Високо образовање у Републици Српској

Плаћамо школовање кадрова из области гдје већ имамо превише незапослених, а немамо визију који кадрови су нам потребни. Пише: Лазар Милановић  Да би реформе које спроводи или које ће спроводити Република Српска биле успјешне, један од основних предуслова је реформа образовања. Иако би се о реформи образовања дало писати нашироко, почевши од предшколског, основног и […]

уторак, јануар 25, 2011 / 08:03

Плаћамо школовање кадрова из области гдје већ имамо превише незапослених, а немамо визију који кадрови су нам потребни.

Пише: Лазар Милановић

 Да би реформе које спроводи или које ће спроводити Република Српска биле успјешне, један од основних предуслова је реформа образовања. Иако би се о реформи образовања дало писати нашироко, почевши од предшколског, основног и средњег образовања, циљ овог текста је да укаже на одређене нелогичности у високом образовању у Републици Српској, и да понуди одређена рјешења, што и јесте мисија постојања наше организације, да на евидентне проблеме у друштву нуди одређена рјешења.
 
У јавности често могу чути критике на рачун великог број приватних факултета и квалитета наставног процеса на тим факултетима (углавном факултета за менаџмент и сродних наука). Обзиром да ти приватни факултети нису на буџету ентитета или државе, односно да студенти који студирају сами сносе трошкове, не мислимо да је то највећи проблем. Јер то је питање тржишта и конкуренције, и временом ће се „искристалисати“ факултети који школују квалитетније кадрове за које постоји „тражња“ на тржишту рада. Узгред, менаџери се углавном запошљавају у приватном сектору, па држава није једини могући послодавац тим кадровима.
 
Проблем
 
Међутим, ентитетски органи треба да се позабаве факултетима које финансира ентитет (односно сви ми порески обвезници) и факултетима на којим се школују кадрови који се углавном запошљавају у државним институцијама (професори физичког васпитања, професори географије, професори историје, професори филозофије и социологије, дипломирани социјални радници, итд.).
 
Један од кључних проблема високог образовања у Републици Српској је што држава финансира школовање кадрова за које се унапријед зна да се неће моћи запослити у струци за коју су се школовали. Чињенице су следеће:
 
Према подацима Завода за запошљавање РС, на дан 31.12.2009. године у РС је било пријављено 5.198 незапослених са високом стручном спремом, 2.623 са вишом стручном спремом и 51 магистар-доктор наука. У наредној табели дат је преглед броја незапослених са висом стручном спремом по одређеним занимањима и број студената по истим занимањима који ће бити уписани у школској 2010/2011. Години. Задња колона представља стопу запошљавања у 2009. години, односно број новозапослених у току 2009. године у односу на укупан број тих кадрова који су пријављени на Завод.
 
У табели су дата занимања која су углавном везана за државне институције (школске установе, центри за социјални рад, итд.). У тим институцијама постоји могућност планирања потребе за кадровима и са великом вјероватноћом се може израчунати колико ће кадрова бити потребно у наредним годинама по одређеним занимањима. Нажалост, имајући у виду негативан тренд природног прираштаја у Републици Српској и мањи број ђака и школа, потребе за већим бројем наставног кадра од постојећег вјероватно неће ни бити.
 
Назив занимања Број незапослених 31.12.2009 Број уписаних на факултет у школској 2010/11. години
(самофинансирајући + финансирање из буџета)
% запошљавања
Дипломирани историчар (професор) 63 УНИБЛ (30+10)
УНССА (20+10)
29.20 %
Професор физичког и здравственог васпитања (више смјерова и магистри) 258 УНИБЛ (0+80)
УНССА (0+80)
20.00 %
Дипломирани географ (професор) 144 УНИБЛ (0+25)
УНССА (0+30)
32.70 %
Дипломирани политиколог 52 УНИБЛ (25+20) 8.80 %
Дипл. социјални радник 69 УНИБЛ (25+20) 20.70 %
 
Стопа запошљавања говори у прилог томе да је вјероватноћа да нађете посао око 20-25%, а кад би се ту направила анализа колико их је запослено у струци, а колико их је одјављено из завода јер су нашли посао ван струке подаци би вјероватно били још више поражавајући. Иако се на факултетима смањила или укинула квота за буџетско финансирање студирања одређених занимања, то треба узети са резервом јер је просјечна годишња цијена школарине око 440 КМ, па би се ипак могло рећи да и за студенте који плаћају школарину, држава плаћа значајнији износ школарине.
 
Дакле, можемо закључити да се студенти школују за занимања за којима на тржишту рада за 4-5 година вјероватно неће постојати тражња. Економским рјечником речено, производимо робу за коју нема тражње. Као што успјешни менаџери предузећа прије него крену у производњу одређене робе истраже тржиште и потребу за том робом, тако би и Влада и универзитети требали испитати потребе за кадровима које школују.
 
Други проблем, поред потрошеног новца порезних обвезника, јесте што се ствара неконкурентна радна снага, што доводи до неконкурентне националне економије, што млади и перспективни људи, који су најважнији ресурс сваке државе, изгубе године школовања за занимања за која нема посла. Млади људи који са 18 година уписују факултете углавном нису ни свјесни важности одлуке у вези тога који факултет уписују. Овај проблем најбоље осјете кадрови са високом стручном спремом који су годинама незапослени, и који већ губе наду да ће наћи посао у струци, а то најбоље одсликава догађај у једној школи у Бања Луци када је директор школе рекао кандидаткињи која се пријавила на конкурс за посао професора Српског језика: „па колегинице ви сте на бироу рада тек три године, будите стрпљиви, неке колеге су завршиле факултет прије пет година и још нису добили посао“.
 
Рјешење
 
Према подацима завода за запошљавање РС, готово да нема занимања код којег је тражња за радном снагом већа од понуде. Међутим, то не треба да значи да би било боље да се смањи број студената уписује на факултете, већ да високо образовање треба да буде ефективније и ефикасније. Ефективније значи школовати се за занимања за које ће постојати тражња, а ефикасније значи да се школују квалитетнији кадрови.
 
Што се тиче горе набројаних и других факултета која су везана за државне институције, и гдје нема тражње за том радном снагом, јефтиније би било затворити те смјерове на одређеним факултетима и сваке године стипендирати одређен број студената да се школују на факултетима у иностранству. Дакле, ефективније би било да се затворе смјерови на факултетима за које не постоји и неће постојати тражња на тржишту рада, а да се те научне дисциплине, уколико имају шири друштвени значај за Републику Српску, развијају кроз институте, уз доста мање трошкове.
 
Идеја је да то буде факултет за информационе технологије и да се као предавачи на том факултету ангажују најбољи професори и асистенти из регије. Да им се понуде најбољи услови, са бољим платама него што имају у државама у којима тренутно раде, па чак уколико је неопходно да се обезбиједи станови по субвенционисаним условима. Програм рада треба ускладити на најбољим факултетима из те области из иностранства (нпр. факултети из ЕУ, Америке и Индије), и у складу са потребама тржишта рада и иновацијама у области информационих технологија треба га сваке године унапређивати.
 
У првих неколико генерација држава треба да стимулише средњошколце са најбољим успјехом да уписују тај факултет. На почетку број студената који уписују тај факултет не мора да буде велики како би се постигао што бољи квалитет. Паралелно са наставним процесом, потребно је промовисати висок квалитет наставе на том факултету, како би се дугорочно посматрано анимирали и кандидати из држава из регије да студирају на том факултету, наравно плаћајући тржишну цијену школарине. За 10-ак година, уз правилно управљањем развоја тог факултета, приходи од школарина које плаћају студенти из окружења, и студенти из Републике Српске које не испуне услове за бесплатно школовање, би био довољан за рад и развој факултета. Оно што је карактеристично за информационе технологије је да купци производа (софтвера) то јесте послодавци не морају нужно бити из Републике Српске, па чак ни из држава из окружења, него је могуће да ИТ предузећа из нпр. Бања Луке ради за предузећа из регије или развијених држава.
 
Дакле, постигло би се неколико ефеката, почевши од уштеде новца, стварање конкурентније радне снаге, а тиме и конкурентније економије, већи број студената из иностранства би студирао у Бања Луци што за собом повлачи и друге привредне гране , итд. Поред тога, уз факултет са високим међународним угледом и имиџом, би се могли развијати и друге пратеће дјелатности.
 
Занимљиви су подаци министарства за развој града Бостона из 2003. Године, према којима студенти који студирају у или око Бостона, у 2002. години су допринијели економији града са 4,8 милијарди долара. Дакле, образовање може да буде и бизнис. Међутим, иако је неумјесно поредити Бања Луку и Бостон, као што је се не могу поредити пословни резултати компанија из Бања Луке и Републике Српске са мултинационалним компанијама, као и у другим привредним гранама и у образовању треба тражити „тржишне нише“ које се могу попунити, и у којима се може бити лидер на регионалном нивоу.
 
Ако се на Бледу може организовати један од најбољих МБА програма у Европи, не видимо разлога зашто се у Бања Луци не би могао направити један од најбољих ИТ факултета на Балкану. Па да школујемо кадрове који ће имати посао, а не да школује кадрове који нам нису потребни, па да смишљамо којим актом да приморамо одређене послодавце да запошљавају те кадрове. Наиме у јавности је недавно предложено да се треба прописати да сви фитнес, аеробик и слични клубови морају да запосле професора физичког васпитања, јер их има превише на Заводу за запошљавање. То би наравно довело да мањег броја фитнес клубова и мањих прихода од пореза и доприноса који плаћају ти клубови у буџет.
 
Поред тога, предлажемо да за 10 година пријемни испити на свим државним факултетима буду на енглеском језику, те да се један дио наставе на факултетима изводи на енглеском језику. Период од 10 година је довољан да се томе прилагоде наставни процеси у основним и средњим школама, а и порука родитељима чија дјеца сада крећу у школу да знају које предуслове ће њихова дјеца морати испунити да би уписали факултет.
 
Дакле, ако је природно богатство било ресурс 19. вијека, а информација ресурс 20. вијека, идеја је ресурс 21. вијека. Попут идеје да будемо регионални лидери у образовању инжењера информационих технологија и да нам сви дипломци причају енглески језик заслужује да буде размотрена. А добрих идеја никад није довољно у неразвијеном друштву попут нашег.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *