцији која носи искључиво обиљежја ентитета РС, додатно је подвучено изјавама „ја волим моју химну, ја волим моју заставу, моје тијело је тијело моје државе“.

Овакав вид провокативног и директног интервенисања унутар сопственог ентитета, спроведен је са циљем указивања на општеприсутне методе манипулације које примјењују све политичке структуре у БиХ, наспрам којих је појединац само тијело, немоћно да се одупре и направи било какву промјену.

…………………………………………………….

*Текст је настао у склопу пројекта Criticize This! који организују Културтрегер и Курзив из Хрватске, SEEcult.org и Бетон из Србије, те Плима из Црне Горе. Пројекат се реализује у склопу програма "Култура 2007-2013" Европске комисије. Садржај ове публикације искључива је одговорност организатора пројекта Criticize This! и ни на који начин се не може сматрати да одражава гледишта Европске уније.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *