Велика срећа из сјећања

Кад си слободњак по природи, неоптерећен, неусиљен човјек, тада можеш да одеш у Кнежину, да сједеш на голу земљу испод бора што мирише на смолу и да гледаш Биоштицу како тече…  Пише: Вукашин Беатовић Тада можеш да се сјетиш покојног ђеда коме си још као мусави малиша сједио у крилу и гледао у сиједe бркe, […]

субота, април 25, 2015 / 07:05

Кад си слободњак по природи, неоптерећен, неусиљен човјек, тада можеш да одеш у Кнежину, да сједеш на голу земљу испод бора што мирише на смолу и да гледаш Биоштицу како тече…

 Пише: Вукашин Беатовић

Тада можеш да се сјетиш покојног ђеда коме си још као мусави малиша сједио у крилу и гледао у сиједe бркe, па онда поставио питање – А је ли ђедо, што Биоштица тече у Кривају а Криваја у Босну, зашто се она не слива у Дрину? А он ти, послије кратког думања одговори да су кривци господин Мјесец што се ноћу смије и жарко Сунце са истока што зором открива росну паучину под смрзнутим крововима.

Док ослушкујеш вјетар, можеш да се сјетиш бабе која те воли више од рођеног дјетета. Одеш јој на крсну славу, нагнеш главу да те гласно изљуби и да ти каже како си њено злато, сунце, живот, њено све… Зацрвениш се што то слушају и гледају други људи. Сједеш на малу столицу а она ти изнесе најфинију кртину, сарму, салате… И баш кад помислиш да само фали птичије млијеко, пред тобом се нађе домаћи сок од дрењина насут у ракијску чашицу, огромна гурабија са орасима и коцком шећера у средини и кашика багремовог меда. Затим чујеш њен охрабрујући глас: „То све мораш да поједеш, да порастеш“. Испод шарене мараме сијевне јој поглед – византијски плав – а потом те старачком руком помилује по коси и сједе уз тебе да ти исприча причу о мачку Црњу који је по селу просипао канте са млијеком.

А онда се, рецимо, сјетитиш своје улице. Подигнеш десну ногавицу па видиш све те ожиљке на кољену и кажеш – Ахам, е баш је овај велики настао кад су ми тата и мајка купили бицикло у УНИС-у па сам с њиме слетио у јоргован испод општине и сав се нагрдио.

Пред тобом се ниже мали милион сјећања – богатство које се не може процијенити.

Запиташ се ко је још провео дјетињство у Гласиначкој а да барем једном у сумрак, по сребрној мјесечини, није „ишао“ у рибизле покрај митрополије? Не, таквог нема! Исто као што не постоји дијете које је промакло будном оку газдарице што увијек дежура, а кад запази дружину и с терасе викне – Шта то радите сунце ли вам ваше? – обично настане општи тутањ између зграда и смијех до грча у стомаку, а зреле, црвене рибизле испадају из шака и џепова свуда по угаженој земљи.

Онда на ред дође школа – једна, друга, трећа. У школи муке и мукице са промјеном гласа јат, са контролним из математике, са запуштеном историјом… У школи су и прве симпатије – она са косом што сија попут нити од свиле и мирише на вјетар жут од камилице и маслачка. Она што пише пјесме и црта Романију над којом се гаси уморно августовско Сунце. Она што шушка док прича јер носи протезу за исправљање зуба… Падну ти на ум сви Оченаши које си измолио на часу вјеронауке са жељом да те примијети она из треће клупе!

И тако, док Биоштица упорно тече, смјењују се слике и саме од себе долазе ове нове, тмурније, безнадежније у којима постоје понека затворена врата, прикривени страх што помало изједа, очекивања што висе у ваздуху, све мање људи са пријатељски повијеним длановима и навика да се често гледа на сат.

Скоро сам причао о нашем поганом вакту са пријатељицом из гимназије. Ова земља вапи за човјеком са густом брезовом метлом, који ће средити сав роваш. Кад би се тај неко појавио овога тренутка – рекох јој – требало би му двадесет година да очисти брлог, а нама живот пролази и пролази.

Авај, некад бих радо, попут Капора, замијенио обећану будућност за изгубљену наду!

Шта ћеш – рече ми – ми се опет малим стварима радујемо и то нам је велика срећа!

Да, ми смо можда посљедње генерације које имају ту срећу.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *