Вијек српског војног ваздухопловства

Први командант српског ваздухопловства, мајор Коста Милетић, школовао се као први српски пилот балона у Русији, а први пилот на авионима, истовремено и прва жртва ратног ваздухопловства, био је наредник-пилот Михајло Петровић У само предвечерје Првог балканског рата, 24. септембра 1912, актом тадашњег министра војног војводе Радомира Путника, у српској војсци је установљена команда ваздухопловства […]

недеља, септембар 2, 2012 / 14:40

Први командант српског ваздухопловства, мајор Коста Милетић, школовао се као први српски пилот балона у Русији, а први пилот на авионима, истовремено и прва жртва ратног ваздухопловства, био је наредник-пилот Михајло Петровић

У само предвечерје Првог балканског рата, 24. септембра 1912, актом тадашњег министра војног војводе Радомира Путника, у српској војсци је установљена команда ваздухопловства са сједиштем у Нишу.

Србија је тако прије сто година ушла у ред петнаестак држава које су имале војну авијацију непуну деценију послије првог авионског лета који су браћа Рајт, Вилбур и Орвел, извели 17. децембра 1903. године.

У моменту када је војвода Путник потписао речену наредбу, Краљевина Србија је већ имала првог војног пилота оспособљеног за лет на авионима. Био је то наредник Михајло Петровић, који је пилотску обуку завршио у Фармановој пилотској школи у Етампу, у околини Париза, као први у рангу. Пилотску диплому Међународне ваздухопловне федерације с бројем 979 Петровић је добио послије успјешно изведених летова 22. и 23. јуна 1912. године. Ова дозвола је у Србији носила број 1.

С групом од шест официра Краљевине Србије он је послат на ово школовање крајем маја, а обука је у његовом случају, као што се види, била кратка и врло успјешна. Између осталог и зато што су Петровића очигледно красили таленат и други квалитети, неопходни за успјешног авијатичара, тако да је летачку диплому добио мјесец дана прије других пилота из своје класе.

Летјело се у српској војсци и прије него што су у састав њеног наоружања уведени авиони као технички и технолошки најразвијеније средство, али су за летове умјесто авиона коришћени балони.

Захваљујући томе српско војно ваздухопловство има у ствари два историјска почетка – онај авионски из 1912. али и онај балонски из 1893. године.

Српска врховна команда, на основу наређења краља Александра I Обреновића, донијела је 15. августа 1893. акт у чијем је заглављу писало „Измјене и допуне уредбе о формацији цјелокупне војске”. Овом уредбом је одређено да се у свакој од дивизија војске Краљевине Србије формира по један балонски пук.

Догодило се то сто година послије оснивања првог војно-ваздухопловног одјељења у историји свијета, основаног у француској војсци на основу одлукe револуционарног Конвента, што је омогућило да се 2. јуна 1794. први ратни балон вине над бојно поље.

Послије пет година Наполеон Бонапарта је укинуо, ко зна из којих разлога, аеростатске чете у француској војсци, али је доживио да његове трупе, када су се 1812. нашле надомак Москве, буду бомбардоване из балона.

Пилотирање балонима у руској армији науковано је у ваздухопловној школи у Петрограду, у чије клупе је 1901. сјео и капетан Коста Милетић, први школовани пилот војске Краљевине Србије. Разни разлози диктирали су да он оде у Петроград тек осам година пошто су на папиру, оном уредбом из 1893, у српској војсци формирани балонски пукови.

Оспособљен за управљање везаним и слободним балонима, Милетић је у петроградској школи морао да савлада и основна знања о изради и конструкцији балона, али и да научи како се његују и користе голубови писмоноше и како се организују станице за преношење голубије поште.

Ове птице, древни симболи мира, биле су у то вријеме служинчад рата, тешко ухватљиви, неизоставни припадници ваздухопловних војних јединица.

Оно што је капетан Милетић научио у Русији када је ријеч о вјештини пилотирања, он је могао практично да покаже тек 1909. када је Србија купила прва три балона. Биће да је с голубовима ствар стајала повољније и да се у томе Милетић огледао одмах по повратку из Петрограда.

У сваком случају, када је војвода Путник прије сто година наредио оснивање ваздухопловне команде у Нишу, она је имала Аеропланско одјељење (ескадре), Балонско одјељење, Водоничне централе и Голубију пошту.

За команданта је именован Коста Милетић, у међувремену унапређен у чин мајора. Под командом је имао 12 војних авиона, балонски тим и базу. Прва два авиона заплијењена су од турске војске у Првом балканском рату који је почео 8. октобра 1912. године, док су у Русији купљена два, а у Француској још осам авиона.

Прва дејства српске авијације извршена су током црногорске опсаде Скадра. Ради помоћи црногорској војсци, у фебруару 1913. формиран је Приморски армијски корпус српске војске, а основан је и Приморски аероплански одред, за ваздушну подршку копненим јединицама. Била је то прва борбена јединица ваздухопловства војске Краљевине Србије, чија су четворица пилота летјела на три авиона, под командом мајора Косте Милетића.

Ватрено крштење јединица је имала у марту, током дејстава око Скадра, када се винуо у небо и наредник-пилот Михајило Петровић. Тог дана, 7. марта 1913. године, извршавајући свој први борбени задатак, Петровић је погинуо.

„Не откривају се нови дијелови земље без храбрости да се изгубе из вида све обале”, написаће много година касније Андре Жид.

Ове његове ријечи свакако пристају не само уз име и насљеђе Михајила Петровића, него и уз имена свих његових колега-пилота који су жртвовали своје животе, или чинили епске подвиге, бранећи небо Србије, онда Југославије, па опет Србије, у протеклих сто година.

Mитинг у Батајници

У оквиру обиљежавања стогодишњице српског војног ваздухопловства на аеродрому у Батајници почео је међународни аеромитинг на коме учествују представници 16 земаља са 27 ваздухоплова.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *