Васкршњи циркус

На “Мали Васкрс”, давали смо помен на исходишту геноцида у Доњој Градини. Само прије седам дана, исказали смо све симптоме успјешно обављеног културног геноцида.

понедељак, април 12, 2010 / 10:00

Пише: Дани(ј)ел Симић

Србе су за вријеме Другог свјетског рата у нацистичко-усташкој “Независној Држави Хрватској” планирали потпуно истријебити на релацији Земун – Загреб. Потпуно исти народ, истог језика, и најчешће потпуно истог генетског поријекла; намјерио се истријебити своје саплеменике само зато, што су били православни. Односно, имали цркве окренуте у другом правцу и у њима држали богослужје на црквенословенском, писане ћирилицом. Не на латинском и латиницом.

Ово посљедње, дакле писање ћирилицом, посебно је брижно затирано, јер у условима истог језика, поријекла и историје; избор писма постаје културноисторијски путоказ ка којем народу, па чак и цивилизацији нека популација припада.

Писмо је тако један од кључних састојака овдашњег поимања нације. Таман колико и вјера. Довољно је само помислити када сте видјели (домаћу) католичку цркву или џамију у којој се користи ћирилица, па ова теза не треба материјалнији доказ.

Чему помен у Доњој Градини?

Неко је имао велику жељу да Србима укине право да користе ћирилицу и у томе се до данас потпуно успјело. Још и више! Много више него што је Анте Павелић могао и сањати. Данас већина Срба не само да не користи ћирилицу, него се сваки разговор о разлозима за то третира као “експоненција екстремног десничарства”. Нема већег успјеха једне геноцидне политике, већ када сам истребљивани етнос почне да мрзи један од стубова који га дефинишу.

Но, ја сам, лично, излизао отиске на прстима пишући о томе, тако да вјероватно не бих више имао чиме доказивати идентитет, осим командом  Контрол+Ц, а затим Контрол+В. Зато ћемо прескочити та мрсимуђења како су готово све новине, које прошле године добише помоћ од Владе РС (Независне, Репортер, Екстра…), покренуте као штампане ћирилицом. То су глупости које никог не занимају. Јако су досадне, напосе.

Данас можемо комотно рећи да су мученици из система усташких логора смрти са епицентром у Јасеновцу, умрли сасвим беспотребно. Или барем што се тиче културног идентитета, самопоуздања, очувања и унапређења традиције српског народа.

Културни геноцид је сасвим кул

Хајдемо зато само најсвјежији примјер.

”Јахорина осигурање” са Пала је било једно од ријетких предузећа које је користило ћирилицу у свом брендирању. Такорећи, било препознатљиво и по томе, осим по успјеху. Однедавно то више није случај и ова осигуравајућа кућа се свуда потписује латиничним писмом.

Први разлог који човјеку пада на памет, а више је него логичан, јесте чињеница да је ”Јахорина осигурање” већ неко вријеме у већинском власништву аустријске осигуравајуће компаније ”Виена иншуренс менаџмент” (Vienna Insurance Management).

Из осигуравајуће куће смо, у вријеме митарења исте, успјели сазнати да је по налогу нових аустријских већинских  власника, извршена и промјена писма “за нови рекламни наступ фирме”.

– Биће промијењен и лого ”Јахорине” (са тробојком као преовлађујућим мотивом) као и интернет презентација предузећа, на којем за заинтересоване посјетиоце вјероватно неће бити опције ”ћирилица”, речено нам је тада.

При свему овоме тако небитна ствар за предузеће које се некада звало “Српско осигуравајуће друштво Јахорина, АД Пале”, а то је шкартирање ћирилице, покушала се наивно пребацити на агенцију која ради визуелни идентитет…

Провјерили смо и код њих, треба ли рећи шта су одговорили?

За+право+славље

Све то се правда тржишним законима, а да није први пут да се то дешава, видљиво је и на примјеру Бањолучке пиваре. Чим је већински власник из иноземства (Altima Global Special Situations Fund Ltd) преузео кормило, дошло је до корјенитог редизајна, који се углавном базирао на искоријењивању ћирилице.

Карактеристично је да свака “модернизација” и “редизајн” предузећа на српском писаном простору, поготово ако имају странца за власника, увијек подразумјева затирање ћирилице. Уз тадашњи слоган “Нешто другачије”, Нектар је као и М:телови Френдови, покушао свој пробој на тржиште Федерације. Погледајте видео, он најпластичније представља такву “тржишну” филозофију.

Када је 2009. годину завршила са губитком од 8,6 милиона КМ, Бањолучка пивара је изашла са светојануарским слоганом “За право славље“. Не треба попити ни једну криглу, па да се већ јасно прочита ка којој циљној групи је усмјерена ова маркетиншка удица. Златно-црвени орнаменти на етикети са таквом празничном поруком, карактеристични за православну црквену традицију, ту су да распрше сваку мотивску дилему код оних, који још увијек сањају пробој на тржиште ФБиХ.

Зато је сада ту и нови, отрјежњујући слоган “Поносни на своје”, који ме надахњује да и ја свој идентитет потражим у ономе што се код нас сматра за оригинално.

Копи – пејст изворност

Дакле, понављам, данас можемо комотно рећи да су мученици из система усташких логора смрти са епицентром у Јасеновцу, умрли сасвим беспотребно.

Прво, што су уопште морали да буду Срби? Онда су чекали инфлацију крилатице “братство и јединство” да би се уопште о њима смјело причати. Затим су дочекали да на Музеју који (само и једино латиницом) прича о њиховој судбини, аутолаковима у спреју освану графити са словом U, вјероватно као гаранција равноправности писама у вишестраначком систему деведесетих.

Најпослије, остало је да НАТО пакт, са Фрањом Туђманом као главним подизвођачем, коначно очисти некадашњу Војну Крајину од Срба, а у реновирани музеј за случајне пролазнике буде унешена бројка од 69.842 жртве. У тих непуних 70 хиљада признатих од стране независне Републике Хрватске, Срба је још и мање, будући да су укалкулисани Јевреји и Роми.

Свакако ни близу 700.000 како је писало у Јасеновцу раније, а сада пише у Градини Доњој.

Сами смо себи криви

И баш зато што се дежурни алармери помињања оваквих тема спремају да разложе “сумануту политику Слободана Милошевића, Радована Караџића и Јована Рашковића, који су српски народ довели до најгоре пропасти у њиховој историји”, ја ћу одмах с њима да се сложим. Без остатка!

Не само да ћу да потврдим да смо сами себи криви, и списак продужим са краљем Александром, књазом Милошем, кнезом Лазаром, царом Душаном, жупаном Немањом, архонтом Властимиром и осталим лудацима на Карађорђев и Обилићев калуп; него ћу признати и свој основни порив зашто ово сад (поново) пишем.

Синоћ сам сједио са мојим колегом који се труди да направи редизајн визуелног идентитета Дома омладине у Бањој Луци. А, јел’ де? Баш симтпоматично звучи та ријеч? И апсолутно сте у праву! Како би другачије могло и бити? Редизајн је опошљен латиницом, а образложење је да иста “дјелује урбаније”.

Е, ту ја губим присебност.

Фронтал промотивни спот – дуги from Фронтал on Vimeo.

Не због високомудреног образложења (и нама за промотивни спот стално говоре како је “баш урбан”), већ због тога што је тај мој колега сасвим у праву.

Град Бања Лука даје неку цркавицу од 45.000 КМ на годишњем нивоу, како би та институција функционисала. И шта се дешава? Онда наши урбани другари, како би се могла правити икаква озбиљнија умјетничка дешавања, а и сами нешто зарадити, бивају принуђени да се окрећу страним донаторима. А за њих се, из примјера Јахорина осигурања и Бањолучке пиваре, јасно намеће шта воле да виде у апликационој документацији.

Каже човјек: “Шта мене брига? Нека држава донесе прописе и издвоји новац за такве ствари, па ћу ја онда писати ћирилицом и сву медијску галантерију правити на њој. До тада, радићу како ја мислим да је боље”. Шта ја кажем на то?

Амин!

Политичка концепција дегенерације

Оно што мене љути, нијесу исте ствари као прије једне деценије. Тад је вијест о годишњици пробоја логораша из Јасеновца била петнаеста вијест у државном дневнику (отприлике као сунећење борачких пензија данас), а сад видим да имамо и уживе преносе са све Тадићем у икебани.

И ко кога ту зајебава?

Они који су дали 700.000 Горану Марковићу и 1.500.000 КМ Срђану Драгојевићу, да направе своје “другосрбијанске епопеје” којима су изразито доприњели подизању националног морала и угледу Српске? Можда они који су финансирали (латинични) БЛИФФ, или они који и данас плаћају све, осим онога што причају пред изборе?

Напросто се изаспем по леђима, када видим политичке партије како се из петних жила упињу доказати свој патриотизам и националну освијештеност, не би ли се допали бирачима “поносним на своје”.

Данас, када медијски експонент власти, познат по скраћеници РТРС или по шаљивој титули “национална тв кућа Републике Српске”, нема нити једну страну серију или филм титлован ћирилицом?

Када се сви мање важни државни документи (за сиротињу рају) пишу латиницом? Када поред силних пара за (како се код нас у држави пише) Lenny Kravitz-a, те кик-бокс шампионате и првенства у рафтинзима (све свјетско, а наше) није издвојено ни 1 КМ (словима: једну) за, напримјер, конкурс за израду ћириличног фонта или било каквог другог језичког софтвера?

Стварно неко мисли да, уз све то, може продавати причу да је чувар РС и клањати се костима у Градини?

Идентитет на слободном тржишту

Нека, кад фирму купе Аустријанци или слични (Угари), дође и до промјене писма у фирмама. Не зато што се нико у РС не бави тиме, нити то државу занима, већ јер је лакше и безболније жртвовати српски културни идентитет, да се не би увриједила нечија вјерска мржња и нетолеранција при утакмици на слободном тржишту.

Немам ја ништа против, осим да се то јавно каже.

Стварно немам ништа против! Али да, када се те такве фирме са својих космополитско-мултиетничких тржишних авантура врате са губицима, те почну кукати Влади РС да им се да помоћ како не би морали отпуштати раднике и срозавати привреду државе, да их се упути да такву помоћ траже од министарстава у ФБиХ, јер су се због улагања на њиховом тржишту и изложили таквој авантури.

Нека државне институције РС јавно обзнане, да ли им је циљ да им нове нараштаје културолошки и социолошки обликују искључиво стране фондације? Нека кажу да средства од, рецимо, 45.000 КМ стварно јесу цркавица да би сад неко још гледао “пише ли омладина латиницом за државне паре”. Нека изговоре јавно те флоскуле о “равноправности писама” и кажу да опстанак ћирилице, у крајњу руку, није ни битан.

Мени изгледа да им је то стварно небитно.

Вјерници на батерије

Е, али онда немојте да чујемо у предизборном периоду да се халаче о заштити националних интереса! Сви предизборни плакати и спотови да се одраде латиницом, попови да издају исте такве крштенице, те да се са дјеце скине тај терет учења писма које већ у петом разреду више ни не користе.

Озбиљно.

Маните нам се митоманија, зазивања мученика и јунака из (не)славне прошлости, заоштравања националне нетрпељивости и ударања на религиозна звона. Истина, на питање Вјерујете ли у васкрсење? Од 1.434 гласа на Фронталову анкету, 63.96% је одговора са “Да”, а 36.04%  са “Не”, што показује да је то бирачко тијело којег се не одричемо лако.

У Србији је, рецимо, сасвим небитно и много се чешће користи термин Ускрс, у односу на религијско-архаични Васкрс. Но, код нас је то веома битан детаљ, тако већина српских предузећа којима иде посао честитају Васкрс и то ћирилицом. Њихови логотипови већ одавно нијесу такви са каквим су почели, већ су латинични. Фирме из Федерације то чине искључиво латиницом, али им се придружи и покоја домаћа.

Све се то претвара у прави васкршњи циркус, у којем тријумфује наказност и лицемјерје. У томе је најдаље отишла редакција дневног листа Фокус из Бање Луке, који у само једном дану приставе насловну (и још двије стране) ћирилицом; да би онда и остатак броја, и остатак године, писали “онако како Бог заповиједа”.

Не зна човјек шта је горе – то, или што од приватизације Гласа Српске, лектори сматрају да се скраћенице као ОХР не могу писати овако како сте их прочитали, већ морају латиницом.

Од А до Ж, или Ш?

На крају, да ли је битно нагласити да ова прича нема везе са дневном политиком, и да су све власти до сада заједнички и предано радиле на провођењу културног геноцида? Може ли се, ако ништа друго, написано до сада схватити као озбиљно упозорење да овако више не смијемо даље?

Постепеним гњиљењем и пропадањем, потпуно ћемо изгубити сваки смисао. Увијек је између љубавника који се не слажу бољи оштар прекид, него дугогодишње исцрпљивање у нечему што неће дати резултате.

Преломимо већ једном да ли (као народ и држава) завршавамо на Ž, или (као ја) на Ш!?!



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *