Вечерај, мене не чекај

Некако ми жао бијаше Филипа Вујановића. Јест` да је и он прешједник Црне Горе, али нам дође баш у невријеме, истовремено са Ивом Јосиповићем. Тако се нађе у неугодној позицији, сличној оној када би се морало бирати између „Фиће“ и „Ивеко“ камиона. И када чак ни иначе свемогући Миле није могао да буде изнад закона […]

уторак, јун 1, 2010 / 21:10

Некако ми жао бијаше Филипа Вујановића. Јест` да је и он прешједник Црне Горе, али нам дође баш у невријеме, истовремено са Ивом Јосиповићем.

Тако се нађе у неугодној позицији, сличној оној када би се морало бирати између „Фиће“ и „Ивеко“ камиона. И када чак ни иначе свемогући Миле није могао да буде изнад закона физике, који не дозвољавају да се једно тијело истовремено налази на два мјеста.

Стога  је „наш“ Филип замољен да мало причека у овдашњем „Казамату“…да га земљак Радојичић мало заговара док се гости не смјесте на радној вечери, и док се не види је ли остала  која столица вишка за домаћу чељад.

Истина, за утјешну награду је био одведен на радни ручак, а радни доручак му је био укључен у полупансион док се налазио „на чекању“.

Е, сад не бих знао ка`сти шта му то дођу радни ручкови и вечере…да ли се ту мало ради а мало више ије и пије или обрнуто…коме се супа прво сипа: да л` Јосиповићу или Вујановићу, а лако може бити и Мили…да ли се ту прво залаже за европске интеграције, па се тек онда заложи ићем и пићем, или је у питању рационално рјешење да се о озбиљним темама разговара преко залогаја…

Знам само то да је протокол Владе РС још једном показао ко је бољи ентитет у овој очигледно нефункционалној нам БиХ, у којој су чланови Предсједништва задужени за кетеринг, а  Предсједници за „нагоницу“, под којом наш народ подразумијева очекивано  нуткање гостију да  још мало замезе или још коју попију…

И испричаше се тако сити, иако се Иво није „испричао“ у Сијековцу.

Било како било, очекујем да je наш Фићо макар „дан пошље“ добије пуну сатисфакцију…да се сви поново сјате,али овога пута око њега самога на челу трпезе, а одмах уз „кума“ свих наших предсједника.

Био би ред, ако већ јуче није био.

Радном народу и грађанима који би вољели знати шта су то обични а камо ли радни ручак и вечера, преостаје реална шанса да то ускоро спознају на све извјеснијим нам радним акцијама за довршетак аутопутева новокомпонованог братства и јединства, од којих ниједан, гле чуда, не води ка Србији.

Можда само на тај начин поред оне Маховљанске дођемо и до неке друге петље на којој сви треба да „стиснемо“, како би се радови истински завршили у октобру…



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *