Венецуеланска криза?

Као и претходник московском трону, Никита Хрушчов, који је стратешки матирао САД дометом нуклеарних пројектила са Кубе, Путин преко Венецуеле одговара на ширење НАТО. Русија је овог мјесеца осигурала посла са Индијом у износу од 10 милијарди долара, склапајући споразуме везане за продају енергената, нуклеарне технологије и наоружања. Сада се окренула Венецуели, кроз јучерашњи трилатерални […]

субота, април 3, 2010 / 13:26

Као и претходник московском трону, Никита Хрушчов, који је стратешки матирао САД дометом нуклеарних пројектила са Кубе, Путин преко Венецуеле одговара на ширење НАТО.

Русија је овог мјесеца осигурала посла са Индијом у износу од 10 милијарди долара, склапајући споразуме везане за продају енергената, нуклеарне технологије и наоружања. Сада се окренула Венецуели, кроз јучерашњи трилатерални састанак Владимира Путина, предсједника Боливије и Венецуеле, Ева Моралеса и Хуга Чавеза.

Није тајна да САД имају једва подношљиве односе са љевичарским владама Боливије и Венецуеле, а Путиново залажење у традиционалну интересну сферу Америке би могло и погоршати ове односе. Москва тражи нова тржишта, а Каракас (главни град Венецуеле) жели да унаприједи своју војну силу. Било је неизбјежно да дође до склапања споразума између Русије и Венецуеле у таквим околностима.

Ирак – Венецуела: Нафта за храну – оружје за нафту

Игор Сечин, замјеник премијера Русије, и Елијас Хауа, потпредсједник Венецуеле; већ су припремили терен билатералним састанком у Каракасу, када су разговарали о проширењу сарадње у областима енергије, индустије, рударства, пољопривреде; али и другим областима.

"Посебан нагласак је дат на могућности да Венецуела купи руске ваздухоплове, посебно анфибију Беријев Бе-200ЧС (на насловној фотографији), који се углавном користи за контролу водених токова (водених површина уопште), превоз људи и робе, те гашење пожара. Овај тип авиона је јуче, пригодно, угасио и ствари пожар у Венецуели, одакле је долетио из Чилеа, гдје је гостовао на аеромитингу.

"Мањи пожар у Карабобу је угашен у сврху демонстрације способности авиона, који је узлетио из ваздушне базе Арагуа и задатак је у потпуности успјешно обављен", рекао је Луис Дијаз, командант Цивилне заштите Венецуеле.

У додатку са амфибијским авионом (употребљив и у варијанти са точковима, и као хидроавион), у понуди је војни теретни авион Антонов Ан-148 (на фотографији доле), заједно са одржавањем будући да се преговара о продаји 50 оваквих авиона.

Од 2005. године Венецуела, као највећи извозник нафте у Јужној Аерици и члан ОПЕК-а, купила је руског наоружања у вриједности од 4 милијарде долара, укључујући све – од борбених авиона и хеликоптера, до посљедње генерације аутоматских пушака класе Калашњиков (око 500.000 комада). Током своје посјете, Путин ће договорити примопредају посљедња четири руска хеликоптера Ми-17, колико је остало неиспоручено од 38 предвиђених уговором из 2006. године.

Ипак, везе Русије и Венецуеле иду још и даље од добрих прилика за пословање.

Ширење "Варшавског пакта" у Ј. Америку

НАТО, полако али сигурно, напредује ка руској граници, а амерички ракетни штит у Румунији засад дјелује као готова ствар. Русија је жељна да докаже како није ограничена да се искључиво жали на агресивне потезе топломировског пријатеља, односно некадашњег хладноратовског непријатеља. Тако су мишији кораци Русије у Јужној Америци послужили сврси излагања незаштићеног стомака, који амерички јеж начичкан пројектилима свих врста и облика, посједује у случају своје једине стварне копнене границе на југу.

Почетком марта ове године, државни секретар САД, Хилари Клинтон, направила је турнеју по Јужној Америци, у циљу побољшања дипломатских односа за које многи криве администрацију Горџа Буша млађег. Његов "рат против тероризма" није баш најбоље примљен на комшијском југу америчке суперсиле. Иако изгледа да се односи полако побољшавају отако је предсједнички мандат преузео Барак Обама, тензије још увијек постоје.

Примјера ради, када је Клинтонова притискала предсједника Бразила, Лулу де Силву, да подржи санкције против Ирана због његовог нуклеарног програма, добила је сљедећи одговор:

"Неприлично је сатјеривати Иран уз зид", одговорио је да Силва, "оно што приличи, јесте да се отворе преговори".

Клинтонова, која је у септембру изразила забринутост због Венецуеланске поруџбине руског наоружања и могућности да то буде окидач за трку у наоружању јужноамеричког региона, поново се коцкала за вријеме поменуте посјете Бразилу.

"Ми желимо да се Венецуела гледа на југ, те се угледа на Бразил и Чиле, и друге моделе успјешних земаља", рекла је она; на шта су Бразилци реаговали више са прочишћавањем грла, него са аплаузима, будући да Бразил и Венецуела имају добре односе.

Колико су односи између Каракаса и Вашингтона на лошем нивоу, најбоље говори то да Чавез редовно јадикује да "САД желе извршити инвазију на његову земљу и украсти јој њене нафтне резерве". Што је, за вријеме Џорџа Буша млађег и његове инвазије на Ирак, мора се признати, звучало прилично убједљиво.

Чавез није стао на томе, него је за говорницом у Уједињеним нацијама Буша (који је наступао дан раније) успоредио са ђаволом, ријечима "Ђаво је био овдје јуче, и данас се још увијек осјећа на сумпор".

Лукашенко и Путин браћа – али кесе нису сестре

Због односа са Венецуелом, Барак Обама је најавио планове за употребу великог пространства америчке територије, у сврху експлоатације нафте. Овакав развој догађаја, отворио је нову прилику за још једног државника, изразито неомиљеног од стране САД.

Американци и њихови савезници одавно већ покушавају предсједнику Бјелорусије, Александру Лукашенку, наметнути титулу "посљедњег диктатора у Европи", али је он узвратио звањем "другог великог источноевропског бизнисмена у Јужној Америци".

Прошлог мјесеца Лукашенко се срео са Чавезом у Каракасу, гдје су два предесједника постигли договор о трампи 80.000 барела сирове нафте дневно Бјелорусији, док ће Венецуели заузврат бити испоручен одбрамбени ракетни систем Тор М-1, који је у стању уочити и авионе и крстареће ракете.

Овај споразум је дошао у тренутку врхунца жучне расправе између Минска и Москве, око бесцаринског увоза нафте. Бјелорусија је недавно тужила Русију Економског суду Савеза независних држава (савез земаља бившег Совјетског савеза), због нових намета на извезену нафту и производе рафиниране из ње.

Бјелорусија, према неким процјенама, на Запад испоручује двије трећине нафте коју добија од Русије, при чему плаћа даџбине само за нафту коју извози. Путин је изјавио да би све даџбине требале бити укинуте по стварању јединственог економског простора (Русија, Бјелорусија, Казахстан), који је планиран 2012. године. Лукашенку се, изгледа, ипак не чека.

Тако је из Минска најављено да намјеравају "тражити нове партнере и земље које их разумију" у циљу "диверсификације своје економије". Тако Бјелорусија, коју земље НАТО покушавају увући у колоплет сличан оном који је задесио Србију и Црну Гору, Украјину или Грузију; због новца почиње полако да се сукобљава са својим стратешким партнером и јединим стварним ослонцем – Русијом.

Као додатак свему томе, Бјелорусија је била посљедња земља која се придружила новом безбједносном, односно војном, савезу бивших совјетских република; што се Москви сигурно није допало.

Прва љубав заборава нема

Мора се признати да је за очување мира и територијалног интегритета Бјелорусије, осим чврсторукашке власти Лукашенка, заслужна прије свега Русија, односно Бјелоруски дослиједан став у спољнополитичком јединству и продужавању економског наслањања на Русију, какво је наслијеђено из времена СССР.

Најбољи примјери за некритичко окретање ка Западу у економском смислу је Русија сама, али она се успјешно извукла из жабокречине деведесетих захваљујући извозу природних богатстава. Тако да су Украјина и Молдавија, које немају ни гас ни нафту, пластични примјери за судбину коју је избјегла Бјелорусија, која (изузев балтичких државица наслоњених на Скандинавију) има највише личне дохотке у постсовјетском простору, послије руских.

Ипак, многи политички аналитичари упозоравају да Лукашенко при својим билатералним сусретима увијек иступа у јавност онако како одговара тренутном партнеру у преговорима. На списку његових потенцијалних "првих замјена" за Русију као економског партнера, јесу Кина и Венецуела, али већина сматра да је неки озбиљнији отклон од Москве, у политичком а још више у профитном смислу, мало вјероватан. Најозбиљније су процјене да је Лукашенков дил са Чавезом заправо више "антизападна представа", него што је озбиљан и дуготрајан економски модел.

Нема бјелоруског језика

Колико су везе са Русијом јаке, довољно је показује податак да у Бјелорусији уопште не постоји "бјелоруски језик", већ да се (и медији, и државне службе, и становништво) служе књижевним руским језиком. За разлику од Украјине, напримјер, гдје је (слично измишљању "хрватског", "црногорског", "босанског") некада већина становништва причала руски, али се данас врло живо вратио у говор већ од Октобарске револуције 1917. архаичан украјински дијалекат у виду стандардног, односно званичног државног језика.

У сваком случају, из читавог процеса највише профитира Венецуела, прецизније – њен лидер Хуго Чавез, који захваљујући овако подијељеним картама постаје озбиљан геополитички играч, мјешајући се у далеко богатије и моћније друштво. Његову ексцентричну дарежљивост у циљу провокације Запада, нажалост, нико од званичника Републике Српске није ни разматрао.

Сад је Рафинерија у Броду свеједно у руским рукама.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *